(promocija i razgovor o knjizi)
Uvodničar: Miloš Urošević i autorka dr Olivera Simić
Prisutno: 19 osoba
28.06.2023. godine
“Ova longitudinalna studija temelji se na priči o Loli, koja je preživela grupno silovanje tokom rata u Bosni i Hercegovini 1992. godine. U to vreme bila je u logoru sa svojom malom decom. Samo je jedan od nekoliko Lolinih počinitelja osuđen pred bosanskohercegovačkim pravosuđem, ali on nikada nije otišao na izdržavanje zatvorske kazne. Lolin silovatelj još uvek je na slobodi”, najavio je Miloš Urošević predstavljanje i razgovor sa autorkom knjige "Lolin rat: silovanje bez kazne”, profesorkom međunarodnog prava, dr Oliverom Simić.
“Dvadeset godina se bavim seksualnim nasiljem nad ženama. U Nišu sam, kao izbeglica iz Banjaluke tokom 90-tih godina, radila na SOS telefonu. Tamo sam i završila pravni fakultet, a kasnije sam se usavršavala na raznim mestima u svetu. Dosta sam se bavila i temom genocida u Srebrenici. Doktorirala sam na temi o eksploataciji i seksualnom nasilju nad ženama tokom rata u BiH”, predstavila se autorka, dodajući da danas predaje međunarodno pravo na jednom univerzitetu u australijskom Brizbejnu.
O prilici da napiše knjigu o borbi jedne od silovanih žena za pravdu, rekla je: “Poreklom sam Srpkinja iz Banjaluke.Tokom rata sam bila izbeglica u Srbiji, a moj brat je bio mobilisan kao pripadnik Vojske RS. Na temi ratnog silovanja sam doktorirala i 2014. sam dobila ponudu Džender centra iz Banjaluke da napravim studiju o Srpkinjama koje su u ratu silovali Hrvati i Bošnjaci. Tako sam upoznala Milicu. Napravila sam “priču o tri žene”, o Milici i dve žene iz Bratunca koje su bile žrtve silovanja. Ova studija, međutim, nikada nije objavljena od strane pomenutog Centra. Ja sam je objavila kasnije. Kada sam napravila knjigu o Milici i njenoj borbi, moj australijski izdavač je tražio se u njoj ne pominje pravo ime žrtve. Zato se Milica u knjizi zove Lola. Ona sama je htela da se navodi njeno pravo ime, ali nije moglo…”
Simić nam je potanko ispričala sudbinu svoje junakinje koja se, u stvari, zove Milica, i Srpkinja je iz Odžaka, koju su silovali pripadnici HVO. Njen slučaj je jedan od retkih koji su završili na sudu, zahvaljujući najviše njenoj sopstvenoj volji da onaj čiji je glas prepoznala iako mu zbog maske lice nije videla, bude kažnjen. Milica je sa troje male dece bila zatočena u logoru Strolit. Odatle je, kao i druge žene iz logora, odvođena da bi u “žutoj kući”, bila silovana. Muškarci koji su to radili, svedočila je na sudu u Sarajevu, nosili su maske na licu, ali je ona po glasu prepoznala svog komšiju, pripadnika HVO, Iliju Jurića.
Milica je imala jaku volju da Jurić bude izveden pred sud i kažnjen za zločin. U tome je uspela, uprkos i toga što dvoje od njeno troje dece (sin i starija kćerka), nisu hteli da je u tome podrže, iako su svedočili o svojim sećanjima na zajednički boravak u logoru. Podrška joj je, rekla je Simić, bila mlađa kćerka koja je u vreme boravka u logoru, imala samo devet meseci.
Jurić i njegova grupa su prvostepeno bili oslobođeni (utvrđeno je da je bilo silovanja ali da se počinioci ne mogu utvrditi), što su oni iskoristili da napuste teritoriju BiH. Tako da mu se-što se tiče organa gonjenja BiH tada gubi svaki trag, pa iako je drugostepeno osuđen na šest godina zatvora, do danas nije izdržavao kaznu. Tek odnedavno se njegovo ime nalazi na poternici Interpola, a postoje i utemeljene indicije da je Jurić prebegao u Hrvatsku sa kojom BiH-iako ima ugovor o ekstradiciji, on je neprimenljiv u Jurićevom i sličnim slučajevima jer se ne odnosi i na one koji su osuđeni za ratni zločin.
“Iako obe države prihvataju pravni princip univerzalne jurisdikcije, ona se može primeniti samo ako Jurić dođe na granicu. Ali Hrvatska bi mogla da uhapsi Jurića i da on tamo izdržava kaznu, na osnovu drugih zakona”, objasnila je Simić.
Olivera Simić je istakla da se od 2007. u Republici Srpskoj žene ne prepoznaju kao civilne žrtve rata, a da Milica na ime pogibije svog muža u ratu 90-tih, dobija penziju od svega 290 KM.
Problem je i to, rekla je Simić, što su žene koje su Srpkinje-iako su žrtve, u delu javnog mnjenja u BiH (bošnjačko-hrvatskog uglavnom), viđene kao “produžetak nasilnika Srba” jer su njihove majke, sestre, supruge…
Autorka knjige o Loli-Milici, rekla je prisutnima da je zabrinuta za njenu bezbednost jer Milica, na razne načine, pokušava da sazna gde je tačno Ilija Jurić i da sumnja da on povremeno ilegalno dolazi u njihov kraj…
Prisutni su Oliveri Simić postavili niz pitanja, između ostalih, i o tome da li je oslobađanje generala Ante Gotovine u Haškom tribunalu bio “rez” koji je omogućio Hrvatskoj i šire da štiti ratne zločince na svojoj teritoriji. Simić je odgovorila da se, uglavnom tu radi o odsustvu političke volje i da je Ilija Jurić samo jedan od 130 pravosnažno osuđenih ratnih zločinaca koji su u bekstvu (po jedna trećina se krije u Srbiji, Hrvatskoj i BiH), iako te države imaju zakonske mehanizme na osnovu kojih bi mogle da ih uhapse i da, u krajnjem slučaju, kazne izdržavaju u tim državama, na osnovu njihovih zakona o izvršenju krivičnih sankcija.
Nastasja Radović
