Akademska knjiga, Novi Sad, 2023.
Prisutno: 27 osoba
Transkript
22.03.2023.
Tamara Spaić: Autor knjige je ekonomski novinar, liberalne provenijencije, autor jedne knjige o Desimiru Tošiću i druge o Borbi. Bio je urednik Ekonomske politike, Ekonomista, urednik u Blicu, radio je za NIN, poslednjih godina je urednik Novog Magazina.
Đinđić je govorio da je pesimizam najveći otrov i borio se protiv toga. Kada je postao premijer javno je kritikovao građane za pesimizam. U ovoj knjizi je detaljno iznet razvoj Zorana Đinđića kao filozofa. Teza je da se filozofija Zorana Đinđića, kako Mijat citira Lakasa, pretače prirodno u politiku. Mijat ima tezu da Zoran Đinđić nikada nije prestao da bude filozof, samo je praktično prigrlio tu filozofiju života, pragmatizam, modernizaciju. To je reč koju Đinđić najviše upotrebljava i praktički je ostvario to nešto svoje novo. Ovde su problematizovane teze sukoba sa retrogradnim snagama, njegovom filozofijom objašnjeno je ono što je govorio o konzervativnim zatvorenim društvima koje zloupotrebe istorije sprečavaju da idu dalje. Meni su najzanimljiviji delovi o Kosovu. Potpuno sam bila izgubila iz vida da se Đinđić u jednom trenutku zalagao za podelu Kosova. Zanimljiva mi je njegova teza razlika između nacionalizma i patriotizma, odnos prema crkvi, prema Koštunici.
Lino Veljak: Ovo nije prva knjiga o Zoranu Đinđiću, ali je po mojoj ocjeni, najkvalitetnija u svojoj dimenziji, a ta dimenzija je teorijsko-političko-historijska. Možda bi trebalo spomenuti koje su prethodne knjige o njemu: knjiga Miloša Vasića, Atentat na Zorana, što je jedna odlična političko-kriminološka rekonstrukcija konteksta ubojstva; potom knjiga ovdje prisutnog Dragana Lakićevića Lakasa, Profil političara u mladosti (po mom sudu vrlo korektna, izvrsna rekonstrukcija predpolitičkog razdoblja u životu Zorana Đinđića). Tu onda imamo i dva zbornika. Prvi je objavljen 2005. godine, dvojezično, dakle srpsko-njemački, Zoran Đinđić: Za demokratsku Srbiju u Evropi. Objavljen je u Jeni, a urednici su vlasnik ovog stana Milovan Božinović i dvoje njemačkih autora, Gabriela Schubert i Urlich Zwienert. Potom, 2006. godine izlazi još jedan zbornik u Beogradu, u izdanju Helsinškog odbora za ljudska prava. Tu je i knjiga Bojana Dimitrijevića, i, naposljetku, možda sam nešto preskočio, dolazi ova knjiga, koja je tema današnjeg okupljanja. Ona zaslužuje odgovarajuću pažnju, a ujedno predstavlja povod za raspravu o temi, a tema je život i djelo Zorana Đinđića. Započeo bih podsjećanjem na jedan bizaran, a javnosti nepoznat događaj. Prije desetak dana imali smo jednu konferenciju o opusu Zorana Đinđića u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju ovdje u Beogradu, gdje sam, valjda prvi put javno, spomenuo što se u institutu desilo 29.12.2000. godine, rekavši da je osim mene od sudionika tog čudnog događaja prisutna još samo Vesna Pešić. Večeras nema ni Vesne, koja obično dolazi na ovakve događaje. Uostalom, ima vrlo preživjelih sudionika. Što se dogodilo? Nominalno, bila je to proslava odlaska u penziju članova Instituta, Svetozara Stojanovića i Zagorke Golubović. Neformalno, skup je proglašen proslavom ostvarenja Platonove utopije. Naime, kao što znate, po Platonovoj Državi, filozofi su po svojoj prirodi pozvani da budu vladari u zajednici. To se još nikada nije desilo. Ali desilo se u Srbiji krajem 2000. godine. Naime, tri ključne pozicije u državi zauzimaju trojica članova Instituta za filozofiju. Predsjednik savezne države, Vojislav Koštunica, viši naučni saradnik Instituta, predsjednik saveznog parlamenta, Dragoljub Mićunović, naučni savjetnik Instituta, i premijer (tada tek nominiran) Vlade Srbije, Zoran Đinđić, viši naučni saradnik tog istog instituta. Filozofi su postali vladari! Pokazalo se da je utopija jedno, a realnost drugo. Odmah sam se osvjedočio da će utopija ostati utopija, kada sam na pitanje Voje Koštunice Šta da se radi? Odgovorio novom predsjedniku Federacije da stranke bivšeg režima treba staviti izvan zakona, SPS, SRS, JUL, SSJ. Na to mi je on odgovorio da to ne može učiniti, jer će ga optužiti da je nedemokratičan, a osim toga, sada ga citiram, „kolega Veljak, dajem vam svoju riječ da oni više nikada neće dići svoju glavu.“ Tako rekao Vojo Koštunica, a znamo što je bilo kasnije i kako je to bilo. Ipak moram nešto reći i o knjizi. Već sam spomenuo nekoliko bitnih momenata, ne sve bitne momente, nego neke na koje bih htio obratiti pažnju, a su vezane za knjigu ovdje prisutnog kolege Mijata Lakićevića. Čini mi se da je adekvatno objašnjenje to što je Zoran Đinđić istovremeno obitavao i u više faza i što je istovremeno bio i filozof i državnik. Između te dvije domene postojalo je precizno razgraničenje koje je, po mom sudu u knjizi (tko bude čitao, vidjet će da je to tako) valjano izvedeno, a koje se na kolokvijalnom planu može iskazati jednom Zoranovom rečenicom, koja otprilike glasi: Kome je stalo do morala neka ide u crkvu. Dakle, politika i moral su dvije razdvojene sfere. Mali dodatak, za Zorana Đinđića, filozofija nije bila isto što i moral, nego nastojanje da se dopre do valjane spoznaje onoga što jest, onoga što je bilo i onoga što će biti ili što bi moglo biti. Da politika i moral nemaju istu logiku jasno je svim novovjekovnim misliocima počevši od Machiavellija, koji je razumio da u logici politike ima nečega što se ne može mjeriti čisto moralističkim kriterijima, a to je za život Zorana Đinđića bilo iznimno važno, ako ne i kobno. Naravno, što se tiče filozofije, što je značajan aspekt ove knjige, vrijedi spomenuti kako autor u svojoj knjizi razmatra kako je Zoran Đinđić pokazao da Marx spada u pretkritičku tradiciju spoznajne teorije prije Kanta, o čemu bi se naravno dalo raspravljati, ali mislim da to nije tema koja bi bila zanimljiva za ovaj naš krug. Ali ono što je tu možda ipak vrijedno spomena jest to bi na pitanje je li teza da je Marx pao u prekritičku tradiciju održiva potvrdan odgovor bio moguć samo ako bi se pokazalo kako se Marx (prije svega u Kapitalu) vratio pretkantovskoj metafizici. Da li se on vratio, to je sada pitanje, ali u svakom slučaju, dijalektički materijalizam zasnovan na mehanicizmu jedne kvazihegelovske dijalektike u interpretaciji Friedricha Engelsa, kasnog Engelsa, mogao bi dati argumente za potvrdu tog kritički intoniranog pitanja. Mnoga pitanja ostaju otvorena, kao što je otvoreno pitanje da li je upravo to, pad na predkritičku, pretkantovsku poziciju pravo značenje one Marxove sintagme da Hegela treba obrnuti na noge. No, značajno je to što je Đinđić bio u pravu kada je zapazio Marxovo ignoriranje institucija, što onda otvara jedan kauzalni ili gotovo kauzalni lanac koji od zahtjeva za uspostavljanjem emancipiranog društva dospijeva do sistema nekontrolirane vlasti, što je historijski iskušeno u 20. stoljeću (na što ne treba trošiti odviše riječi). Tu je vrlo zanimljiva rasprava na koju se autor osvrće na temu je li Zoran Đinđić zastupao totalitarizam. Aleksandar Molnar tvrdio je da je Đinđić bio totalitarni mislilac, nasuprot autora poput Nenada Dimitrijevića, koji žestoko osporava tu tvrdnju, smatrajući da je Zoran Đinđić prvi koji je na teorijski relevantan način afirmirao liberalnu misao. Sada ne bih ulazio u detalje vezane uz raspravu o tom pitanju, samo ću spomenuti da je autor ovde dao kvalitetnu argumentaciju u prilog Nenadu Dimitrijeviću. A za one koje teorija više zanima i koje zanima historija ideja, upozorio bih da u knjizi ima vrlo instruktivnih pasaža o odnosu Zorana Đinđića i Karla Schmitta. Ali mnogo važnije je možda to što je autor ukazao na bitan utjecaj Edmunda Husserla na kasniji Đinđićev teorijski opus, a - gotovo i direktno - na prijelaz iz filozofije u praktičku politiku. Naime, Husserlovo tumačenje svijeta života prema kojemu dani svijet života treba priznati u njegovoj danosti, ne onako kako bismo htjeli da taj svijet izgleda, nego onakvim kakav on faktički jest (u danom svijetu imamo posla sa stokom a ne s ljudima, da pojednostavim i vulgariziram do kraja). Dakle, dani svijet života treba priznati u njegovoj danosti i onda političko djelovanje mora biti prilagođeno danoj okolini. Pojednostavljeno rečeno, ne može se glavom kroz zid. S time da je, a to je ono gdje se kod Zorana Đinđića iskazuje jedinstvo filozofije i politike, poziv filozofije taj da se politički život čovječanstva ili nekog dijela čovječanstva preobražava, naravno u skladu s mogućnostima koje ovise o zatečenim okolnostima (dakle računajući da se ima posla sa stokom), kako bi se dospjelo do življenja principa. Međutim, jake institucije ne mogu nacrtati individualiziranje društva, pretvaranje ovaca u građane, na temeljima ruralne i patrijarhalne kulture. I tu se onda postavlja pitanje predstavlja li ono za što se Zoran Đinđić praktički zalagao, a to je slobodno tržište, taj mehanizam koji je u stanju ukidati ruralnu i patrijarhalnu kulturu i da li je na tim osnovama moguća nova koncepcija politike. Nova koncepcija politike za koju se Zoran Đinđić zalagao, koja nasuprot socijalističko-komunističke ideologije, koju je krajem osamdesetih godina i do otvorenog obznanjivanja svojega prelaska u nacionalšovinizam, inkarnirao Slobodan Milošević i nasuprot nacionalističke odnosno nacističke ideologije koju je tih godina inkarnirao Vojislav Šešelj, afirmira nužnost problemskih pristupa i oblikovanja programatskih koncepcija, a bit tih programskih koncepcija jest modernizacija politike i društva u Srbiji. To je prema Zoranu Đinđiću bila posljednja šansa za Srbiju da postane nešto normalno ili da se normalizira. Dakle, nasuprot socijalizmu zasnovanom na nedržavnom vlasništvu i ekonomiji, ali i nasuprot divljem liberalizmu koji se očituje u apsolutnoj slobodi trgovanja i poslovanja u kriminaliziranom ili bar polukriminaliziranom okruženju, Zoran Đinđić zalagao se za demokratski regulirano tržište i to je on pokušavao uspostaviti. A nešto što bi se moglo identificirati kao njegovo zalaganje za etiku odgovornosti a nalazi se na rubu same utopije, jest njegovo vjerovanje da je snaga vizije jača od aktualnog stanja nacije. Počeo sam sa jednom historijskom anegdotom i završit ću sa jednom drugom, pa bih onda relativizirao Tamarinu uvodnu napomenu o optimizmu kojim odiše naš govor o Zoranu Đinđiću i njegovoj ostavštini. Naime, ne mogu a da se ne sjetim posljednjeg susreta s njime, mjesec ili dva prije atentata, kojom sam prilikom mu prenio molbu jednog policijskog inspektora koju mi je taj prenio prilikom informativnog razgovora koji je bio vezan uz dobivanje stalnog boravka za strance u Beogradu. Doznavši da sam relativno blizak s njegovim premijerom pokazao mi je kolika mu je plaća, te mi rekao da kako ja živim u Srbiji znam koliko je život skup i zamolio me da prenesem premijeru kako pošteni policajci mole da im se, ako bi to bilo moguće, malo povećaju plaće da ne moraju biti na rubu egzistencije, na što mi on kaže: „Živiš u iluziji ako misliš da u Srbiji ima i jedan pošten policajac. Svi su oni korumpirani. Nije im dosta to što su korumpirani, nego bi još i dodatnih para od državnog budžetu“. Onda dolazi do bitnog momenta, a to je sljedeće: Kaže, sada je u toku privatizacija, radi se svašta, kreću privatne firme, tajkuni varaju na porezu koliko god mogu. Naravno, država ima svoje mehanizme, svoje instumente da kažnjava one koji varaju na porezu ili čine druga kažnjiva djela u području privrede i privrednih odnosa. To rade inspektori. Poteškoća je ta da postoje ograničenja u plaćama za državne službenike. Inspektor financijski, kriminalni, koji god, ima plaću koju ima. Novopečeni tajkun može ponuditi i deset puta veću. Najbolji studenti ekonomije koji su završili za četiri godine s visokom ocjenom a kojima se baš ne ide da po svijetu traže svoju neizvjesnu sudbinu, zapošljavaju se kod takvih privatnika i imaju, između ostaloga zadatak, da se suočavaju s inspektorima. I tako dolazi onaj odličan student koji je završio za četiri godine, i njegov kolega koji je završio studij za 7 ili 8 godina i to s prosjekom ocjena 6,8, a budući da nitko drugi ne želi ići u državnu službu, on se tamo zaposlio, studirao je najmanje šest godina, inteligencija mu je osrednja, on je prilično gluplji od njegovog kolege sa druge strane i ovaj ga vrti oko malog prsta. A ako međutim, taj priglupi ili bar u struci ne odviše sposoban kolega, državni inspektor, ipak ima dovoljno snage da shvati bar neke elemente varanja, onda će ovaj predstavnik tajkuna koristiti dodatne informacije koje ima, a to je da mu kaže kako zna da ima nezaposlenu ženu, te ga pita: Šta misliš da ti zaposlimo ženu! Ili mu kaže: Znamo da kasniš tri mjeseca s otplatom kredita, evo ti deset hiljada maraka“: Zoranov komentar: „Nema šanse da država utjera čak i porez od problematičnih biznisa, a budući da se to ne može mijenjati, bojim se da za Srbiju nema nade“. To su valjda posljednje rečenice koje mi je on rekao. Nakon toga se više nismo vidjeli.
Dragan Lakićević: Ja ne mogu pričati nešto o sukobu Koštunica - Đinđić zato što nisam svedok toga. Ja to znam posredno. Ono što mogu da kažem jeste da kada se pojavila knjiga o političkom monizmu/pluralizmu, koju su napisali Koštunica i Čavoški. To je 1984. godina. Sretnem Zorana i on kaže, njegovo mišljenje je da su to danas dva najučenija i najpametnija čoveka u Srbiji. Ta knjiga je jedino maltene što vredi za relevatnu političku praksu danas u Jugoslaviji. Dalje ne moram da komentarišem, to su njegove reči. Međutim, politika je jedna vrlo okrutna delatnost, što reče jedan član Demokratske stranke, koji je posle prešao u DSS, mi političari smo kao gladijatori. To je tačno. Borba među gladijatorima je poznata da jedan ubije drugog i taj preživljava. Ko osvoji simpatije publike, publika mu daje život ili ga sahranjuje. Ja lično, igrom okolnosti znam da su se oni okupili oko Koštunice, pošto ih je Đinđić lično znao, i to raznim sticajem okolnosti. Neki su bili sa instituta društvenih nauka, njegove kolege, nisu ga podnosili. Mnogi od njih nisu živi. Ja sam se družio sa Laslom Sekeljem koji njega nikako nije mogao da podnese. Ja sam njega poznavao i on bio je čovek poštenih namera, anarhista uslovno rečeno, čovek koji će vam pomoći. On je prezirao politiku nacionalizma, napisao je Istoriju beščašća i zavadio se sa pola ljudi sa kojima je radio, on je došao kod Koštunice. On je došao da se na neki način Đinđić odstrani od politike. Onda je umro. Tijanić, moj drug iz detinjstva, išli smo u istu osnovnu školu, družio se jedno vreme sa Đinđićem, išli su zajedno na more. On je pripremao predizbornu kampanju i hvalio se da je to njegovo delo. On je došao u sukob sa Đinđićem tako što je on radio u nekoj televiziji sa Mojsilovićkom, posle duge patnje u NINu, postao je neko i nešto. U jednom trenutku je taj program propao, on se javio Đinđiću koga je znao i pitao ga da mu nađe neki posao. Đinđić je izuzetno brzo razmišljao. On mu je rekao za dva minuta da će biti portparol i imaće platu od 5.000 maraka i neće morati ništa da radi, ne preterano. Ovaj je pristao, normalno. Nije prošlo nekoliko dana, Tijanić se javio Zoranu da mu kaže da je dobio ponudu sa BK televizije, ipak je to njegov fah. Zoran je rekao ok, da on odlučuje o svojoj sudbini. Na BK je bio par godina. Ta televizija se ugasila kada je Karić hteo da postane političar. Tijanić gubi tu posao, javlja se Đinđiću. On je rekao da se obratio pogrešnom čoveku, da se obrati Kariću. Tog časa Tijanić postane ono arhineprijatelj Đinđića i piše sve ono što piše i dolazi kod Koštunice. Da nije bilo to što je bilo, on bi protiv Koštunice pisao sve ono što je pisao protiv Đinđića. To ja tvrdim. To je apropo morala u politici. Meni je drago što je ova knjiga o kojoj mi pričamo napisana, zato što je to jedno sveobuhvatno, celovito delo, vrlo pedantno pisano, vrlo razumljivo, vrlo zanimljivo za čitanje, gde je korišćena ogromna bibliografija raznih ljudi koji su pisali o Đinđiću i sam Đinđić. To je sjajno urađeno, s obzirom da Mijat nije čovek koji je završio filozofiju, on je to odlično razumeo i to je jedan stvarno veliki rad i vrlo umešno i iznijansirano urađeno. To je knjiga sa tezom od početka. Đinđić je prosvetitelj i knjiga nam pokazuje zašto on može da se smatra prosvetiteljom i na kraju čovekom koji će možda stajati u istoriji rame uz rame sa Vukom Karadžićem i Dositejem Obradovićem. Ono što sam uvek smatrao kao neku nepravednost prema Đinđiću jeste što je on vrlo brzo prešao u politiku, nije stigao da dobije neko priznanje u filozofiji. On je tu bio, ja smatram, vrlo darovit i vrlo informisan. Kada se vratio iz Nemačke, on je bio deceniju ispred beogradskih filozofa, zato što je bio u Nemačkoj, imaju razvijeniju sredinu. A da ne govorim koliko je bio ispred nekog udruženja književnika pa i Akademije. Dok su oni svirali u gusle, metaforički, on je svirao klavir. Bila je razlika. Ja se slažem sa njegovom ocenom šta je Milošević doneo Srbiji. To je bila jedna narodnjačka revolucija. To je odlično pogođen termin. On je iz jednog uslovno rečeno, prosvetiteljstva, koji smo imali sa socijalizmom, uz sve svoje mane, vratio društvo u jedno preistorijsko stanje. To je možda prejako, ali nas je vratio 50 godina unazad. Ne znam kako je izgledala Srbija pred Drugi svetski rat. Vrlo slično kao danas. Nije Srbija samo patrijarhalna, patrijarhalna je i Slovenija. Ovo je orijentalna kultura. To je specifično: orijentalna provincija. Zoran je bio, toliko je brzo otišao napred, i sam je napredovao, on je doživljavao da tako može da ide i društvo. Očigledno je pogrešio. Ne bih preterano išao u širinu, da se malo vratim ovoj knjizi. Tu je doslovno sprovedena teza da je Đinđić prosvetitelj, da je on bio na tragu jedne modernizacije. Na jedan način, Mijat je sve to koncipirao kroz prizmu onoga što je radila Latinka Perović. Tu ne grešim. On je tu nju citirao. Ona je tu videla istorijsku periodizaciju, istorijske ličnosti i njegovo mesto unutar toga. Sve je to uslovno prihvatljivo i o tome će doneti sud vreme. Pitanje je da li je vreme relevantni činilac ili nije, jer mnoge veličine propadnu vremenom, zaborave se. Zato je ova knjiga značajna, da se sačuva neki uvid o Zoranu Đinđiću. O njemu samom može da se kaže: Postojao je rez u njegovoj intelektualnoj i političkoj delatnosti. Uvek je on učestvovao na ovaj ili onaj način u politici i u ono vreme kada je politika bila zabranjena. On je bio vrlo elokventan i darovit u govoru. To je jedna velika politička vrlina, kao narodni tribun. On je umeo da govori, da podiže optimizam i da podiže svest ljudi, da kažem. Makijaveli je kada je pisao svoje delo Vladalac rekao koje dve osobine karakterišu dobrog vladaoca (političara), to su hrabrost i lukavstvo. Dobar političar mora da bude hrabar kao lav i lukav kao lisica. Zoran ne samo da je rođen u znaku lava, nego jeste bio hrabar. Ja sam se u to mnogo puta uverio. Bio je i vrlo lukav, ali nedovoljno. On je imao tu neku dobru procenu ljudi, međutim bio je lakoveran na neki način. Svako prema sebi ocenjuje druge. On u osnovi nije bio veliko zlopamtilo, nije mrzeo ljude, lako je prelazio preko ljudskih mana i gledao njihovu bolju stranu. Ja ne mogu apsolutno da samom sebi objasnim kako je mogao oko sebe da uzme ljude poput Bebe Popovića, Čedomira Jovanovića, i masu drugih, Vesića, Šapera. On se lično družio sa njim. On je imao velika prijateljstva sa njima. Na kraju ne zaboravimo njegovu ludačku hrabrost i naivnost kada on dovodi Legiju u svoju kuću. Ne možete vi, ako se viđate sa Legijom koji vam dolazi u stan, očekivati da ćete vi njega nadmudriti. Ne zato što je on nešto naročito pametan, nego zato što iza Legije stoji cela državna služba. On nije slučajno tu postavljen da zameni Arkana itd. Ja mislim da je negde tu bila njegova greška koja ga je možda više koštala nego čitava zavera sa druge strane. Karakter je sudbina. On sebi to nije želeo. Ali ono što znam pouzdano, mesec dana pre smrti on zna da će ga ubiti. On je svestan toga. Druga stvar, to što on zna, znaju svi oni koji treba da znaju i niko mu ne pomaže. Ja sam upoznao Olivera Ivanovića jednom prilikom i rekao sam mu da će da ga ubiju, 2008. On je rekao ja znam. Rekao sam mu da dođe u Beograd. Rekao mi je da ne može da napusti ono što je radio celog života. Svašta tu ima, i da su mu podmetali da mu dva puta eksplodira automobil itd, o korupciji tamo. Njega je međunarodna zajednica digla i pustila. Oni su ga hapsili, on je bio u istražnom zatvoru. Da je hteo neko da pomogne Zoranu, on bi mu pomogao, od onih koji su mogli. Očigledno nisu. To je moj zaključak, možda pogrešan. Ja ću vam samo preneti šta mi je rekao jedan čovek koji je profesionalni policijski dostavljač. On je kriminalac, a otac mu je bio general policije. On je dovodio ljude sa aerodroma koji su hteli da intervjuišu Đinđića. Znači, čovek koji radi za policiju, a opet, niži nivo Matije Bećkovića. On je rekao da je Zoran stradao, jer je morao da strada, a što se tiče kriminalnog miljea, odabrao je slabiju stranu. On je odabrao Čumeta. Da li je on to morao da uradi da bi preživeo, ja to ne znam. Da li je to rezultat njegove naivnosti, loše procene ili nužnosti, ja to ne znam. Sve to može da bude.
Mijat Lakićević: Najpre, hvala na pozivu i prilici da razgovaramo o Zoranu Đinđiću. Što se tiče motiva, to je dobro pitanje. Ne znam ni da li se sećam više, ali to je bila posledica knjige o Tošiću koju sam radio. Motiv za to je bio taj što je to bio jedan neverovatno zanimljiv čovek, mudar, veliki intelektualac sa jednom neverovatnom biografijom koji je potpuno zaboravljen u Srbiji. Imao je nagradu koja je promenila ime. Hteo sam da malo vratim u život tog velikog čoveka. Kada sam radio knjigu o Tošiću, tu se onda pojavio Đinđić. Meni je bio jako zanimljiv Tošićev odnos prema Đinđiću, s obzirom da se oni u početku imali sporove, dosta ozbiljne, a da je na kraju, posle atentata na Đinđića, Tošić njemu odao jedno neverovatno priznanje i čini mi se da je mnogo bolje od drugih, od ogromne većine, razumeo značaj Zorana Đinđića kao pojave, kao fenomena. Tu je bitna rečenica da li vi Zorana Đinđića kao ideju prihvatate ili ga odbacujete. Dakle, on je Zorana Đinđića video kao ideju i meni je bila ideja da prikažem koja je njegova ideja bila. Možda bi bilo dosadno da sada, a nije to ni moja vokacija da pišem neku filozofsku knjigu, ja sam pokušao da malo pišem o karakteru kroz događaje, kroz priče iz života, da malo pokažem kakav je Đinđić bio kao čovek i kakav je bio njegov karakter. Zadnjih dana je bilo više razgovora o Zoranu Đinđiću. On je bio jedinstvo suprotnosti, ja ću sada da kažem kontroverzna ličnost, ali on je zaista u sebi imao više osobina i to je na neverovatan način spajao, sve te dileme o kojima mi govorimo danas. Mi ga znamo iz gimnazije u koju sam išao sa njim. To ne može da se objasni, on je bio takav. Ne može da se nađe takav čovek, njegovog karaktera, energije, radne sposobnosti, sposobnosti da se bavi najtežim filozofskim pitanjima i knjigama, a sa druge strane da bude potpuno običan. To sam negde u nekoj prilici pričao. Kada se on vratio iz Nemačke, nismo se videli pet godina, ali je to bilo kao da smo se juče sreli. Kod njega nije bila ta neka distanca. To prati i njega kao političara. Ima jako puno zamerki na njega, u poslednje vreme naročito. Govori se da je Zoran Đinđić bio nacionalista i to imamo sa dve strane, da tako kažemo. Desničari ga hvale da je postao Srbin i prisvajaju ga, dok ga levičari, ili bar deo levice, ga optužuju za nacionalizam. To mi je zanimljivo da ga neki levičari - taj jedan ekstremni deo - odbacuje dok ga desničari prisvajaju. Nevezano šta je, moglo bi mnogo toga da se govori. Čini se da je ključni dokaz tog njegovog nacionalizma njegova poseta Palama. Ja sam o tome sam pisao u knjizi. Tu postoji objašnjenje, onako dosta zdravorazumsko. Postojao je taj neki Karterov mirovni plan i Đinđić je išao tamo da ubedi Karadžića da prihvati taj plan. Ovaj ga naravno nije prihvatio. To je bio jedini put da su se i sreli. Posle su prekinuli svaki kontakt. Ima tu nešto što je on govorio, ja mislim da je to bilo tom prilikom na Palama, to je neka preteča ideje srpskog sveta, da se na nekin način povežu Srbija, RS i Crna Gora. Ja to u knjizi nisam pisao, ali je za mene tu bilo važno šta je Đinđić pisao. Ja nekako mislim da je to stvarno ključ. U raznim situacijama, vi ako ste političar, uđete u osinje gnezdo pa ne možete vi baš da izigravate, morate malo da se pritajite, ne možete odmah da govorite ko ste i šta ste. Recimo, meni je o tom odlasku na Pale na pamet pala jedna paralela. Mislim da ovo što da kažem to što se sa te leve strane Zoranu zamera taj odlazak na Pale, to je isto ono što desničari zameraju partizanima odnosno komunistima što su 1943. išli kod fašista da pregovaraju sa Nemcima. Na jednom skupu je neko pitao da li je Zoran Đinđić tada kad je išao tamo znao za Prijedor. Ja sam odgovorio da li je Tito znao za Jasenovac kada su oni išli da pregovraju u Zagreb sa fašistima. Ne znam koliko su ok te paralele. Meni to ukazuje na kontekst, na životnu situaciju. Čeda Jovanović je pregovarao sa Miloševićem, rekao mu je da će da bude isporučen u Hag, ali mu sigurno nije rekao da će tamo da umre. U politici ne možete da govorite baš ono što mislite. Opet, što se tiče Đinđića, ima taj detalj koiji je rekao kada je bio premijer, a s obzirom na to što je ranije govorio, to je bilo jednom u toku deset godina političke karijere, to su ga pitali zapadni novinari, kako on vidi odnos Srbije sa RS, on je rekao da ne vidi nikakvu zajedničku budućnost. Prosto priznaje to stanje takvo kakvo je. Jako se dobro može videti njegov odnos prema Kosovu. Na početku, dok još nije ni ušao u politiku, u jednom svom članku ima jako dobar odnos prema tom problemu, a posle na neki način okoliša, ali je to sve prilagođeno konkretnim prilikama. Kada on na kraju piše ta pisma ili kada govori o nekim stvarima, kao što je podela Kosova i ide kod Ćosića, meni se čini da je on prosto zauzimao pregovaračku poziciju. On otvara to pitanje za koje nema podršku ni u inostranstvu, ni u zemlji, Koštunica je izričito protiv, svi govore da je rano, ali on zna i kaže da se bez rešavanja kosovskog čvora Srbija ne može demokratizovati. Ili ćemo praviti normalnu državu ili ostajemo sa Kosovom takvi kakvi jesmo. Mislim da bi on taj problem rešio, kako god da bi ga rešio, mislim da bi se došlo do nekog sporazuma sa Albancima. Tada je bila bitno drugačija situacija. To je ipak 2002. godina, nema ni pogroma, nema ni proglašenja nezavisnosti. Mislim da Albanci nisu još istakli te svoje ekstremne zahteve, moglo se za srpsku zajednicu na Kosovu postići više nego što se moglo postići u bilo kom trenutku posle toga. Ima tu deo i oko pragmatizma i morala, ali to možemo kasnije, da ne dužimo sada. Mislim da ta njegova odličnost da reši problem i to razni ljudi govore, ima to u knjizi, mislim da čak i Dragan to piše, da je on filozofijom počeo da se bavi da bi rešavao društvene probleme. On hoće da razume društvo i da bi mogao da vidi šta može da se uradi, on se zbog toga bavi filozofijom. Kao što se vidi iz njegove političke prakse, on je stvarno hteo da reši problem, to se vidi kada je sklonio Mićuna bez obzira što je znao da će to proglasiti oceubistvom. Mislim da i se ovde isto desilo. On bi za godinu ili dve napravio neki sporazum. Kako bi to bilo rešeno mi možemo samo da nagađamo.
