Uvodničarka i moderatorka: Staša Zajović
Prisutno: 14 osoba
26. januar 2022. godine
Staša Zajović je na primerima nekoliko dela književnika koji su preživeli holokaust ili su to iskustvo, kao Jevreji, imali u porodičnoj istoriji (posebno u delima mađarskog Jevrejina Imre Kerteša i izraelskog pisca Amosa Oza), a koja su pokazala odnos između neizrecivosti iskustva žrtve i umetničkog izraza tog „neopisivog“. Ona je postavila pitanje zašto se pred žrtave stalno postavlja obaveza da svedoče? O tome koliko je iskustvo žrtvi zapravo neiskazivo pisao je i čileanski pisac Horhe Semprun, a sa stavom Teodora Adorna da se „posle Aušvica više ne može pisati poezija“, podsetila je Zajović, mnogi su se identifikovali, ali je bilo i onih, kao Kerteš, koji se nisu slagali sa Adornom. On je, smatra Zajović, prisustvo Aušvica u evropskoj civilizaciji smatrao delom njene posebne „racionalnosti“, a u svom delu „Čovek bez sudbine“ , Kerteš pokazuje da je holokaust „sastavni deo evropske civilizacije 'holokaust je najveća trauma europskog čovjeka i europske civilizacije' a ne tek neki istorijski događaj. Napomenula je da je Imre Kerteš-koji je Nobelovu nagradu dobio 2002. godine, o svom iskustvu holokausta počeo da govori i piše tek 70-tih godina, pošto je na vlast u Mađarskoj došao Janoš Kadar, smatrajući da je „bezsudbinstvo“ sastavni i nužni deo svih diktatura.
Da je „civilizacija smrti“ postojala, ali da i danas postoji u Evropi, Zajović je pokazala na primeru genocida u Srebrenici. Umesto da Evropa reflektira svoju istoriju i posebno svoju dominantno hrišćansku religijsku tradiciju, ona se više bavila „estradizacijom žrtava“, a jedan deo njene levice ni danas ne može da odvoji politiku države Izrael od „jevrejskog pitanja“, smatra Zajović.
S tim u vezi pomenula je i najprevođenijeg izraelskog pisca Amosa Oza (čiji su se roditelji 30-tih godina iz Evrope doselili u „mandatornu Palestinu“), koji je postavljao pitanje o tome šta je danas ostalo od ideje o državi Izrael. Oz je govorio o prenošenje evropske traume i evropskog sukoba van Evrope: „Europa, koja je zlostavljala, ponizila, iskorištavala Arape putem imperijalizma, kolonijalizma, eksploatacije i omalovažavanja – to je ta ista Europa koja je proganjala i diskriminirala Židove i pustila ih ili čak pomogla Nijemcima da ih isele iz domova po čitavom kontinentu, uzduž i poprijeko, i gotovo ih sve istrijebe. No Arapi, gledajući u nas, ne vide šačicu histeričnih ljudi koji su preživjeli holokaust, već novi i oholi pipak kolonijalističke Europe koji se podmuklo vratio na Bliski istok, ovaj put u cionističkom odijelu, s ciljem da ponovo iskorištava, oduzima imovinu i sve opljačka. A mi, sa svoje strane, gledamo u njih i ne vidimo žrtve kao što smo i mi sami, ne vidimo braću supatnike, već antisemite žedne krvi, naciste pod krinkom, baš kao da su se to naši progonitelji iz Europe pojavili u zemlji Izraelskoj i ovili kafije oko glave...’
Oz je, smatra Staša Zajović, Evropu video kao kontinent koji je u istoriji čovečanstva „prolio najviše krvi“ smatrao je da Evropljani nemaju pravo da moraliziraju i zbog svog snažnog antisemitizma.
U nastavku Kružoka, razgovaralo se i debatovalo o istorijskom bremenu evropske hrišćanske civilizacije, o knjigama i filmovima na temu holokausta koji su na prisutne ostavili najsnažniji utisak...Ukratko je pomenut i roman Đorđa Lebovića „Semper idem“, u velikoj meri autobiografsko delo pisca koji je, kao i Imre Kerteš, kao dečak, odveden u Aušvic. Aleksandar Kraus je pomenuo nekoliko knjiga iz svoje biblioteke čiji su autori žrtve i svedoci holokausta: Egon Berger „Četrdeset četiri meseca u Jasenovcu“, Vladimir Carin „Smrt je hodala četvoronoške“, Žak Kontin „Jeste li vi ubili Hrista“.
Dogovoreno je da se o ovoj temi nastavi i sledeće srede, razgovorom o knjizi austrijskog psihijatra i neurologa, preživele žrtve holokausta, Viktora Frankla „ Zašto se niste ubili: traženje smisla življenja“.
Nastasja Radović
