Uvodničar: Mihal Ramač, novinar i publicista
Moderatorka: Staša Zajović
06. 04. 2022. godine
Mihal Ramač, novinar i publicista, poznavalac istorije Ukrajine i njenih odnosa sa susednim zemljama-pre svih sa Rusijom (čija je porodica u 18. veku došla sa prostora današnje zapadne Ukrajine u „naše krajeve“), izložio je dosta detaljno turbulentnu istoriju odnosa dve danas sukobljene zemlje.
Naziv „krajina“ (u značenju-oblast pored granice), iz kojeg je kasnije izvedeno ime Ukrajina, rekao je na samom početku svog izlaganja Ramač, pojavljuje se u jednom letopisu 1177. kao i 1187.godine, a kasnije u 15. i 16. veku. Tu taj naziv označava teritoriju na kojoj žive „ruska plemena“: „Inače, u davnijoj prošlosti, recimo kada se pojavljuju ruska plemena a ne narod, na teritoriji današnje Ukrajine, Grci su koristili termin Poros. Otuda verovatno potiče pridev ruski, ukrajinski, rusinski... “Ali prvu državnu organizaciju, naglasio je Ramač, na toj teritoriji su stvorili Vikinzi, a prvi ukrajinski knez - Igor, vladao je pod njihovim patronatom. Kneginja Olga je prihvatila hrišćanstvo u devetom veku, u vreme Konstantina Porfirogenita. „Država se zvala Ruska zemlja, a narod najčešće u letopisima Ruščini ili Rusini.“
U 13.veku, kako je rekao, raspala se ukrajinska država na mnogo malih kneževina koje su, do dolaska Mongola, međusobno ratovale. Kao doba „najjače ukrajinske samosvesti“, Ramač je označio vreme vladavine kneza i kralja Danila koji je pravo na titulu dobio od Pape: „U to vreme, Ukrajina je bila ozbiljna država“. Iz tog vremena je ostao naziv za grad Lavov, po sinu kralja Danila, Levu. Kada je osnovan Kijev (oko 1400-te), nastavio je Ramač: „Moskva još ne postoji.“
„Tek u 18. i 19. veku razvija se „Kijevska Rusija“ kao postojbina Rusa, Ukrajinaca i Belorusa. Da su Ukrajinci poseban narod prihvatili su i sovjetski istoriografi. U carskoj Rusiji, međutim, Ukrajina je nazvana „malom Rusijom“ a Ukrajinci „malim Rusima“, pa je tako 1875. godine došlo i do negiranja posebnosti ukrajinskog jezika“, objasnio je dalje uvodničar.
Kao važne faze u istorijskoj sudbini Ukrajine, Ramač je pomenuo kozačke ustanke u 17. veku, posle kojih je 1658. godine zatražen patronat ruskog cara jer nije bilo moguće da se formira država. „Poslednji elementi državnosti su nestali pod Katarinom Drugom“, naglasio je Ramač. „Poslednje uporište kozaka uništio je Jovan Tekelija, Srbin koji je služio u ruskog carskoj vojsci“. Kozački hetman Ivan Mazepa koji je bio ktitor i darodavac - osnivač Kijevske akademije-univerziteta pod okriljem crkve, morao je da pobegne.
U 19. veku je na nacionalnom preporodu radio pisac Taras Ševčenko, kao i Ivan Franko u zapadnoj Ukrajini koja je bila deo Austrijskog carstva. „Franko koji je iza sebe ostavio sabrana dela u 50 knjiga pripadao je zapadnim Ukrajincima koji su nazivani Rusinima. On je smatrao da se radi o istom narodu“. Ramač je kao važne intelektualce koji su podizali nacionalnu svest, pomenuo i profesore Harkovskog univerziteta.
Sledeći značajan period u istoriji ukrajinskog naroda, prema Ramaču, je u vreme Oktobarske revolucije kada se Ukrajina (istočni deo današnje Ukrajine), otcepljuje od Rusije i na par godina (1918-1921) biva nezavisna. Njen predsednik je bio Mihail Gruševski, istoričar. Posle toga, ta država ulazi u sastav SSSR-a, „sa pravom na otcepljenje“. Jedan od najtežih perioda u istoriji Ukrajinaca je vreme velike gladi (Golodomor, 1932-1933) kada je umrlo od 5-8 miliona Ukrajinaca. Staljinov pritisak osetili su i oni koji su bili deo ukrajinske intelektualne elite, pa je zbog „afere Kirov“, od 250 najprestižnijih intelektualaca, čistke preživelo samo njih 36, rekao je Ramač.
On je govorio i o pobuni Ukrajinaca pod nacionalistom Banderom (Organizacija ukrajinskih nacionalista) u zapadnom delu Ukrajine (Galicija) koja je, u to vreme, bila pod poljskom vlašću (posle pada Austro-Ugarske i ukrajinsko-poljskog sukoba). U školama je bio zabranjen ukrajinski jezik, a organizacija ukrajinskih nacionalista je krenula „terorom na teror“ i ubila poljskog ministra policije. Zbog toga je Stepan Bandera bio osuđen na smrt, ali je kasnije ta kazna preinačena u doživotni zatvor. Kada je Poljska podeljena 1939-te, formirana je Zapadno ukrajinska narodna republika, pod nemačkom okupacijom. Bandera je, rekao je Ramač, posle rata živeo u SR Nemačkoj: „ Ubili su ga KGB-ovci 1959-te“.
Zanimljivo je bilo čuti i ono što je Ramač rekao o istoriji Krima koji je sada pod ruskom kontrolom (antička grčka kolonija „sa puno grčkim toponima“, kasnije su ga zaposeli Tatari, pada pod vlast Katrine Druge 1774-te). „Uz uslov da o svom trošku izgradi Krim i da on bude veliko odmaralište, parlament Ruske socijalističke republike 1954-te je odlučio da se Krim pripoji Ukrajini“.
Razgovor je nastavljen pitanjima i diskusijom. Prisutne je zanimalo posebno kakva je istorija regiona Donbasa čije je delove Donjeck i Lugansk Rusija priznala kao nezavisne teritorije. Rečeno je da je još 1917-te počelo „naseljavanje proletarijata“ i stvaranje industrijskog regiona: „ Tako je Donbas postao većinski ruski. Oko 90% stanovništva danas govori ruski jezik. To je moćni industrijski centar. I u Odesi većina govori ruski jezik“... Razgovaralo se i o Unijatskoj crkvi koja je uglavnom delatna u zapadnoj Ukrajini, mada je prisutna i u Kijevu. „ Unijatska crkva je katolička, ali se crkvena služba obavlja po vizantijskom obredu. Od prihvatanja hrišćanstva 988-e, sve vreme su bili vezani za Carigrad, tek u 16. veku zbog poljskog pritiska prihvataju katoličanstvo, ali zadržavaju vizantijski obred. Parohije su od 1918-e podeljene pola-pola između Moskovske i Kijevske partijaršije“, objasnio je Ramač.
Nastasja Radović
