Uvodničarka: Lada Stevanović, Etnografski institut SANU
Moderatorka: Staša Zajović
Prisutno: 11 osoba
16. mart 2022. godine
Prve zabeleške o fenomenu virdžina datiraju iz 1820. godine, a poslednje iz 2016. godine, rekla je u svom uvodu dr Lada Stevanović, etnološkinja sa Etnografskog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti. Postojanje virdžina zabeleženo je sem u Crnoj Gori (gde se ovaj fenomen i najduže zadržao) i u Makedoniji, Albaniji, na Kosovu...One su, rekla je Stevanović, bile različite etničke pripadnosti i veroispovesti i iako naziv „virdžina“ svoje poreklo vodi iz italijanskog jezika, u narodima gde je njihovo postojanje zabeleženo poznate i kao „ostajnice“, „tobelije“ (tur. tobe-zavet), virginješe (u Albaniji).
Virdžine su, naime, po rođenju bile žene, ali su, iz određenih razloga, odlukom porodice ili njihovom, dobijale društveni status koji su imali muškarci. Kao razloge za ovu promenu, Lada Stevanović je navela: porodica nije imala muškog potomka, postojalo je muško dete ali je bilo malo a otac mu je poginuo, zbog krvne osvete (virdžina je mogla da izlazi u javnost i obavlja poslove za porodicu, budući da nije bila ugrožena kao njeni muški članovi), pretvaranje u virdžinu bio je dobar razlog da se raskine neželjena veridba, a događalo se i da udovice odluče da postanu virdžine, posle smrti muževa.
„Etnolozi smatraju da je to bila potreba rodovsko-patrijarhalnih društava da bi se porodica održala. Na to se nekad dobrovoljno pristajalo, a nekad je bilo nametnuto“, rekla je Stevanović. Ona je navela i neke od autora koji su ostavili zapise i analize o ovom fenomenu (Jelka Vice Pavla u knjizi „Zagonetka virdžine“, u kojoj taj fenomen označava kao „običajno-pravnu dosjetku“). Vice Pavla je izradila i specijalnu geografsku kartu na kojoj je obeležila mesta gde je postojao ovaj običaj. Stevanović je pomenula i etnologa Predraga Šarčevića koji se u svom magistarskom radu bavio virdžinama, naglašavajući da se fenomen virdžina pojavio u jednom tranzicijskom periodu koji je vodio ka pridavanju većeg značaja nuklearnoj porodici.
Jedna druga linija istraživanja, kako je objasnila Lada Stevanović, bavila se više poreklom pojave, na dobro zabeleženim putopisnim i etnografskim tekstovima (Tatomir Vukanović i Marijana Gušić koji su to poreklo nalazili u antičkim mitovima o Amazonkama i boginji Atini), a Ljiljana Gavrilović je pokušala da napravi klasifikaciju i diversifikaciju grupe virdžina. Ova autorka, rekla je Stevanović, fokusirala se i na fenomen „zaveta“ koje virdžine nisu uvek davale, kako je rekla, javno već češće u porodičnom krugu. „ Virdžinom se postajalo promenom u oblačenju. One su zatim mogle da rade isto što i muškarci- da piju i puše, ali se nisu sve virdžine oblačile potpuno kao muškarci, neke od njih su samo nosile mušku kapu ili su imale kratku kosu. Neke su bile i mizogine, o sebi su govorile kao da su muškarci. Postojala je svest da su one i muškarci i žene. Virdžine su zaista uživale visoki status i veliki ugled“.
U nastavku razgovora, uvodničarka je od publike dobila više pitanja. Tako je, na pitanje Miloša Uroševića da li su one tvrdile da su muškarci i tako mislile o sebi, Stevanović odgovorila da jesu. Staša Zajović je rekla da su virdžine u Crnoj Gori mogle da posećuju kafane gde su odlazili samo muškarci, a komentarisalo se i da su one „vrlo rano postajale svesne svojih preferencija i mogućnosti“...
Stevanović je, dalje, kao moguću istorijsku paralelu položaj virdžina uporedila sa položajem žena u antičkoj Sparti gde su one, za razliku od žena u Atini, mogle da se obrazuju, da imaju sopstvenu imovinu, pa čak i „dva muža“.
„Virdžine su se morale odreći svoje seksualnosti, ali to nije moralo da bude zauvek. Mogle su se predomisliti“, naglasila je ovaj važan momenat u položaju virdžina uvodničarka, napominjući da je, tradicionalno, ženska seksualnost shvatana krajnje ambivalentno, „i kao sveta i kao prokleta“. Pomenula je i da u istraživanjima Tatomira Vukanovića, postoji i podatak da su se dve virdžine, negde posle Drugog svetskog rata venčale, ali da je taj brak bio zatim poništen.
Tanja Marković je skrenula pažnju da je Šarčević smatrao da virdžine nisu isključivo balkanski fenomen već da je slična pojava uočena i u Aziji. Pomenute su, s tim u vezi hidže u Indiji koje su rođene kao muškarci ali su se presvlačili u žene i uglavnom su se bavili prostitucijom, kako je napomenuo Miloš Urošević.
„Sa jedne strane, pozicija virdžine je za neke žene bila izlaz a za druge cementiranje patrijarhata“, komentarisala je Marković i dodala da je trans identitet danas prihvatljiviji kada se radi o žena-muškarac promeni nego o suprotnoj.
Govorilo se, zatim, i o značaju ekonomskog aspekta u stvaranju virdžina jer se vodilo računa da one imaju pred sobom više decenija života, tokom kojeg bi donosile dobrobit porodici i podigle usvojenog sina, kao naslednika.
„Da su žene imale slobodu da ispolje svoju žudnju da budu muškarci, ostvarile bi svoju slobodu“, zaključila je Zajović, a Ljiljana Radovanović je podsetila na ulogu žena koje su u patrijarhalnim sredinama u Srbiji, prihvatale da budu „glava porodice“. Bilo je reči i o fenomenu tužbalica kao retkom ženskom prostoru slobode: „ Tužbalice su bile jedini javni prostor gde su žene bile slobodne i gde su ih slušali“, potvrdila je Lada Stevanović.
Posle razgovora o virdžinama, prikazan je čileanski film „Fantastična žena“ (Una mujer fantastica) reditelja Sebastijana Lelioa/Sebastian Lelio, u kojem se prikazuje ljubavna veza trans žene i muškarca koju ne prihvata muškarčeva porodica ali ni državne institucije, sa čime se njegova ljubavnica, posle iznenadne smrti svog partnera, suočava krajnje brutalno.
Nastasja Radović
