Uvodne reči: Saša Seregina, Samara/Beograd; moderirao: Dejan Novaković, aktivista antiratnog udruženja RUBS (Rusi, Ukrajinci, Belorusi i Srbi protiv rata u Ukrajini), Beograd
Sreda, 16. novembar 2022. godine, u prostorijama ŽUC-a
Prisutnih: 16 osoba
Razgovor se odvijao spontano, uz interakciju brojnih učesnica/ca. Dejan se osvrnuo na nacističku propagandu ‘Jozefa Gebelsa, koji je pomogao je Hitleru da dođe na vlast 1933. godine, da bi potom direktno uticao na oblikovanje javnog mnjenja u nacističkoj Nemačkoj koja je podržavala Hitlerov krvavi pohod na osvajanje sveta i holokaust. Jozef Gebels se danas smatra direktno odgovornim za širenje ideje nacizma i sve strahovite posledice toga’ (19 glavnih principa Gebelsove propaganda). Tekst je kasnije podeljen učesnicima.
Saša Seregina je govorila o korenima ruske hegemone politike prema Ukrajini: ‘Konflikt između Rusije i Ukrajine datira iz carske Rusije (18. vek). Sovjetska propaganda se zasnivala na imperijalističkom principu i nametanju hegemonije svim članicama Saveza (SSSR). Ta propaganda je počivala na brisanju identiteta – ukidanjem jezike autonomije, kulturnog nasleđa itd. Dakle, odavno postoji imperijalistička matrica hegemonije’. Dolaskom Putina na vlast (2000.) ruski režim uvodi kontrolu nad medijima. To je kulminiralo početkom rata u Ukrajini (22.2.2022.) kad su svi nezavisni mediji u Rusiji su praktično ukinuti da bi aprila 2022. godine ‘Novaja gazeta’ prestaje sa radom, otada izlazi na engleskom, a urednik Dmitri Muratov (dobitnik Nobelove nagrade za mir 2021.) je u egzilu’. Potom se osvrnula na permanentu militarizaciju, koja se ogleda u mobilizaciji za rat oko 300 000 muškaraca, a otpor mobilizaciji postoji uglavnom u velikim gradovima – Moskvi u Sankt Petersburgu. Saša je navela i još neke oblike sadašnjeg otpora ruskoj hegemoniji: pokrenut je Forum slobodnih naroda, zajednica brojnih naroda koji žive u Ruskoj federaciji; to su uglavnom sibirski i kavkaski narodi. Kathya Khazina (Katja Hazina), koja je izbegla u Beograd zbog aktivnosti protiv rata i režima, osvrnula se na neke forme kulturnog rasizma u odnosu na neruske narode, čiji su pripadnici bili masovno mobilisani i naravno, silom odvođeni na ratište, zbog čega su neki Rusi pripisivali kolektivnu odgovornost pa i krivicu pripadnicima tih naroda: ‘Ne ubijamo u Ukrajini mi Rusi, već to čine varvarski ‘kavkaski’ narodi’. Govorilo se o klasno-socijalnoj strukturi rata u svim ratovima, sa posebnim osvrtom na bivšu Jugoslaviju: masovno su mobilisani siromašni (seljaci i radnici), kao i pripadnici manjina sa ciljem etničkog čišćenja, kao i politički protivnici itd.
Staša se osvrnula na koncept ruskog sveta, koji počiva na ’ruskim vrednostima’ – nacija, porodica, pravoslavlje, srednjovekovno mračnjaštvo, rigidni seksualni moral, konzervativizam, tradicionalizam... Tvorac je ruski filozof, geopolitičar Aleksandar Dugin, Putinov ’filozof’, poznat po svojim tradicionalističkim stavovima, Dugin propagira nacizam i fašizam. Posle Putinovog dolaska na vlast, Dugin je napravio vrtoglavu karijeru, uvek se drži svojih nacističkih i neonacističkih ideja i veza: u prvi plan ističe pojam Evroazije i te ideje je uspeo da ubaci u programe ruskih visokih obrazovnih institucija – od univerziteta do vojnih akademija. Postao je savetnik predsednika ruskog parlamenta. Citiran je deo eseja Pavle Raka, pisca knjige ’Nacionalistička internacionala’: Na medijima širi ideje o podeljenosti i nespojivisti dva sveta: zli, satanistički ’atlantski’ zapad koji treba poraziti i ’Dobra Evroazija’ kojoj su urođene tradicionalne, konzervativne vrednosti i koja treba da se proteže od Lisabona do Vladivostoka, a na jugu do Indije, Kine i Vijetnama. Po smernicama Dugina i sličnih, rusko Ministarstvo spoljnih poslova već dugo u Evropi snažno i dosledno podržava sve neonacističke i krajnje desne partije i pokrete, finansira (tajno ili otvoreno, legalno i nelegalno) njihove izborne kampanje i to u Italiji, Francuskoj, Austriji...Rezultat je jasan: kad neko u Evropi jasno i glasno podržava Putinovu politiku, možete biti sigurno da je reč o poslanicima neonacističkih i njima bliskih partija. Kad se ta podrška ne može obezbediti novcem, suspenduje se diplomatija i okreće se vojnom rešenju: onda kad su Ukrajinci zbacili s vlasti proruskog Janukoviča, tada slede okupacija i aneksija Krima, agresija u Donbasu, a sad agresija na celu zemlju. Neonaciste Putinova Rusija nežno podržava. Ukratko, u Kremlju sede fašisti i neonacisti, a fašističko-nacistički se ponašaju ruske trupe na terenu, posebno plaćenici iz kompanije ’Vagner’ i kadirovci“ itd. Na koncept ruskog sveta se naslanja i ’srpski svet’, koji se nekad zvao “velika Srbija”, a danas “srpski svet”. Ova politika srpskog režima izaziva strah u celom regionu, pre svega u BiH, jer je povezana sa zločinima, etničkim čišćenjem i genocidom itd.
U nastavku Dejan se osvrnuo na matrice Putinove propagande (’putinofilije’) po Evropi i šire: izjednačavanja i relativizovanje agresora (Rusije) i žrtve (Ukrajine), što dovodi do brojnih kontroverzi u stavovima na Zapadu. I na levici dolazi do raskola i neprincipijelnih svrstavanja, naglasile su Marija i Snežana.
Katja je govorila o propagandi u ruskoj državi, koja iz autoritarnog prelazi u totalitarni poredak: propaganda se širi po školama, a osnovna tačka je demonizacija pa i kriminalizacija osoba demokratske orijentacije, koje su kvalifikovane kao ’šizoidne’ (demšizne). Zloupotreba Velikog otadžbinskog rata, a rastuća militarizacija i beda u kojoj živi najveći deo stanovništva, vode Rusiji na čelu sa Putinom u zemlju ’lišenu vizije budućnosti’, naglasila je Katja.
Na kraju se govorilo o zajedničkoj antimilitarističkoj akciji povodom 1. decembra – Međunarodnog dana zatočenika/prigovarača savesti – podrške ruskim dezerterima, prigovaračima savesti i svima koji odbijaju zločinački Putinov rat u Ukrajini.
(Zabeležila: Staša, 16.11.2022.)
