(radionica)
Moderatorka: Gordana Radosavljević
Prisutno: 14 osoba
10. maj 2023. godine
Moderatorka Gordana Radosavljević je, na samom početku ovog, na neki način neophodnog razgovora, dala nekoliko glavnih smernica o njegovom toku. Rekla je da bi trebalo, ako to možemo, da govorimo manje o samom događajima i o onome što smatramo njihovim uzrocima, a više o tome kako smo mi na to reagovali, kako smo se osećali, o čemu smo razmišljali... “Previše je priča o tome šta se dogodilo, a mi bi ovde trebalo samo da govorimo o svojim osećanjima povodim toga. Ovo je ubistvo dece od strane deteta. Nismo ovde ni da osuđujemo niti da presuđujemo, već da se vidimo, slušamo... Svaki odgovor je ovde tačan...“, rekla je ona.
Tokom razgovora videlo se da je stepen iznenađenja kod prisutnih sličan (većina nije iznenađena iako je potrešena) ali, naravno, ne i isti po intezitetu. „Ovo je za mene lična trauma. Prvi moj osećaj je bio-da ne verujem u ono što čujem. Imala sam raspon osećanja: od osećanja krivice-koje inače ne gajim često do osećanja tuge...“, opisala je svoju reakciju na vesti o prvom masovnom zločinu koji se u sredu 03. maja dogodio u Osnovnoj školi Vladislav Ribnikar, u centru Beograda.
Lino Veljak nije bio toliko iznenađen jer smatra da se slični zločini, u koje on ubraja i zločin femicida, često događaju, i u Hrvatskoj a ne samo u Srbiji. „Mada sam očekivao da će u nekom momentu a kao posledica svega toga doći i do masovnog zločina, nisam očekivao da će se to dogoditi u školi i da će počinilac imati 13 godina. Dogodilo se ono što se moralo dogoditi, ali na najgori mogući način“.
Učesnici/ce ove radionice opisali su i situacije u kojima su ih vesti o prvom i drugom masovnom ubistvu zatekle (prvo u školi Vladislav Ribnikar u sredu 03. maja, a drugo u selima u okolini Mladenovca u petak 05. maja). Kao i kako su reagovali ljudi oko njih, na ulici, u marketu, u komšiluku, njihovoj kući...
„Pročitala sam na vestima na sajtu da je bila pucnjava. Nisam se iznenadila jer nasilje ovde traje već 30 godina. Moglo se očekivati, ali ne i to da će to uraditi dete... U petak je to bio domino efekat. Najstrašniji mi je bio period dok se saznavalo koliko ima mrtvih... (Violeta Đikanović)
„Nekad sam slušao bend koji je pevao o dečaku koji je bio zlostavljan i koji je pucao“, prisetio se Goran Lazin. „Tog dana mi je na telefonu izbila poruka o ubistvima, ali se nisam obazirao. Posle mi je majka rekla da je bilo u školi. Nisam bio iznenađen. Nasilje u školi je stara stvar, to nije novi fenomen.“
Snežana Tabački je, kao stalna gledateljka TV N1 odmah videla vest. Dodala je da je u medijima i na društvenim mrežama o tome „bilo svašta“. Bila je jako potrešena: „Plakala sam kao kiša“, rekla je. Sada je najviše muči to šta će biti sa ranjenima, posebno sa dvoje teško ranjenih...
„Imala sam poricanje, nisam mogla da verujem da se to desilo. Pitala sam se: Zar smo morali djecu da žrtvujemo? Kako ih nismo zaštitili?“ rekla je Staša Zajović. Za nju je bio najpotresniji prizor sa sahrana ubijene dece gde su njihovi drugovi „lutali po grobljima“... Dodala je da je važno da se govori i o političkom kontekstu: „Ne mislim da morališem kad su toliko veliki ponori ljudski. Sa te strane osjećam odgovornost i ličnu i kolektivnu. Kao dio čovječanstva“.
„Mislila sam da ništa više ne može da me uzdrma. Kad se prva vest pojavila, nešto pre devet sati, jako sam se uznemirila. Čitav dan sam bila u totalnoj histeriji. Nisam mogla da se odvojim od kompjutera, televizora... Smirila sam se kad sam uveče otišla do škole i Cvetnog trga...“ (Tamara Spaić)
Za Spaić je mesto zločina, iako u školi imalo i neku simboliku-bilo je u „srcu tame“, u kraju gde se muralom slavio Ratko Mladić: „U petak mi nije bilo tako strašno. Očekivao se copycat efekat. Odahnula sam kad sam videla da nije u školi...“
Dževida Tepavac je opisivala kako su ljudi u njenoj zgradi i kraju grada reagovali na vest o masovnom zločinu u školi Ribnikar. Komšinica od koje je to najmanje očekivala, kako je rekla, prokomentarisala je da je „mečka zaigrala i pred našim vratima“... Nije optimistična da će kao posledica ovih zločina doći do velikih političkih, a još manje korenitih društvenih promena kada se radi o nasilju...
Nastasja Radović je više opisivala kontekst u kojem je saznala za dva masovna ubistva kao i utisak koji su na nju ostavili medijski izveštaji o tim tregedijama.
Ljiljana Mitrović-Duda je od sina saznala za tragediju u školi: „Osetila sam se „šašavo“. U četvrtak mi nije bilo dobro. Nisam mogla da shvatim da je dete tih godina moglo da napravi toliko zlo. U petak sam čula da se isto desilo na drugom mestu. Otišla sam do škole Ribnikar, odnela cveće i to me je smirilo. Ali, grozno se osećam i sada.“
Melanija Aleksić je pomenula da se drugarica njene unuke družila sa K.K. - počiniocem masovnog ubistva u školi: „Nije ista škola, ali su se poznavali.“ Moderatorka ju je onda pitala da li se brinula za unuku, posebno zbog toga što je njena mlađa unuka prošle godine nastradala u saobraćajnoj nesreći. Melanija je plakala i rekla: „Uplašila sam se jer nisam znala kako će ona to da doživi“...
Miloš Urošević nije bio prisutan, ali je poslao poruku. On je, sećajući se sebe iz vremena kad je trpeo vršnjačko nasilje, napisao da je potreba zlostavljanog deteta da se osveti velika i da je za dete u toj situaciji-„osveta jednako pravda“. „Ne znam da li roditelji mogu da utiču na svoju decu“.
Utisak većine koja je učestvovala u ovom razgovoru bio je da se „rat vratio kući“, da su decenije militarizacije društva i nesuočavanja za učešćem Srbije i SRJ u ratovima 1990-tih, ostavile velike posledice koje „uzimaju danak“ i od generacija koje su tek rođene tokom ratnih godina, ali i na one najmlađe.
Nastasja Radović
(radionica, drugi deo razgovora)
Uvodničarka i moderatorka: Gordana Radosavljević
Prisutno: 14 osoba
17. maj 2023. godine
Posle prvog dela razgovora na temu Kako smo doživele i kako preživljavamo tragediju masovnih ubistava-šta da se radi, radionica je nastavljena, ali se ovog puta razgovoaralo o merama koje su institucije države Srbije preduzele da otklone posledice, ali i uzroke tragedija u školi Vladislav Ribnikar i selima u okolini Mladenovca i Smedereva.
Prvi deo: Mere državnih institucija u oblasti bezbednosti
Uvodničarka je prvo postavila pitanje: Da li mere države doprinose smanjenju nasilja?
Zinaida Marjanović smatra da do sada prikupljenih 17000 komada oružja ne mogu predstavljati branu nekom budućem zločinu i nasilju jer ilegalnog oružja kod građana, ima daleko više. „Ništa se specijalno ne može sprečiti razoružavanjem. Samo edukacija, učenje o nenasilju...“
Da je mera predavanja nelegalno posedovanog oružja dobra, smatra Lino Veljak. On, međutim, ne podržava veliko prisustvo policije u školama i tu meru smatra „samo saniranjem štete i krpljenjem onoga što je nepovratno izgubljeno“. „Uzroci su stariji: patrijarhat i vreme raspadanja patrijarhata-na socijalnom planu, a na političkom - ratovi i posleratna politika u kojoj je dominiralo slavljenje ratnih zločinaca.“
„Podaci režima su falsifikovani!“, rekla je na početku svog izlaganja Staša Zajović i pomenula cifru od registrovanih tri miliona primeraka malokalibarskog oružja. „U femicidu, najveći broj žena je ubijen legalnim oružjem.“ Ona je, dalje, primetila da se nijedna od predviđenih mera u vezi sa kontrolom oružja ne odnosi na kontrolu crnog tržišta trgovine naoružanjem i municijom i da ima puno oružja u kriminogenoj zoni društva. Staša smatra da je i povećanje broja policajaca u školama samo način da se zastraše deca i roditelji...
Ljiljana Mitrović ne veruje u akciju oduzimanja oružja, ali joj više policajaca u školama ne izgleda kao loša mera jer smo mi, kako jer rekla, „narod koji voli da se plaši“...
Po mišljenju Dževide Tepavac, ove mere su licemerne i uvod su u sve veći pritisak države na građane i građanke. „Horor situacija. Nemam nikakvo mišljenje o tome. Sledi represija. Neće on mirno sići sa vlasti. Ja se bojim budućih poteza.“
Ni Melanija Aleksić ne veruje da će više policajaca u školama povećati bezbednost dece i školskog osoblja jer, kako kaže, i do sada ih je bilo...“Za oružje nemam komentar... Znam da ima puno oružja, živim u Železniku...“
„Ne znam da odgovorim na pitanje... Da li je bilo potrebno da srpsko dete ubije srpsku decu, pa da budu prekrečeni murali Vladimiru Putinu i Ratku Maladiću?“ (Violeta Đikanović)
Fahrudin Kladničanin mere vidi kao „Vučićevo panično sklepanje predloga“. „Ova vlast je u velikoj panici. Ovo ih je još više uzdrmalo. Miting vlasti 26. maja je obračun sa Beogradom. Dolazi 200000 ljudi da ućutka Beograd“, smatra on.
Goran Lazin ne veruje da će oružje biti zaista oduzimano, naročito osobama problematičnog ponašanja: „To je samo jedna šminka.“ Citirao je Olgu Hapner, nad kojom je izvršena poslednja smrtna kazna u Čehoslovačkoj: „Ja sam produkt vas samih“.
Uvodničarka Gordana Radosavljević: „Vlastima nikad, u principu, ne verujem, pa ni sad. Smanjenje oružja je dobro, ali će oduzeti oružje nama, a njima će ostati.“ Nije loše, smatra ona, da budu policajci u svim školama da se problematična deca „nekog plaše“: „Ali ja ne verujem u taj strah. Sa prozora gledam na dvorište jedne škole. Vidim uvek da školski policajac šeta oko škole. On može da utiče samo na malu decu, a stariji će da se sprdaju. Svako posedovanje oružja povećava šansu za neku nesreću“...
Violeta je dodala da se, nedavno, jedan dečak našalio sa policajcem, a da je njegovim roditeljima, samo zbog toga, određena novčana kazna od sto hiljada dinara. Ona smatra da će takve mere samo otuđiti decu od školskih policajaca jer će roditelji tražiti da im se ne obraćaju...
Da je otac osumnjičenog za ubistva u Mladenovcu i Smederevu visoki oficir VJ, kao na važnu činjenicu, podsetila je Ljiljana Radovanović.
Staša Zajović: „Slažem se sa nekim stručnjacima za bezbednost koji smatraju da bi civilima trebalo zabraniti posedovanje oružja. Ovde je najvažnije stvoriti uslove za „razoružanje“ svesti, kulture... Moj pojam razoružanja je da više nema ratnih zločinaca u školama, kao što je nedavno u jednoj školi u Kaću, boravio Nebojša Pavković.“
Zinaida je upitala čije su streljane gde se deca obučavaju za oružane sukobe jer takvih informacija nije bilo, a bilo je svakakvih i o svačemu.
Na kraju ovog prvog dela radionice, Staša je izdvojila dva momenta u relaciji „prijatno-neprijatno“. Prvi je neobično postjugoslovensko reagovanje na dve tragedije u Srbiji, posebno u Zagrebu, Sarajevu i Prištini, nazvavši te rekacije „zajednicom bola“. Ovim drugim pridevom, ona je okarakterisala ponašanje eksperata u Srbiji-psiholga, psihijatara i psihoterapeuta.
Drugi deo: Delovanje Kriznog štaba Vlade Srbije (posebno ono koje se odnosi na nastupe psihijatara, psihologa i psihoterapeuta)
A to je bio i uvod u drugi deo razgovora u kojem se upravo govorilo o merama Vladinog Kriznog štaba, u kojem se našla i ova vrsta stručnjaka.
Utisci su, uglavnom bili nepovoljni.
Fahrudin: „Cilj je bio da budu upregnuti u državni narativ. Samo pričaju jedno-isto. Niko se ne bavi kontekstom.“
Gordana: „Psiholozi nikad nisu imali ideje o društvu, to je moje iskustvo.“
Nastasja: „Ne čini mi se to baš sasvim tačnim. Nekoliko psihologa je uvek uzimalo u obzir i društveni kontekst: Žarko Trebješanin, Žarko Korać, Dragan Popadić...“
Lino: „Psiholozi su neugodno iznenadili. Očigledno je da su oni već inkorporirani u Narodni pokret za državu Vučića, baš kao i Savjet roditelja...“ Lino Veljak kao drugu dimenziju ovog pitanja vidi težnju predstavnika ovih profesija u Kriznom štabu, ka samo jednoj jedinoj metodi-onoj koja je kopipejst načina na koji su ovakve krize rešavane u drugim zemljama. „Oni traže recepte u inostranstvu iako tamo nije bilo kriza identičnih ovoj u Srbiji“.
Fahrudin smatra da su svi oko Aleksandra Vučića „upregnuti da se zaboravi“ to što se u maju 2023-e u Srbiji dogodilo.
Uvodničarka je razgovor nastavila pitanjem o tome šta mi predlažemo kao izlaz, opštedruštveni i lični. „Meni protesti pomažu. Ovo je opštenarodni protest. Nema veze sa političarima.“ Ljiljana je reagovala da „nije baš tako“, da su političari vidljivi na protestu, da se obraćaju učesnicima/ama. Za Gordanu je, ipak, većina ljudi na protestu ne zbog partija i političara. Violeti je najvažniji utisak sa protesta „Srbija protiv nasilja“, to da smo „ponovo dobili šansu“... Staša je rekla da nije imala dilemu da li da ide na protest-tamo je srela ljude koji su u protestima od 1991. godine. Ne veruje opoziciji, ovi protesti su za nju „zajednica otpora, tuge i bola“. Pita se da li će ih roditelji podržati: „Da li će se napraviti društvena atmosfera u kojoj Aleksandar Vučić neće moći da unese razdor“...
Nastasja je na Stašinu primedbu o opoziciji, upitala ko će oada preuzeti posao artikulacije volje ljudi na protestu. Staša je odgovorila: „Neka oni budu njihov servis“ i naglasila da pojmovi „partijsko“ i „političko“ nisu isto...
Nastasja Radović
