Hana Arent, tekst "Istina i politika", o istini i laži u politici
Uvodničar: Stefan Milosavljević
Moderatorka: Staša Zajović
Prisutno: 20 osoba
26. maj 2021. godine
O tekstu političke filozofkinje Hane Arent „Istina i politika“ iz 1967. godine, Ivan Milenković (koji je bio sprečen da nam predstavi temu ovog Kružoka), objavio je „sažetak“ 2014. godine u časopisu Treći program, u kojem kaže da je taj rad „jedan od njenih filozofskih poraza koji vredi više od čitavog niza pobeda“ i da nije „išla do kraja“. „Pokušala je da, u ime dostojanstva politike, istinu sačuva od politike, da istinu postavi kao temelj i ishod političke igre, ali na eksplicitnoj ravni uspela je da pokaže samo političnost laži (što ne znači i lažnost politike), dok je istina ostala magloviti horizont koji izmiče kad mu se Arent pokuša približiti“. (I.M.)
Ovaj tekst Hane Arent pojavio se 1994. godine u knjizi – Hana Arent „Istina i laž u politici“, u izdanju „Filipa Višnjića“.
U svom uvodu, Stefan Milosavljević je napomenuo da se Arentova bavi „dinamikom između istine i politike“ i da postavlja pitanje „ima li istine u politici“. On je objasnio da Arentova razlikuje „činjeničnu“ od „racioanalne“ istine, a ovu prvu vidi kao zavisnu od ljudskih odnosa, kao dinamičnu, promenljivu... Od Antike, rekao je Milosavljević, analizira se odnos istine i politike, a ovde se ona razmatra u tri dimenzije-kao pitanje hrabrosti, pitanje javne sfere i pitanje mogućnosti.
Kao važne postavke za ovu debatu, Milosavljević je izneo neke od osnovnih postavki i problema koji se postavljaju u tekstu Hane Arent: činjenična istina kao „ranjiva i krhka“ i da zavisna od odnosa moći, zašto je laž „nešto što deluje i menja“, zašto istinoljubivost nikada nije bila dobra za politiku (istina po sebi kao „antipolitična“), uz parafraziranje Arentove da se oni koji lažu oslanjaju na našu sklonost da menjamo stvarnost.
Kao bitne za ovu temu, Milosavljević je iz teksta Arentove, izdvojio još neka objašnjenja u vezi sa činjeničnom istinom: ona se uvek tiče drugih ljudi, podložna je delovanju mnjenja, tako i da su činjenice i mnjenja „u istoj sferi“...
U nastavku razgovora razvila se jedna prilično složena diskusija u kojoj je bilo kako „teorijskih produbljivanja“ teme o istini i laži u praktičkoj filozofiji i političkoj praksi, distinkcijama o Arentovoj i Nojmanovoj definiciji totalitarizma kao važnog primera za odnos istine i laži, tako i „povratka“ na aktuelnu političku stvarnost i u Srbiji i u svetu... U vezi sa moći istine koju Arentova u početku stavlja pod znak pitanja (da bi je „uzdigla“ u optimističnoj završnici kao jedno od oruđa koje okončava totalitarizam), Lino Veljak je citirao Lenjina koji je govorenju istine pridao značaj revolucionarnosti („Istina je revolucionarna“). On je pomenuo i značaj koji istina ima u Jevanđeljima Novog zaveta gde „istina oslobađa“ (Hrist: „ Ja sam put, istina i život“)...
Iako Arentova govori o činjeničnoj istini i prikazuje je kao nešto što nije apstraktno i zauvek dato već nejasno i podložno promenama, u istoriji filozofije, naglasio je Veljak, dva su glavna pristupa pojmu istine: „moralni rigorizam“ Kanta (istina kao vrednost po sebi) i Hegelov relativizam (vrednost istine zavisi od posledica njenog delovanja).
Nadovezujući se na ovo, Staša Zajović je pomenula jednu situaciju kao dobar primer da se govori o značaju govorenja istine (svedočenje Marka Mitrovića u slučaju pogibije radnika MB Namenska u Lučanima), kao dobar primer situacije u kojoj istina izgovorena u javnosti, može biti efikasna zaštita ugroženom svedoku.
O literarnom opravdavanju laganja, Zajović je kao primer navela odlomak iz romana „Deobe“ Dobrice Ćosića, gde jedan od Ćosićevih likova kaže: „Lažem iz samilosti, stida, da sakrijem bedu, zbog slobode...“
Vesna Pešić je pomenula i Bunjuelove filmove, kao dela u kojima se pokazuje različita upotreba i dometi laži u politici, „štetne“ i „korisne“ laži...Govorila je o „prepoznavanju“ budućih autokrata i diktatora, na primerima Donalda Trampa i Aleksandra Vučića, u situacijama kada oni na vlast dolaze demokratskim putem.
Posebno vreme u ovom razgovoru bilo je posvećeno diskusiji o tome šta je to totalitarizam, kako se on odredjuje u političkoj filozofiji, kako ga objašnjava sama Hana Arent u svojoj obimnoj filozofsko-istorijskoj studiji „Izvori totalitarizma“, kao i o pogrešnom pripisivanju pojma „totalitaran“ drugačijim i manje društveno opasnim sistemima i porecima. Stefan Milosavljević je citirao nekoliko bitnih karakteristika totalitarizma (na primarima Hitlerove Nemačke i Staljinovog Sovjetskog saveza - koje Arent smatra i jedinim „celovitim“ primerima totalitarizma), kao poretke koji se upravo suprotstavljaju činjeničkoj stvarnosti koja je nepredvidiva i uspostavljaju potpuni „monopol nad istinom“, a ustrojeni su na velikim teritorijama i sa ogromnim brojem stanovništva (po njoj, totalitarizam nije moguć u malim zemljama jer nemaju velike resurse)... Veljak je dodao kao još jedno bitno određenje totalitarizma kod Arentove – i kontrolu svih aspekata života - pa i privatnih i intimnih detalja u životima podanika totalitarizma...
Milosavljević je objasnio da Arentova propast totalitarizama vidi u nekoj vrsti „preigravanja“ totalitarnih vođa koji i sami gube svaku vezu sa svetom činjenica, a kada ostane samo laž „svaki novi čovek je pretnja totalitarizmu“ (pri čemu Hana Arent koristi učenja Svetog Avgustina).
Postavljana su pitanja ima li totalitarizma u Severnoj Koreji, Belorusiji, Rusiji (pa i u Srbiji), ali je zaključeno da su Arent i Nojman određenja ovog pojma, još uvek daleko od savremene situacije. Sa druge strane, neke aktuelne pojave (pa i u nekim gradovima u Srbiji), nazvane su, u ovom razgovoru, pojavama „feudalnog karaktera)...
Dogovoreno je da se jedan od narednih razgovora sredom posveti fenomenu olake upotrebe pojmova „totalitarizam“, „nacizam“, „fašizam“ u medijima, političkoj praksi ali i kod pojedinih „kvalifikovanih“ analitičara političkih i društvenih fenomena.
Nastasja Radović
