O fenomenu podrške balkanskim stabilokratijama i njihovim "prinčevima", neometanom napredovanju i "okoštavanju" autoritarnih vladalaca, sa osvrtom na knjigu Florijana Bibera "Uspon autoritarizma na Zapadnom Balkanu"

Uvodničar: dr Dušan Vučićević, docent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu
Moderatorka: Nastasja Radović
Prisutno: 14 osoba
31. mart 2021. godine

U uvodu je moderatorka, pored informacija o dr Florijanu Biberu i njegovom radu, navela osnovne karakteristike zemalja nerazvijene demokratije koje u svojoj knjizi pominje Biber. Pored nerazvijenih demokratskih institucija, tu je i slabost državne uprave, pitanje spoljašnjeg legitimiteta, postojanje samo formalnih demokratskih obrazaca, velika polarizacija političke scene i društva, između partija ne postoji jasna ideološka diferencijacija, stranački sistemi su slabo rezvijeni a stranačka baza je fluidna, izražen je klijentelizam, vrhovi stranaka su interesne zajednice...

Dušan Vučićević je u vezi sa oznakom državnih sistema na Zapadnom Balkanu kao sistema KOMPETITIVNOG AUTORITARIZMA (čiji su autori Stiven Levicki i Lukan Vej), podsetio da su kao početak trećeg talasa demokratizacije u svetu, u političkoj teoriji označene promene u Portugaliji i drugim zemljama Južne Evrope-od 70-tih godina pa do pada Berlinskog zida, kada istovremeno nastaju i režimi koji kombinuju autoritarnu praksu i formalnu demokratiju. Levicki i Vej to stanje objašnjavaju „pojmom igrališta“, na kojem „igraju“ vlast i opozicija i gde je sudija pristrasan-na strani je vlasti.... „Na fakultetu u okviru predmeta Izborni sistemi, imamo kurs „Autoritarizam i demokratija od 90-tih“. Do 2012-te smo govorili o jednoj nerazvijenoj demokratiji dosta niskog nivoa, a sada o tome koliko današnja situacija liči na onu iz 90-tih.“

Iako se kod nas, dodao je Vučićević, zakoni uglavnom nisu menjali od 2012. godine, dolazi do njihovog „zaobilaženja“. Iako, rekao je on, ni u razvijenim demokratijama na pomenutom „igralištu“ pravila nisu baš ista za sve, u kompetitivnim autorkratskim sistemima postoje velike razlike, posebno s obzirom na pristup medijima i resursima, kao i „zakonima“ (što je Vučićević tumačio više kao nefunkcionisanje nezavisnih regulatornih tela, kao što je kod nas REM)...

Iako Biber nije rodonačelnik termina STABILOKRATIJA, ova se oznaka jednog od aspekata kompetitivnog autoritarizma najviše vezuje za njega jer je, u svojim objašnjenjima, veoma često koristi. Levicki i Vej, nastavio je Vučićević, period u razvoju sistema kompetitivnog autoritarizma danas u odnosu na 90-te, karakterišu pojavom „povezivanja i pritiska“ (linkage and leverage), kao načinu da se takvi sistemi „uklope“ u formalno demokratske okvire evropskog prostora. Pri tom, kaže Dušan Vučićević, ni spoljašnji akteri više nisu ono što su bili (o čemu govori i Biber), kada se radi o eroziji demokratije svuda u svetu (SAD, Turska, Mađarska, Poljska...).

„Imam utisak da ljudi imaju previsoka očekivanja od Evropske unuje. Moja su očekivanja „preniska“. Ja baš nemam neka očekivanja...“, rekao je i svoj stav Vučićević. On je to potkrepio nedavnim reagovanjima iz Brisela na napade koji su u Skupštini Srbije upućeni novinarskoj organizaciji KRIK i NVO CRTA, koje je ocenio kao mlaku osudu, pogotovo u poređenju sa odnosom zapadnih zemalja prema sličnim događajima za vreme 90-tih, kada su odmah prozivani glavni nosioci autoritarne vlasti. Što danas nije slučaj.

U nastavku je Vučićević još govorio o sadržaju knjige koju smo predstavljali. i pomenuo da jedan veći njen deo prikazuje situacije u nekoliko zemalja Zapadnog Balkana (Srbija, Crna Gora, Albanija, Severna Makedonija, Kosovo, Hrvatska, BiH), kao primere zemalja čije sisteme karakterišu izrazite ili manje izrazite odlike kompetitivnog autoritarizma i stabilokratske vlasti. Vučićević, kao i Biber, donekle izdvaja Hrvatsku iz tog „jata“, a za Severnu Makedoniju i delimično Crnu Goru, kaže da su prestale da budu stabilokratske zemlje, nakon promena na izborima 2017-te odnosno 2020. godine. On je izrazio i sumnju da je moguće da i u Srbiji u skorije vreme dođe do sličnih promena...

Izdvojio je neke jasne odlike država i društava Zapadnog Balkana koje u knjizi prilično detaljno opisuje Florijan Biber: stalna proizvodnja kriza (međuetničke i međudržavne tenzije, česti prevremeni izbori), pribavljanje spoljnjeg legititmiteta od EU (donekle su izveštaji EK sada oštriji), uspon novih spoljnopolitičkih aktera (Rusija, Kina), slabe institucije (parlament, kontrolna tela), slaba opozicija (duboko podeljena), slabo civilno društvo, nacionalizam, kontrola medija.

Vučićević je primetio da je civilno društvo 2000. godine podržalo opoziciju, a da se danas drži na velikoj distanci, „neutralno“. Što se tiče nacionalizma kao karakteristike u državama Zapadnog Balkana, on je rekao da to nije ona vrsta nacionalističkih politika iz 90-tih, već da se više radi o nacionalizmu kao pomoćnom sredstvu koje stabilokrate smatraju nekom vrstom „održivog resursa koje može da koristi“. On, takođe, primećuje i razliku u kontroli medija u odnosu na 90-te: Miloševiću je bio važan tada najvažniji medijski resurs-javni servis, dok su sada to više televizije sa nacionalnom frekvencijom. Napomenuo je da je danas manje nezavisnih medija i da je „medijska periferija“ postao internet odnosno društvene mreže, ali kaže on: „Ništa se ne prepušta slučaju. Namera vlasti je da zaposedne i te „džepove“ javne sfere“.

Na Kružoku se i dosta diskutovalo: bilo je polemike oko podrške NVO opoziciji (rečeno je da je 90-tih bilo više građanskih političkih opcija koje su NVO mogle da podrže), ali je bilo i slaganja oko toga da će se, verovatno i ovog puta, doći u situaciju da se uspostavi neka vrsta saradnje između NVO i bar nekih delova opozicije. Pominjani su i komentarisani najnoviji izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije i izveštaj Fridom hausa za period od 2010-2020 „ Sloboda u svetu 2021- demokratija pod opsadom“, po kojem su zemlje Zapadnog Balkana koje još nisu članice EU, među njima i Srbija, među 25 zemalja sveta koje su za ovih deset godina, najviše nazadovale. Srbija je okarakterisana kao zemlja „hibridnog režima“, iako je u periodu od 2003. do 2020. godine bila svrstana među zemlje „delimično konsolidovanih demokratija“. „Hibridnost“ je upravo jedna od bitnih odlika režima kompetitivnog autoritarizma.

Pri kraju ove sesije Kružoka, razgovaralo se o neophodnim promenama izbornog sistema u Srbiji gde su predstavljena kako iskustva i stavovi dr Dušana Vučićevića (koji se posebno bavi tom tematikom), tako i drugih koji su učestvovali u ovom sadržajnom razgovoru.

Nastasja Radović


Štampa   El. pošta