ReKAPITULACIJA – je priča o umetničko-aktivističkom kolektivu Led art iz Novog Sada - o Devedesetim, umetničkom aktivizmu i utopijskoj ideji da umetnost može da izleči bolesno društvo
Moderatorka: Staša Zajović
07.06.2023. godine
„Ovo je film o umetničkom antiratnom otporu, o „intervenciji u kontekst“, o onome što drugi ne žele da znaju“, rekla je pre početka prikazivanja filma „reKAPITULACIJA“, moderatorka Staša Zajović. Rekla je da film pokazuje zašto je umetnost grupe Led art „izvanredno politička“ i postavila kao dilemu - da li je danas moguće stvarati takvu umetnost...
Zajović je citirala reditelja Olivera Frljića koji je svoje umetničko opredeljivanje objasnio rečima da „zločin zastarjeva, a umjetnost nikada“.
Dokumentarni film „reKAPITULACIJA“ Filipa Markovinovića ima dva toka: dokumentarističko-arhivski i izjave učesnika i učesnica u i oko Led art aktivnosti, u aktuelnom vremenu.
Akteri i akterke u filmu se kako sećaju vremena, događaja i ljudi, tako se i kritički odnose prema svojoj i ulozi Led arta u „sudbonosnim Devedesetim“.
Autori Led arta i njihovi poštovaoci govorili su u filmu o događajima koji su neposredno prethodili ratovima Devedesetih (Slobodan Milošević na Gazimestanu, Deveti mart...), o „rezignaciji, zapitanosti i nesnalaženju“ koji su zahvatili delove društva.
Prvo „zamrzavanje“ je tako bilo posle napada na Vukovar, sa frižiderom u kojem su poređani proizvodi-artefakti koji su donošeni u Srbiju iz Vukovara. (Dragoslav Krnajski: „Više od dvadesetak umetnika se aktiviralo u tom poslu“; Darka Radosavljević: „Bilo je teško obezbediti pristojnu, bezbednu umetničku praksu“.) Informacije o ovoj izložbi koja je postavljena (sa sve hladnjačama) u Domu onladine, pojavile su se u posebnom dodatku nedeljnika Vreme. (S tim u vezi pomenuta su imena Suzane Jovanović iz Doma omladine i Gabrijele Pajević iz Republike)
„To je bila specifična umetnička zajednica, od „no name“ ljudi do profesora na fakultetima.“, komentarisala je sastav grupe u vreme kada je ona nastajala, Radosavljević. Ona je to nazvala „frontom umetnika“...
Nikola Džafo je pomenuo njihov prvi performans u Novom Sadu kada je nastajala grupa Led art, a kao osnivače je naveo, pored sebe i „Gabrijelu Pajević, Suzanu Jovanović, Dragoslava Krnajskog, Virščeka, Živančevića“... Jedna od prvih aktivnosti njihovog „pomaka u javnu sferu“ bila je i „crtanje bosanskih Bogumila na fudbalskim terenima“...
„Nikad se nije toliko govorilo o nacionalnom, u zadravstvu, kulturi... Nijedna od tih teza nije pružala ništa novo...“, reči su kojima je Borka Pavićević u filmu Markovinovića objašnjavala dominantni narativ tog vremena. Nju u ovom dokumentarcu pominje i Krnajski kada govori o jednoj novoj pojavi koju Led art počinje da predstavlja u javnosti koju je osmislila Borka Pavićević: „Definisala se nova fuzija, novo spajanje umetnika i šireg kruga intelektualaca“.
Sama Borka je ovu pojavu nazvala, kako se navodi, „trećim Beogradom“ kao vrstom angažmana neophodnim u promenama koje su tražene.
U filmu se ređaju video zapisi i fotografije nekih od narednih nastupa grupe koji su trajali više od deset godina.
O dometima grupe, Nikola Džafo u filmu kaže: „Zašto mi nismo uspeli? Bili smo dve različite „bande“ na istom mestu, koje nisu išle do kraja. Nije bilo ni volje... Trpeli smo se...“
Jedna od najpoznatijih akcija umetničkog performansa Led arta je i „Opasuljivanje“ gde je pasulj najčešće kuvao glavni urednik Republike, dr Nebojša Popov. Koncept performansa je bio da se delovanje onih koji su ugroženi politikom režima prikaže i u svom „sindikalističkom“ obliku, a da se sami performansu „decentralizuju“.
U vreme velikih građansko-studentskih protesta 1996-97, Led art je aktivno uključen u akciju „Kordonom protiv kordona“ kada artikulišu tri aktivnosti: „Vratite mi glas“, „Predsednik-SOS (Pojas za spasavanje)“ i „Rekonstrukcija zločina“. Kako je rekao jedan od učesnika u filmu, Goran Denić, cilj se realizovao atraktivnijim sredstvima (crtanje kredom u Nišu u okviru „Rekonstrukcije zločina“, na primer).
Pominje se i performans sa đubretom u Vinči: „Svi mi smo već bili na nekom đubrištu. Naš život se raspadao.“ ( Srđan Veljović )
O regovanjima na tu performativnu aktivnost Led arta, Džafo kaže: „Niko na to ne reaguje. Mediji nisu baš bili naklonjeni...“
„U buđenju smo bili neorganizovani. Shvatili smo šta znači biti vlast“, kaže jedan od učesnika u filmu.
Posebno zanimljivo je kako su se u filmu prisećali svog angažmana na Kosovu. Naime, kako o tome govori Džafo, želeli su da daju svoj doprinos mirovnom rešenju. „Otišli smo tamo. Ali je u tom momentu država pregovarala. Albanci su imali preča posla. Postojale su paralelne institucije, dve Akademije... Pre smo mogli da se sretnemo sa Rugovom. Nije bilo energije za beskonfliktno rešenje problema“.
Akteri Led arta pri kraju filma, postavili su sebi ali i savremenicima i publici pitanje: „Da li smo mi ikada ikoga „prelomili“?“
Darka Radosavljević je sa tim u vezi problematizovala odnos etičkog i estetičkog i kako se to rešava u angažovanoj umetnosti. „U osnovi Led arta je bila umetnost i umetničko delo. Učitavanje da su bili samo angažovani – bilo bi učitavanje. Oni su bili umetnici“.
Ipak, članovi angažovane umetničke grupe koja je tokom 90-tih htela da, kroz različite umetničke forme, ukaže na pogubnu državnu politiku, pitaju se, pri kraju ovog filma, da li ih se iko uopšte seća. „Izbacili su nas iz istorije umetnosti...“
Po završetku filma, razgovor je vođen sa autorom filma Filipom Markovinovićem, uz učešće aktivistkinja i aktivista ŽUC-a, umetnika i novinara.
Nastasja Radović
