Uvodničarka: Nora Janković, aktivistkinja Talasa, TIRV Beograd
Moderatorka: Staša Zajović
22.06.2022. godine
Nora Janković je, predstavljajući istaraživanje na kojem je radila a koje se odnosi na dostupnost opšte i specifikovane zdravstvene zaštite deprivilegovanim i marginalizovanim članovima/icama društva u Srbiji, govorila i o svojim ličnim iskustvima transrodne osobe. Ona je, na početku svog detaljnog izlaganja, rekla da je shvatila koliko je važno „istraživanje sopstvenog roda“, ali da to nije važno samo za transrodne osobe već i za feminističke organizacije: „Trebalo bi da se više fokusiramo na unutrašnjost da bismo videle šta nam teže ide“. Ona je dalje rekla da smatra važnim rad na drušvenim promenama „ iz trans perspektive, a ne iz perspektive trans organizacija“.
Kao primer društvene zapuštanosti u izgradnji odnosa prema zdravlju marginalizovanih i deprivilegovanih, istakla je slučaj nebrige od deci sa posebnim potrebama koja su bez roditelja.
Objasnila je prisutnima i termin „cis“ osoba (gde osoba ima podudarnost svog pola i svog roda-za razliku od „trans“ osobe kod koje postoji nepodudaranje pola i roda), koji je koristila kasnije u svom izlaganju. Janković je podelila sa prisutnima i svoja lična iskustva i saznanja iz saradnje sa psihijatrima i drugim specijalistima koje posećuje transrodna osoba koja želi da joj se prizna transrodnost da bi mogla da izgradi svoj fizički i pravni identitet u skladu sa pravima transrodnih ljudi.
„Događa se da neki psihijatri kojima je transrodnost OK, odbijaju da rade sa transrodnim osobama jer ne mogu da razumeju njihovu traumu“.
Ona smatra da kognitivno-bihevioralna terapija nije idealan tretman za transrodne osobe jer se njom više insistira na racionalnom delu ličnost, a zapostavlja emocionalni. „Potrebna je „validirajuća“ terapija jer je trnsrodnim osobama važno da znaju kako da se nose sa svojim emocijama, a ne samo da im se kaže da li je ono što oni rade ispravno. Validirajuće metode su važne jer se pomoću njih postiže bolje samovrednovanje“.
Nora Janković je govorila i o svom iskustvu u vezi sa tretmanom ženskim hormonima za čije otpočinjanje je potrebna dozvola nekoliko medicinskih stručnjaka. Ona smatra da bi za odobrenje hormonske procedure bilo važnije to kako je transrodna osoba socijalizovana nego da li je depresivna. Ona smatra da depresivnost kod transrodnih osoba izaziva, uglavnom, upravo izostanak početka tranzicije.
U Srbiji je, rekla je ona prisutnima, sve teže doći do ženskih hormona za hormonsku tranziciju dok su muški hormoni dostupniji (mogu se kupiti i u Lilly drogerijama).Sem toga, naglasila je Janković, postoji jasna razlika u ceni, tako da je trans -ženama potrebno 6000 dinara mesečno za terapiju hormonima, a trans muškarcima 500 dinara za isti period. Za hiruršku tranziciju potrebno je imati od 1500-2000 eura i to ne računajući postoperativni oporavak.
Govorila je i o svojoj tranziciji i rekla da je zadovoljna hormonskim stepenom fizičkih promena: „ Ma koliko da osećam da je trebalo da imam matericu, ja imam drugačiju perspektivu na to. Socijalizacija je različita u smislu-koje su nam zabrane stavljene. U slučajevima kao što je moj-postoji znanje sa obe strane“.
Pomenula je i da je sretala osobe koje su, po njenom mišljenju, bile u zabludi sa svojom transrodnošću: „ Ali nikada ne bih rekla „Nemoj to“. Jer, osoba možda oseća da ima neku rodnu nepodudarnost, pa to rešava prebacivanjem na transrodnost“.
Nastasja Radović
