(a zatim i razgovor sa autorkom filma Hazijevom i Elenom Vilenskajom, putem video linka)
Moderator: Miloš Urošević
25. maj 2023. godine
Dokumentarni film Have Hazijeve „Verujem“ (u trajanju od 85 minuta), govori o progonu Inguša, jednog od kavkaskih naroda, a koji počinje prisilnim preseljenjem 1944. godine, u vreme totalitarne vlasti u SSSR-u, da bi početkom 1990- tih, inguški narod doživeo napade, ubistva i brisanje identiteta od strane Oseta koji su se iz svoje Severne Osetije proširili na teritorije Ingušetije. Hazijeva koja danas, kako nam je rekla, živi u Sankt Petersburgu – jer ne može da živi i radi tamo odakle potiče zbog faktičke zabrane njene borbe za oslobođenje Inguša i procesuiranje zločina počinjenih nad njima, film koji je želela da napravi još 1992. godine kada su Inguši trpeli najveće napade susednih Oseta, uradila je tek 2014-e...
Hazijeva je u sukobima 90-tih izgubila trojicu braće (dvojica se još uvek vode kao „nestali“ dok je treći pronađen mrtav).
Film „Verujem“ je pun dokumentarnog materijala iz decenija represije nad Ingušima, u kojem prepoznajemo neka od najvažnijih lica sovjetske i ruske istorije od kojih su neki bili progonitelji (pre svih Staljin-za kojeg nam je Hazijeva rekla da ima i osetsko poreklo), ali su tu i oni koji su pokušavali da reše probleme Inguša (kao Hruščov,Gorbačov, Gajdar, Jeljcin... ), ali, očigledno, bez dovoljno volje, odlučnosti ili, možda, mogućnosti...
Progon je počeo 1944. godine preseljavanjem Inguša i Čečena iz njihove zajedničke Inguško-čečenske republike SSSR-a na Severnom Kavkazu, u Kazahstan. Formalno je obrazložen njihovom navodnom saradnjom sa Nacistima tokom nemačke okupacije tog područja, pa su Inguši proglašeni nekom vrstom „izdajnika“. Kada su krajem pedesetih godina (u vreme Nikite Hruščova), uspeli da se vrate na Kavkaz, njihove nevolje nisu prestale. Ingušetsko-čečenska republika je 1991.godine proglasila nezavisnost od SSSR-a, a nakon toga Čečeni su se odvojili i od Rusije (što je početak Čečenskih ratova). Rusija je uvela vanredno stanje koje je, prema sagovornicima u filmu, bilo antiustavno... Inguši su na referendumu 1991. godine izglasali ostanak u Rusiji. Nastala je ruska Republika Ingušetija (ali bez preciznijih granica), 1992-e. Na prvim izborima 1993-e, izabran je prvi predsednik Ingušetije, Ruslan Aušev.
Susedi iz Severne Osetije ulazili su na teriroriju ponovo naseljenu Ingušima i počinili brojne zločine...Opštenarodna pobuna Inguša (sunitskih Muslimana i malog broja sufi pripadnika Islama), izbila je 2018-e zbog nezadovoljstva sporazumom o granici sa susednom Čečenijom.
Problem nejasnih granica Ingušetije, a kasnije i nezadovoljavajućeg sporazuma sa susednom Čečnijom -objašnjavan je od strane moskovskih autoriteta, rekla je Hazijeva, posebnim terenom na kojem je malena Ingušetija (najmanja republika RF) koji je neka vrsta zaštićenog područja, bogatog podzemnim vodama.
Ulazak Oseta na teritoriju Inguša i etničko čišćenje, osetska inteligencija je objasnila „nemogućnošću da Oseti i Inguši žive zajedno“.
„Troje ljudi koji su učestvovali u izradi ovog filma, od 2019. godine se nalaze u zatvoru, osuđeni su na osam i devet godina zatvora“, rekla je Hazijeva.
„Važno je da znate da se ništa ne bi desilo-ni Čečenski ratovi, da su zločinci 1993-e stavljeni pred sud. Ubice nisu bile zaustavljene. Do tada nije bilo netrpeljivosti između dva naroda. Sada jeste. (Hava Hazijeva)
Na pitanje da li je Ingušetija pokušala da pred UN pokrene temu zločina nad njenim narodom, Hazijeva je odgovorila da jeste, da je to pokušao prvi predsednik Ingušetije, ali da je komisija UN našla da nije dostavljeno dovoljno dokaza.
Ona je položaj Ingušetije (koja ima nešto više od 400000 stanovnika), opisala i u vezi sa promenama koje je u SSSR i Istočni blok, donela Perestrojka: „Mi nismo doživeli Perestrojku kao što ju je doživeo ostatak države“. Pomenula je i pokušaje-doduše ne dovoljno ozbiljne, da se Ingušetiji pomogne u vreme vlasti Gorbačova i Jeljcina...
U filmu Verujem, posebno mesto ima zalaganje za prava Inguša koje je snažno zastupao naučnik i disident Andrej Saharov, a koji je robijao pod sovjetskom vlašću i zbog svog otpora dobio Nobelovu nagradu za mir 1975-e.
Hava Hazijeva se nada da će se tridesetogodišnji-a najnoviji problemi Inguša u njihovoj istoriji, skoro okončati. Jer, kako je rekla, nove generacije Inguša su daleko obrazovanije i sposobnije da o tragediji naroda obaveste svet i izbore se za pravdu.
„Ovo nije samo tragedija Inguša već čitavog čovečanstva“ (H. Hazijeva)
Nastasja Radović
