Moderatorka: Staša Zajović
21.09.2022. godine
O okolnostima pod kojima je održana Euro-prajd parada u Beogradu, 17. septembra 2022. godine (u toku nedelje beogradskog Euro-prajda do 12 do 18. septembra 2022-e), kao i o ličnim doživljajima i stavovima u vezi sa tim, dinamično se diskutovalo na ovoj „Sredi u ŽUC-u“.
Najveći broj prisutnih je i sam bio na ovom Prajdu, sem nekoliko koji nisu. Ali su i oni govorili-kako o svojim razlozima da ne dođu tako i o „utiscima sa strane“.
Na kraju je dominiralo mišljenje da se, uprkos svim nepovoljnim okolnostima-odlukama vlasti u Srbiji, i izvršne i sudske, pokazala, u ovoj situaciji, neophodna „građanska neposlušnost“, legalna i legitimna.
Mirko Medenica je insistirao na tome da je tu bio bitan „proces“, a kao „dosad nezabeležen“, ocenio je stepen propagande i dehumanizacije onih koji su Prajd podržali. Verbalne napade i fizičko nasilje koji su prethodili Prajdu a intenzivirali se na ulicama Beograda na dan njegovog održavanja, Medenica je ocenio kao „podstrekivanje na nanošenje teških telesnih povreda i ubistva“.
Za Stefana Milosavljevića koji je ove događaje pratio iz Nemačke, pored toga što je to bio primer građanske neposlušnosti, on smatra da se tada nisu branila samo prava LGBT ljudi već sva ljudska prava: „Ovo je borba za to ko će odlučivati u našem društvu. Ljudi su bili spremni, uprkos strahu, da se žrtvuju za više ciljeve. Veći je dobitak od gubitka“.
„Idem par godina na Prajd“, rekao je Nikola Tasić, „prvi put se ogoljava –pretvara se u protest protiv državne represije i „crkvenjačkog mraka““. On se osvrnuo i na medijsko izveštavanje ocenjujući ga kao „razočaravajuće“ jer su gotovo svi mediji (ne samo prorežimski), događaj prikazali kao sukob dve manjinske grupe „a narod je između njih“.
Razočaralo ga je i to, kako je rekao, što su pred sam Prajd sa levice došle kritike uprkos tome što „oni znaju čitav kontekst, a govore i pišu o tome da ne bi trebalo izaći“.
Tasić smatra da je pokazana građanska neposlušnost bila u „dosta sirovijem i jačem obliku“ u odnosu na ranije godine.
Tanja Marković je sa policijom imala bolje iskustvo nego Medenica, a u njenoj grupi na Prajdu, kako je rekla, bilo je više osećaja besa nego straha. Ona je naglasila „dvoličnu ulogu i reagovanje na pritiske“ Aleksandra Vučića.
Aleksandar Kraus je reagujući i na Tasićeve opaske o levici, bio stava da „levica još nije artikulisana“ i da je sada od velike važnosti da se insistira na sekularnom karakteru države.
Za Violetu Đikanović učešće u ovom Prajdu je bilo „pitanje časti“ i iako je bilo i ponižavajućeg tretmana učesnika za nju je to bilo „malo svetla na kraju tunela jer smo odavno izgubili nadu“. „Ljudi na FB koji su bili za izlazak nisu bili aktivisti-shvatili su da se tu ne brane samo LGBT prava već i njihova“.
Goran Lazin je stavio naglasak na to da je ovo bio Euro-prajd, a da bi Vučićevo ponašanje trebalo posmatrati i u kontekstu rata u Ukrajini i odnosa prema Rusiji. „Vučić igra na više terena. On će, pre ili kasnije, morati da kaže „sudbonosno NE““. Njemu se sam događaj nije dopao jer mu je bilo „kao na vašaru“.
Dalja diskusija je išla u pravcu ocena o uticaju javnog pritiska na vlast, i međunarodnog i unutrašnjeg, gde je većina učesnika i učesnica razgovora ocenila da je važno istaći pozitivne strane održavanja Prajda a neki su, kao Tamara Spaić rekli da smo „mi pobednici“ i „da nema nas predstavnici međunarodne zajednice ne bi imali kome da pomognu“. Za Ljiljanu Radovanović koja je ovog puta gledala medijski prenos događaja, više je bilo problema na stajanjima za Srebrenicu i 2010-te kada su se učesnici/ce sa Prajda prevozili kućama u policijskim maricama da bi bili bezbedni. Melanija je rekla da je došla ali da nije ušla u prostor za učesnike Prajda jer se osećala nesigurno zbog svojih godina: „Drago mi je da je bilo, ali je bilo i 5000 policajaca. Ljudi su došli iz protesta, naročito prema ministru Vulinu“.
Za neke doživljaj u vezi sa Euro-prajdomje bio „miks zadovoljstva, sreće i besa“, a za Miloša Uroševića to je bio „osećaj da se nismo makli 12 godina“. „Ja idem uprkos velikim neslaganjima sa organizatorima i nekim meni bliskim osobama. Verujem da se bez pritiska Zapada ovaj Prajd ne bi ni desio. Osećam veliku zahvalnost prema međunarodnoj zajednici i heteroseksualnim ljudima“, rekao je Urošević. On smatra da je bilo opasnije ranije jer Demokratska stranka nije imala kontrolu nad ekstremnim grupama.
Šerban Vinston, aktivistkinja iz Njujorka se nije osećala ugroženom, ali je rekla i to da je nedostajao „osećaj trijumfa“, a Staša Zajović da je jasno da su na Euro-prajdu bila važna dva faktora: unutrašnji građanski otpor i „Evropa odozdo-a ne Brisel“: „To je moja Evropa-Evropa odozdo. Odgovorni i senzibilni građani su najvažniji“.
Nastasja Radović
