(razgovor o ulozi savremene levice)
24. jun 2021.godine
Prisutno 14 učesnika/ca (iz Beograda, Novog Sada, Niša, Novog Pazara i Zagreba)
Na početku razgovora Da li su levica i desnica zastereli pojmovi, Lino Veljak je predstavio uobičajena objašnjenja podele na levicu i desnicu u istorijskim kontekstima, počev od Francuske revolucije, britanske, američke podele, etimologije iz nemačkog jezika, da bi detaljnije ove pojmove objasnio koristeći načine na koje ih je razlikovao sociolog Rudi Supek koji se, kako je Veljak naglasio, „oslanjao na francuske izvore“. Tako je kod levice najizrazitije insistiranje na jednakosti (sve do egalitarizma), sekularnosti, kosmopolitizmu, internacionalizmu, multikulturalizmu i interkulturalizmu, jednakopravnosti svih građana, slobodi izbora, dok je desnica opozitna i insistira na razlikama (klasnim, po poreklu ili po zaslugama sve do rasnih), religiozno-klerikalna, neretko rasistička (sve do aparthejda), ona afirmiše nacionalnu kulturu i religiju, zastupa „različitost prava“, oslanja se na autoritete...
Na nivou političko-partijske stratifikacije postoje donekle različite podele: od „klasične“ gde je podela na konzervativizam i liberalizam (od klasičnog liberalizma do radikalnog), američke (konzervativci-liberali, gde se liberali često izjednačavaju sa socijalistima i komunistima, a konzervativci se prikazuju kao branitelji „američkih vrednosti“)...
Danas je, rekao je Veljak, najuverljivija klasifikacija koju je dao Norberto Bobio, autor dela „Levica i desnica“. Bobio, naime, pravi četvorostuku podelu, sa po dva suprotstavljena para (autoritet-sloboda i jednakost-pravednost), koji se mogu međusobno kombinovati (autoritet-jednakost i autoritet-pravednost, kao i sloboda-jednakost i sloboda-pravednost)... Veljak je pomenuo i ideje Frensisa Fukujame o „kraju povijesti“ tj. da će sa padom Berlinskog zida, nestati i ideološke suprotnosti, te da će „liberalna demokracija trajati do vječnosti“. Pomenuo je i „teorije konvergencije“ koje su se pojavile 60-tih i 70-tih godina koje zagovaraju postupno isčezavanje razlika između levice i desnice, Istoka i Zapada... Veljak je naveo i stavove „pomodnog mislioca“ Dijega Fuzara (autora knjige „ Misliti drugačije“) koji smatra da različitost levice i desnice realno postoji, ali da se njome prekrivaju „proturječnosti kapitalizma“. Za levicu Fuzaro kaže da je napustila tradicionalnu raspravu o kapitalizmu i da zajedno sa desnicom „idealizuje institucije neoliberalizma“, bez etičkih principa. Fuzaro alternativu vidi u rušenju kapitalizma, suverenizmu država, povratku religiji i tradiciji, ukidanju globalnog tržišta...
Nasuprot tome, Veljak smatra da dogmatska levica nije nikakva alternativa levom centru sa neoliberalnom agendom...On smatra da živimo u vreme „postistine“ te da je alternativa - jednakost bez autoritarnosti.
Stefan Milosavljević je rekao da je potrebna diskusija o alternativama, a Duško Radosavljević je kritikovao „srpsku levicu“ i napomenuo da je i Srbija imala Nebojšu Popova kao „svog Čomskog“...
Vesna Pešić smatra da bi u određivanju podele na levicu i desnicu trebalo poći od odnosa kapitala i rada. Ona je pomenula Stivena Lukasa koji levicu definiše samo u odnosu na kapitalizam. „Uveden je novi termin“, rekla je Pešić. „To je rektifikacija, po kojem levica uvek ispravlja greške i ekscese kapitalizma“, Po njoj je „nulta tačka“ za određivanje levo-desne pozicije, bila 30-tih godina u vreme berzanske krize. Trebalo bi posmatrati faze razvoja kapitalizma i njegove promene, smatra ona, koje su dovele i do „države blagostanja“ u vreme Nju dila i dominacije kenzijanskog pristupa odnosu država-slobodno tržište, kada se SAD „okreću od kapitala ka radu“. Ovo stanje traje do kraja 70-tih godina, mada kriza počinje još krajem 60-tih, rekla je Pešić. Problemi se javljaju jer je rad toliko ojačao, nadnice porasle kao i snaga sindikata, da dolazi do stagnacije i inflacije. „Nova paradigma pojavljuje se kod Margaret Tačer, koja smanjuje uticaj i moć rada. Ona promoviše deunionizam i potpuno preokreće prethodnu paradigmu“. Pešić je govorila i o jugoslovenskoj krizi 80-tih, koja je delimično i rezultat ovih zbivanja na Zapadu, kao jedne od cikličnih kriza kapitalizma. „U poslednjem periodu rad sve više gubi, tehnologije se sele na Istok a migracije doprinose snižavanju cene rada“.
Prema Pešić, levica nestaje jer „više nema filozofiju“, a i pad Berlinskog zida tome je dao doprinos, pa sada desnica (pa i ona profašistička) preuzima ulogu levice i nudi se da zastupa radnike.
Lino Veljak je u svom reagovanju naglasio važnost te dimenzije u razvoju dinamike levica-desnica, o kojoj je govorila Vesna Pešić: „ Na izazov krize u SAD odgovor je bio Nju dil, a u Nemačkoj je to bio nacionalsocijalizam koji je bio jednako efikasan, primetio je Veljak, a Staša Zajović je na to reagovala primedbom da postoje i „šovinističke države blagostanja“ kao dobar primer kako desnica preuzima leve ideje.
Đokica Jovanović je citirao Kornelijusa Kastorijadisa koji u „Usponu beznačajnosti“ kaže da je jedino kapitalizam u istoriji uspeo da svoje paradigme dovede u pitanje. Pomenuo je i savremenu Kinu kao „novog kolonizatora“ i kao „paraetatističku kapitalističku zemlju“: „ Tu vidim izazove levici koja jeste slaba, pocepana, između sebe pokidana, ali ima zadatak epohe“. „Levica i desnica“, nastavio je Jovanović,“operišu ideologemom „socijalna pravda“, a ja sam za „socijalnu sigurnost“, koja je bila zapisana i u Ustavu SFRJ“.
Jelica Kurjak je skrenula pažnju na ulogu i karakter NEP-a posle Oktobarske revolucije, a za Kinu je rekla: „ U Kini nemate društvo. Tu nikada nije bilo levice u zapadnom smislu. U današnjoj Kini postoji prožimanje starih i novih elita-politička i vojna elita dobijaju ogromne dividende od novokomponovanih kapitalista“.
Dražen Pavlica se uključio u ovaj deo diskusije stavom da je za teorijsko razumevanje levice veoma važan pojam moderniteta: „Ljevica nastaje iz te pozicije, djelatne volje za novim. Ona insistira na tome da se nismo dovoljno oslobodili, izjednačili...“ On smatra da levicu ne bi trebalo definisati samo u odnosu na kapitalizam, već i s obzirom na „vrijednosnu ravan“: „Zamislimo postkapitalističko društvo-da li će te vrijednosti zaživeti ili ne? Povijest je otvoren proces. Ljevica je promjenljiv pojam, ali uvijek mora stati uz univerzalizujuće vrijednosti“. Pavlica smatra da desnica danas ima više uspeha u tome da artikuliše „strah i gnjev“ od levice: „ Ogorčenje je stalno stanje koje treba artikulisati. Ljevica u tome ne uspijeva“.
Duško Radosavljević je pominjao Tomu Piketija i Šantal Muf govoreći o levom populizmu: „ Bežim od nekih kategorija kao što je socijalna pravda. Sad je populizam da ljudi imaju ugovor na tri godine“. Kritikovao je sadašnju levicu jer je čak „napustila i svoj rečnik“: „ Levica bi trebalo da bude ona koja diktira trendove“. Radosavljević je pomenuo i neoliberalizam kao važan aspekt naše tranzicije: „ Neoliberalizam je u ovoj zemlji učinio sve što je hteo“.
Stefan Milosavljević je postavio tri pitanja o kojima bi, po njemu, trebalo posebno raspravljati: šta je socijalna pravda (ima je i kod desničara), kakav je odnos levice prema državi i značaju države (problem suverenizma), problematičnost „naučnog socijalizma“ kao pokušaja pretvaranja ideologije u nauku.
Dragan Stojković je posebnu pašnju obratio na značaj decentralizacije i lokalne samouprave, a dosta se razgovaralo i o aktuelnoj situaciji u Srbiji, posebno o problemima predstavničke demokratije i izbornog sistema.
Dogovoreno je da se sa sličnim tebatama nastavi. Predložen je 1. oktobar za sledeće okupljanje na temu „Politička i ideološka upotreba nacionalnog mita“.
Nastasja Radović
