Uvodničari: Boris Varga, novinar i književnik
Sonja Biserko, Helsinški odbor za ljudska prava
Moderatorka: Staša Zajović
Prisutno: 29 osoba
20. april 2022. godine
BORIS VARGA: PUTINOV CILJ JE POSTEPENO OSVAJANJE I DEFINITIVNO RASPARČAVANJE UKRAJINE
„Moja glavna teza je da je bukvalno onako kako je Srbija za vreme raspada bivše Jugoslavije - zloupotrebljavajući prava drugih republika koje je bilo garantovano Ustavom iz 1974.godine, napala na susednu RH“, rekao je na početku svog izlaganja Boris Varga.
Zatim je naveo niz sličnosti između sukoba koji su prethodili ratu u SFRJ i ovom koji se vodi na tlu Ukrajine:“Ono što danas imamo u Marijupolju, možemo da se vratimo i da svedočimo kako je sve to počelo i u Hrvatskoj. Razlika je u tome da je tada u procesu bio raspad bivše Jugoslavije, da je to bila zajednička država, a danas mi imamo dve nezavisne države, napad Ruske federacije na jednu nezavisnu državu, bivšu saveznu republiku. Uzroci u tim ratovima koji su se vodili na prostorima bivše Jugoslavije i uzrok rata u Ukrajini su jako slični i tu imamo savezne dve države, socijalističke, koje nisu bile demokratske - to su bile jednopartijske komunističke tvorevine, pre svega autoritarne, različitog tipa. Dok je Sovjetski savez još u Staljinovo vreme bio totalitarna i posttotalitarna država, SFRJ je bila autoritarna država. Bilo je i mnogo razlika. SFRJ je bila daleko liberalnija, u mnogome i pluralnija, ali to je bila jednopartijska država sa jednim titularnim liderom. Takođe, Ustav SFRJ je bio prepis Ustava SSSR pre Drugog svetskog rata. Sličnost je da su savezne republike napravljene po jednom etničkom ključu. Nestankom komunizma raspale su se i te dve federacije.“
On je zatim polemisao sa tezom da se SSSR raspao mirnim putem, naglašavajući da su etničko-teritorijalne krize u državama nastalim tim raspadom, pokazale da to nije tačno. Po Vargi je kriza na Krimu „veštačka“, smišljena po modelu Kosova: „Kosovo i Krim nikako nisu bile analogije i razlozi za te dve secesije su sasvim različiti. Početkom devedesetih, posle raspada Sovjetskog saveza, Ukrajina je primila oko 200.000 krimskih Tatara koji uopšte nisu predstavljali nikakvu pretnju. Godinama je Rusija govorila kako je Krim velika bezbedonosna pretnja, a ta islamska komponenta -navodno islamski ekstremizam.“
Uvodničar je zatim objašnjavao svoj uvid u razvoj odnosa Ukrajina-Rusija, posle 1991-e: „Rusija je od početka 1991. godine ekonomijom, tajkunima i mekom silom držala Ukrajinu, prilično uspešno uspevala da je drži u svojoj orbiti interesa. To je tako zato što su bili lideri koji su dolazili iz basena Donbasa koji je bio bogat, koji je bio industrijski kraj i koji je bio u mogućnosti da te biznis klanove nekako nametne državi. Sa jedne strane je bio bogati istok, a sa druge strane manje bogat, ali više nacionalno i kulturno orijentisan da održi Ukrajinu, zapad. Tim balansiranjem između s jedne strane zapadne Ukrajine koja se potpuno oslanjala na EU i istočne Ukrajine koja se oslanjala na Rusiju, godinama je ukrajinsko društvo bilo podeljeno i nekako izbalansirano sve do 2004. godine i Narandžaste revolucije“.
Nakon perioda Viktora Juščenka i okretanja Ukrajine Zapadu, dolazi do zaokreta: „Te 2013. godine, Vlada Ukrajine je donela odluku da ne potpiše sporazum o asocijaciji sa EU i okrenula se novonastajućem evro-azijskom ekonomskom savezu. Taj savez je već bio u zametku mnogo ranije, još početkom devedesetih. Dolaskom Putina na vlast to postaje integracija postsovjetskih republika a Rusija ne vidi celinu, a da ne integriše Ukrajinu.
Rusija je tada obećala nekih 15 milijardi dolara samo da se njihova vlada okrene od EU i da se prisloni novonastajućoj Evro-azijskoj uniji, tom savezu, od 01. januara 2015. godine.“
Varga je napravio digresiju, sećajući se svog studijskog boravka u Lavovu: „ Kada su ljudi govorili da Rusija želi da uništi Ukrajinu, da uništi ukrajinski narod, ja to nisam mogao da zamislim. Sada mogu da kažem da nisam verovao, ali vremenom, kako je vreme odmicalo, video sam da su Ukrajinci u stvari gosti u svojoj državi, kao i njihova kultura i literatura- pogotovo savremena koja je nastajala tada u nekim umetničkim krugovima. Imao sam prilike sve te ljude da upoznam. Ja sam njima jednom rekao: „Znate šta- vi ste gosti u svojoj zemlji“, a jedan kolega mi je rekao:“ Ovo je poslednji kolonijalizam u Evropi“.“
JEZIK I KULTURA: Kada smo otišli da studiramo u Kijev, 1999. godine, tada je 80% ljudi u Kijevu govorilo ruski. Zato je taj jezički problem postojao i to jeste iskrica za nacionalizam, ali nije takav kakvim ga predstavlja šovinistički režim Vladimira Putina. Tada, kada smo se predstavili da dolazimo iz Lavova vladao je jedan duh, čak i među Ukrajincima, da je to provincijalna ukrajinska kultura, da je to provincijalni ukrajinski jezik, da smo mi iz neke kanadske dijaspore.
Međutim, videli smo da je Revolucija dostojanstva otvorila šansu Rusiji da se vrati na drugi način, da promeni granice i da anektira Krim, ne čekajući etničke sukobe. Ako se setimo, gradonačelnik Luškov je godinama odlazio na Krim i pokušavao još mnogo pre aneksije da izazove sukob kako bi se dovelo do situacije koja je bila na Kosovu. Mnogo su mediji tada pisali o tome koliko je slično Kosovo i Krim, mada ja tu sličnost nikada nisam video.
Evro - Majdan je bio prilika da se otme Ukrajini teritorija - kako Putin kaže da se ispravi nepravda i anektira Krim.
POSLE „EVRO-MAJDANA“ I „REVOLUCIJE DOSTOJANSTVA“ 2014-e: Svi su pretpostavljali da će Rusija da izbije na istočni Balkan, da će Ukrajinu da odseče od Azovskog i Crnog mora, da je pretvori u kopnenu. To se nije desilo tada, ali to se dešava sada. Tada su analitičari smatrali da će Donbas poslužiti samo da se zamažu oči za aneksiju Krima.
PUTINOV GOVOR I POČETAK AGRESIJE: Ono što je najviše zabrinjavalo je govor Putina pre agresije. Kada sam pogledao taj govor, bilo je kasno noću. Ja obično sve Putinove govore pogledam i dva puta. Kada ima razgovor sa novinarima to traje satima. Ovo obraćanje je bilo jako nervozno, ali je bio odlučan. Znao sam da će krenuti u rat, da će započeti najkrvaviji rat u Evropi od Drugog svetskog rata.
Od 2014. i Majdana- njegova propaganda, njegovi botovi, fabrike lažnih vesti, pravili su priču kako su na vlasti u Ukrajini nacisti. Ma koliko to apsurdno zvučalo. Porodica Zelenskog je žrtva holokausta. Potpuno je apsurdna ta njegova priča, ali on je uspeo da lobotomizira građane Ruske federacije. Od 2014-e do sada, došlo je do velike kontrole celog sistema, oružanih snaga, manipulacija ljudima.
PROGRAMSKI TEKST: Jednostavno, denacifikacija je bila uvod u dehumanizaciju žrtava. To je ono što smo videli u Buči, Erpinju, u drugim mestima... Masovni zločini koji sada imaju sve elemente genocida. Baš u vreme kada su se otkrivali zločini, objavljen je jedan programski tekst na državnoj agenciji Ria novosti koji je objasnio da je cilj uništenje veštačkog ukrajinskog naroda. Istoričar Timoti Snajder je to nazvao uvodom u genocid.
IMA LI PUTIN CILJ: Putin je samo novi Staljin 21. veka. Nismo dugo znali kakva je strategija. Ako nije uspeo blic-krig i osvajanje Ukrajine za dva- tri dana, zato što se smatralo da je to deo te vojne taktike, sada je cilj da se zauzme deo po deo Ukrajine, da se tako promeni vlast, da se organizuju referendumi, da se organizuju male republike koje bi izbrisale ime Ukrajinac. Putinov režim je taj novi neonacistički režim. Cilj je da se uništi Ukrajina kao takva, da se raskomada i da se deo po deo pripoji, kao što je bio pripojen Krim, kao što se priprema za Donbaske republike. Cilj je da se rasparčaju i ostali delovi i pripoje Rusiji, uz ogromna razaranja i potpuno proterivanje ljudi.
IZBEGLICE: Izbeglice su novi rat Lukašenka i Putina protiv Evrope. Mi danas imamo preko pet miliona izbeglica iz Ukrajine u EU, većina je u Poljskoj. Jedan deo se vratio na oslobođene teritorije. To su strašni brojevi, to su talasi ljudi jedne od največih tragedija u modernoj ljudskoj istoriji. Putin je držao jedno predavanje iz istorije gde je optužio Lenjina da je poklonio Ukrajinu Ukrajincima.
POVRATAK RUSIJE NA BALKAN: Putinov trojanski konj u EU, Srbija i Republika Srpska, taj novi srpski svet koji se razvija kao ruski svet, jeste u stvari jako kompleksna frustracija svega onoga što se desilo devedesetih. Istovremeno želja za revanšizmom i opravdanje za stranu u ratu koja je taj rat i izgubila, a to je bila Srbija. To je želja da Rusi preko Balkana pomognu srpskom svetu da uradi nešto slično što je Putin sada učinio u Ukrajini, da se to uradi barem sa BiH, Kosovom i Crnom Gorom. Ja mislim da je to frustracija, to je moje mišljenje, za koju su krive društveno političke elite koje nikada nisu ni menjale svoju priču od kraja osamdesetih. Mediji su po mom mišljenju odigrali ključnu ulogu.
SONJA BISERKO: MOGUĆ JE VUČIĆEV ZAOKRET KA EVROPSKOJ UNIJI
Uvodno izlaganje Sonje Biserko počelo je „povratkom Rusije na Balkan“: „Godine 2012-a i 2013-a su neko vreme kada ona penetrira na Balkan, ali ona je ušla na jedan prazan prostor, s obzirom da su se EU i SAD dezangažovale već od 2006-2008. godine, u vreme one ekonomske krize. Onda je došla migrantska kriza, pa kovid, tako da je to bio jedan prazan a strateški važan prostor u koji je Rusija ušla. Mislim da je najviše koristila tu frustraciju Srbije koju je ona doživela u svim tim ratovima, mada ne kompletno.
MEKA MOĆ RUSIJE: „Sputnjik“ je glavna medijska kuća koja se citira u svim novinama, zatim „Raša tudej“ i „Panorama“, oni još uvek funkcionišu i vrlo su citirani u našim medijima. To se tretira kao relevantna informacija, mada su zabranjeni svuda na Zapadu. Ta, da tako kažem, kampanja koju je Rusija pokrenula ovde, bazira se na njihovoj želji da se suprotstavi EU i Americi na Balkanu i da pokaže njihovu ranjivost. Ona je to vrlo uspešno uradila.
„RUSKI RULET“ NA BALKANU: Posebno se oslonila na Srbiju, Republiku Srpsku i donekle na Crnu Goru. Učestvovala je u svim remetilačkim akcijama i u Makedoniji, u tom puču u kome su učestvovale i Srbija i Rusija i naravno u Crnoj Gori- koji su mnogi proglasili kao navodni puč. Međutim, to je bio jedan ozbiljan pokušaj da se Crna Gora totalno podeli. Ubrzo Crna Gora ulazi u NATO, a Severna Makedonija je ušla skoro. Isto nakon svih tih komplikacija koje je imala sa svojim susedima. Rusija se vrlo vešto koristila podrškom Srbije u njenoj interpretaciji rata.
I tada počinje jedna besomučna anti- NATO kampanja koja je do tada bila svedena recimo samo na godišnjicu obeležavanja intervencije, ali od 2013-2014. godine, to postaje svakodnevna kampanja protiv NATO-a. U tome učestvuje cela srpska kulturna, intelektualna elita i to se vidi do danas.
PUTINOV IDEOLOG ALEKSANDAR DUGIN i RUSKI SVET: Istovremeno se pojavljuje filozof Aleksandar Dugin koji je vrlo blizak saradnik Putina, koji zagovara tu pravoslavnu federaciju na Balkanu, u kojoj bi Srbija bila središnja tačka i na taj način nekako se podilazi Srbiji i njenim aspiracijama u regionu. I već od 2013. godine, Srbija kopira projekat ruski svet, koji je ustanovljen 2007. godine kao Fond Ruski svet pri Ministarstvu za obrazovanje, a koji je krenuo isto kao i Srbija sa idejama o očuvanju jezika, srpske kulture, da bi to polako preraslo u politički projekat. Najpre je patrijarh Kiril rekao da su Belorusija, Rusija i Ukrajina Sveta Rusija, da bi to formulisao i sam Putin nedavno, kada je rekao da je Rusija najpodeljenija nacija na svetu. A to podrazumeva i Belorusiju i Rusiju, tako da je to postao jedan konkretan elitistički projekat. Kao što je srpski svet eskalirao poslednjih godina uspešno.
„GRESI „ ZAPADA: Došlo je u jednom trenutku do tačke kada je to izgledalo izvodljivo, prvo 2014-2015. godine kada je Tramp ušao u kampanju, kada Amerika nije više obraćala posebnu pažnju na Balkan. A Tramp je tim podilaženjem desničarima dozvolio, kao i EU- Mogerini koja je dozvolila da se promeni format dijaloga Beograd – Priština, pa se desila vrlo uspešna inicijativa o podeli Kosova u kojoj učestvuju mnogi prominentni međunarodni akteri koji imaju neke svoje poslove na Balkanu. Skoro je došlo do tačke da se ona i realizuje, ali onda je to zaustavila Angela Merkel svojim autoritetom. To je bio kraj tog projekta koji više nije na dnevnom redu. Nadam se zauvek. Od tada počinje urušavanje tog koncepta „srpski svet“ na međunarodnom planu. Do tada je sve to tolerisano.
DOKUMENTA-SRPSKI SVET: Zvanični dokumenti Vlade Srbije: prvi je onaj o strategiji matične zemlje prema dijaspori, koji je donela Demokratska stranka 2011. godine, a koji predstavlja neku vrstu akcionog plana u regionu - kako Srbija treba da integriše te srpske teritorije preko ekonomije, kulture, duhovnosti i na kraju politike, pre svega u BiH i Crnoj Gori. To je sve definisano i godinama je to tolerisano na međunarodnom planu, jer se smatralo marginalnim. Tek su sada počeli o tome da govore.
U tom projektu je naravno Srpska pravoslavna crkva imala posebnu ulogu, kao jedina legitimna prekogranična institucija, i u BiH i u Crnoj Gori. Sve ove akcije su išle preko nje. SPC je vrlo važna za Rusku pravoslavnu crkvu. Obe- kao vrlo državotvorne religijske institucije koje se više bave politikom i to od onog momenta kada nacionalizam i država prestaju da budu efikasni. Rusija vrlo intenzivno učestvuje u tim kulturnim dešavanjima. Aleksandar Dugin vrlo često dolazi u Beograd. Postoji Ruski institut u Beogradu gde on drži predavanja koja su masovna. On je inače poznat i na Zapadu, on učestvuje sa važnim figurama tamo u svim polemikama, tretira se kao jedna važna desničarska figura. U tome učestvuje i sam Putin.
Naravno, imamo tu i Bregzit i Trampov mandat. Sve je to govorilo u prilog analize da je Zapad u nekom procesu urušavanja i da će ta akcija ne samo podrediti Ukrajinu nego će biti istovremeno i akcija protiv zapadnih vrednosti zato što je Putin smatrao da ima makar na toj desnici na Zapadu podršku.
GRAĐANI,VUČIĆ I SPOLJNA POLITIKA: Kada se intervjuišu i prave razne analize sa građanima Srbije, vrlo se lako uoči ta šizofrenija, sa jedne strane su za Rusiju, a sa druge pripremaju decu koja uče jezike da bi otišla na Zapad. U tome učestvuje i sam Vučić. On je doprineo ovoj atmosferi, on je za nju odgovoran. On je uspeo za ovih deset godina da Srbiju vrati na međunarodnu mapu zato što je ta četiri stuba spoljne politike koje su definisale demokrate, preuzeo i intenzivirao, ne samo sa Kinom i Rusijom, nego i sa EU, Nemačkom i SAD. To se završilo Vašingtonskim sporazumom. On je uspeo da se nametne kao neki lider u regionu.
Na žalost, svi su tolerisali to njegovo ponašanje, jer je on političar koji ima najveću podršku u svojoj zemlji.
PERSPEKTIVA: Rusija može da spali Ukrajinu nekim moćnijim oružjem ali ne može je vojno pobediti. Ovde je ona involvirana i kroz kriminalne radnje, jer i u Srbiji i u Republici Srpskoj imate čitave mreže mafijaša i tajkuna - i oko Dodika i oko Vučića, i to je ono na šta se Putin oslanja. Sve ovo što se dešava povodom agresije na Ukrajinu, ukazuje na to da će Zapad vrlo odlučno - za sada tako izgleda, pokušati da Zapadni Balkan zaokruži u okviru te zapadne paradigme. Na delu su svakodnevni dolasci ovih ili onih senatora, raznih glasnika koji svi imaju istu poruku da Srbija treba da se priključi spoljnoj politici EU, jer je i dalje zvanično deklarisana za članstvo. Na neki način sva pažnja je fokusirana na Srbiju. Njoj se šalju poruke šta će dobiti a šta izgubiti, ako se ne povinuje ovim zahtevima.
„VUČIĆEVA DILEMA“: Srbija je objektivno pod pritiskom, stvarni pritisak je na Vučića i svi očekuju da on napravi zaokret kao najmoćniji čovek u zemlji koji donosi sve odluke i koji ima tako veliku podršku u društvu - što se pokazalo prilikom i ovih izbora. Naravno, on tu ima i svoje oponente među intelektualcima koji su sada potpisali ovu peticiju protiv uvođenja sankcija, i u crkvi, i u raznim drugim segmentima društva koji su proruski.
Međutim, moguće je da on preokrene tu atmosferu ukoliko ozbiljno počne da radi sa televizijama-sa Pinkom, Hepijem, sa tabloidima, sa medijima koji zapravo svakodnevno truju. Verovatno će doći do neke reakcije ukoliko on bude odlučio da je EU definitivna opcija za Srbiju. Svi iz Instituta za evropske studije su antievropski nastrojeni, jedan od njih je napisao tekst u kome kaže da se Srbija nalazi na raskršću i da ako se opredelimo za Zapad gubimo identitet, kulturu, osobenost, ali ako se okrenemo ka Rusiji bićemo siromašniji. To je sada ta dilema.
Priredili: Miloš Urošević i Nastasja Radović
