Uvodničari: Staša Zajović, ŽUC i Zoran Gajić (Grupa za konceptualnu politiku)
Prisutno: 28 osoba
26. oktobar 2022. godine
Na razgovoru o novim odnosima Kosova i Srbije i aktuelnoj politici vlasti i opozicije u Srbiji bilo je dosta kritike prema obema, ali je bilo i predloga kako da se ti odnosi kanališu u skladu sa realnom situacijom i „činjeničnim stanjem“. Nekoliko učesnica i učesnika je opisalo odnos većinskih građanki i građana Kosova prema Srbiji, prema utiscima sa svojih skorašnjih putovanja u Prištinu i Đakovicu...
Staša Zajović je ovaj razgovor započela pitanjem o tome koji su to razlozi (politički, kulturni, emotivni), zbog kojih Albanke i Albanci sa Kosova ne žele da žive u Srbiji.
Dejan Atanacković, književnik i odbornik u Skupštini Grada Beograda (koji je u ovom razgovoru učestvovao preko internet platforme), rekao je da Srbija nije ništa uradila da bi kosovski Albanci želeli da u njoj žive, a da je „uradila sve“ da oni to ne žele. On to povezuje, kako je rekao, i sa pitanjem kakva je Srbija iz koje odlaze njeni državljani koji su i Srbi? „Srbija tako gubi svoje društvene resurse“, zaključio je Atanacković. Atanacković smatra da oni koji Srbijom vladaju ne nude dopadljivu budućnost-ne nude prosperitet te da se ne može govoriti o kapacitetu društva u Srbiji za transformaciju:
„Mnoga društva su se transformisala i države se nisu raspale“. On smatra da je o temi Kosova u Srbiji neophodno pokrenuti dijalog na najširem nivou i da bi Srbija trebalo da podrži ulazak Kosova u međunarodne organizacije kao što su Unesko i Interpol, a da sama tako sebi omogući brži ulazak u EU.
Staša Zajović je, u nastavku ove debate, skrenula pažnju na proterivanje 862.000 Albanki i Albanaca tokom rata 1999. godne, a Radoje Stefanović, advokat, nazvao je ponašanje Srbije na Kosovu „zločinom genocida“: „Zapad vrda, na Kosovu je izvršen genocid. Ja sam pravnik. Ne znam šta je jasnije po definiciji genocida.“ Uz opasku Zajović da su i pre 1998-99, ljudi izbacivani sa posla i segregirani i na druge načine, Stefanović je podsetio prisutne i na izjave Vojislava Šešelja da će Srbi ginuti ali da „Albanaca više neće biti“...
Stefanović smatra da ni Zapad više ne insistira-ne na isti način kao ranije, na brzom priznavanju nezavisnosti Kosova, a da vlast u Srbiji nije pružila nikakvu ideju na koji način bi se albansko stanovništvo Kosova integrisalo u današnju Srbiju.
Zoran Vuletić iz Građanskog demokratskog foruma, prisetio se jedne izjave Koče Popovića (da su Albanci mogli postati deo Jugoslavije ali nikako i Srbije), i svoje obraćanje fokusirao na odnos opozicije prema pitanju priznavanja nezavisnosti Kosova.
On smatra da opozicija „isto misli kao i vlast“ i o Kosovu i o Republici Srpskoj, a da i mediji koji podržavaju opoziciono delovanje „ne dozvoljavaju kreiranje drugačije opozicione politike“. „Žao mi je što Dejan Atanacković danas nije u Skupštini Srbije. Ali je pitanje da li bi i on tada imao autonomiju u odnosu na svoju poslaničku grupu. Ne postoji opozicija politici Aleksandra Vučića. Ne mislim samo na Vuka Jeremića već i na Nebojšu Zelenovića. On je ranije govorio da se protivi politici „četiri stuba“, a sada kada je u Parlamentu kaže da bi prvo trebalo videti šta je na stolu oko Kosova. Time je svoje ranije stavove relativizovao.“ Vuletić je nastavio primedbom da nam od opozicije „ne treba novi Aleksandar Vučić...“
Na primedbu Staše Zajović da Rade Radovanović u svojoj knjizi „Smeh pod vešalima“ kaže kako je „istina neprijateljska činjenica u Srbiji“, Milojko Pantić, novinar i političar, skrenuo je pažnju na nacionalizam kao drušvenu bolest u Srbiji od 90-tih: „Kosovo se nije otcepilo. Kosovo je Slobodan Milošević amputirao od Srbije da bi, zbog tih fantomskih bolova, mogao da kuka i da pljačka budžet Srbije-što radi i sadašnji režim“.
Moderatorka Zajović je razgovor povela u pravcu veze između ratnih zločina prema ženama -od kojih je 20.000 silovano na Kosovu, insistirajući na tome da se ponašanje nije promenilo ni danas –sada unutar Srbije bez Kosova.
Branka Ćurčić iz Grupe za konceptualnu politiku iz Novog Sada, opisala je svoje utiske sa putovanja u Prištinu: „Ljudi u Prištini nemaju nikakve veze sa nama. To su ljudi koji žive svoje živote...Političkim aktom samoopredeljenja oni su uskratili Srbiji legitimitet. Zbog represije i zbog zločina.“ Pomenula je i „konstruktivnu dvosmislenost“ – diplomatski termin koji pokazuje da se rešavanjem nekog problema manipuliše i to rešavanje oteže.
Suzana, socijalna radnica iz Rudog, rekla je da se u RS, zbog oslanjanja tamošnje vlasti na ovu u Beogradu, o ovim temama „ne sme govoriti naglas“, a da građanstvo i u informisanju prati ono što se govori u Srbiji.
I Rade Radovanović, novinar i dramaturg, preneo je svoje skorašnje utiske iz Prištine i prisetio se da je 1989. godine zadnji put tamo bio kao izveštač za Radio Beograd: „Tada je Priština bila jedna malo veća kasaba, a danas je uzavreli grad“.
Aleksandar Kraus iz Saveza antifašista Srbije i Solidarnosti, smatra da je danas uznapredovala fašizacija društva u Srbiji i da nema šanse za nešto drugo sem priznanja Kosova jer su, kako je naglasio „i u vreme Rugove Albanci bojkotovali Beograd“. On je time reagovao na reči Milojka Pantića da bi Srbija-kada bi zaista postala ekonomski regionalni lider mogla da kupuje preduzeća na Kosovu i da tako vrati deo izbeglih Srba.
Zoran Gajić iz Grupe za konceptualnu politiku upitao je zašto Srbija nema „organizovanu politiku priznanja“ i „da li je moguće misliti priznanje Kosova ako si Srbin“, zaključujući da „imamo problem sa stvarnošću“. Vesna Pešić je svoje izlaganje fokusirala na aktuelni politički teren, govoreći o non-pejperu o Kosovu koji su ponudili Emanel Makron i Olaf Šolc kao dobrom i sprovodivom predlogu koji odnose Kosova i Srbije vidi kao deo procesa, bez pritiska da do priznanja dođe brzo. Kao jedno od mogućih rešenja koje se ranije pokazalo uspešnim, Lino Veljak je pomenuo „slučaj dve Nemačke“, kada je SR Nemačka u dogovoru sa zapadnim saveznicama, dopustila prijem DR Nemačke u UN, a da nije promenila svoj ustav, dok je Jelica Kurjak, bivša ambasadorka Srbije u Rusiji, prenela neka svoja diplomatska iskustva, naglasivši da se Rusija opredelila za politiku „uradićemo ono što Srbi žele“, kada se radi o ulasku Kosova u UN, a da Srbija o tome vodi politiku „ispod žita“.
Nastasja Radović
