Uvodničarka: Staša Zajović
Prisutno: 15 osoba
20.09.2023. godine
Pre projekcije čileansko-francuskog dokumentarnog filma „ Moja zamišljena zemlja“ (Mi pais imaginario, 2022) čileanskog reditelja Patrisija Gusmana (Patricio Guzman), Staša Zajović je upoznala prisutne sa kratkom istorijom Čilea, posebno sa periodom od dolaska na vlast levičarskog predsednika, Salvadora Aljendea, do velikih demonstracija 2019-e, posle kojih-2022. godine, predsednik Čilea postaje kandidat levice Gabrijel Borić.
„Događaji u Čileu su univerzalno blago jer je jedna levičarska marksistička koalicija (Narodno jedinstvo/Unidad popular) pobedila na izborima 1970“ rekla je, na početku, Zajović. Ona je naglasila da je prošlo 50 godina od ubistva Aljendea (11.09.1973), govoreći o kratkom vremenu Aljendeove vlasti koji dolazi na vlast pobedom na izborima 1970. godine, vojnom udaru generala Augusta Pinočea, njegovoj dikataturi i otporima, čileanskom modelu tranzicione pravde...
Zajović je pomenula i neke osnovne istorijsko-geografsko-demografske osobine zemlje (nezavisnost od Španije Čile je stekao 1810-e, krajem 19. veka je postao parlamentarna demokratija, a prvih decenija 20. veka u Čileu se razvija jak sindikalni pokret).
Istakla je da je Salvador Aljende bio prvi marksistički orijentisan predsednik izabran na regularnim demokratskim višestranačkim izborima ispred koalicije njegovih socijalista sa socijaldemokratama, komunistima, ultra-levicom i levim krilom demohrišćana. Aljende je krenuo sa temeljnim reformama ka društvu veće jednakosti (nacionalizacija rudnika-Čile je prvi u svetu po izvozu bakra, agrarna reforma), ali je naišao na velike opstrukcije unutar i izvan zemlje, posebno od strane SAD koja je delovala preko CIA. Učešće CIA u potkopavanju Aljendeovih reformi i njegovom obaranju, SAD su priznale decenijama kasnije – otvaranjem tajnih spisa (2004.).
Za Zajović je prihvatljivo objašnjenje kraha Aljendeovih ekonomskih i socijalnih reformi, unutrašnji uticaj „Čikago bojsa/Chicago boys)“, u SAD školovanih Čileanaca koji su prihvatili teoriju Miltona Fridmana i Čikaške škole koja zastupa rigorozne ekonomske mere potpune privatizacije javnih dobara i predavanje ekonomije zemlje u vlast velikim korporacijama (što je Naomi Klajn nazvala „doktrinom šoka“ jer se ne obazire na već osiromašeno i socijalno ugroženo stanovništvo koje nema moć da mu se odupre).
Ona smatra da Aljende nije bio blizak SSSR-u kako mu se često pripisuje, iako je 1972. godine otišao da tamo traži pomoć, ali nikad je nije dobio.
Vojna hunta koja je oborila Aljendea, uvodi diktaturu i državni teror u kojem je ubijeno 3200 Čileanaca i Čileanki, a 1000 se još uvek vodi kao nestalo. Iako je ekonomija jačala, ljudska prava su bila suspendovana, pa je posle referenduma 1988., Pinoče izgubio vlast ali i ostao komandant vojske do 1998. „Postojao je jak otpor hunti, najviše su žene učestvovale u tome“, rekla je Zajović. Žene Čilea su, rekla je, sarađivale sa organizacijom Amnesti internešenel, ali su u izražavanju otpora koristile razne tradicionalne narodne veštine i prakse (igra kueka, pačvork prekrivači i krpare (čuvene arpilleras) na kojima su prikazivale šta se dogodilo i događa u Čileu). Staša Zajović je kao posebno važno pomenula arhiviranje dokumentacije o borbi ovih žena (svaki put bi tražile potvrdu kada bi se obraćale nekoj instituciji).
Demohrišćanin Patrisijo Ajlvin/Patricio Ayvlin koji je došao na vlast na izborima posle pada hunte, formirao je Narodnu komisiju za istinu i pomirenje (pravda, istina, pomirenje), sastavljenu paritetno od četiri člana bivše i četiri člana nove vlasti. Ova komisija je hronološki nabrojala sva stradanja i žrtve, obezbedila penzije članovima porodica žrtava i reparacije onima koji su, zbog delovanja hunte, otišli u egzil.
Predsednica Čilea u dva mandata (2004-2008. i 2014.-2018.) Mišel Bašele/Michelle Bachellet, podržala je dalje zahteve organizacija civilnog društva i udruženja žrtava, pa je ustanovljeno da je za vreme hunte izvršeno 40.000 slučajeva torture, a procesuirano je i oko 1400 visoko i srednje rangiranih pripadnika bezbednosnih i političkih struktura, rekla je uvodničarka. U vreme predsednice Bašele, napravljeno je oko 200 memorijala, a žene su nastavile sa pritiscima boreći se protiv zaborava i gradeći kulturu sećanja koja je i dalje zahtevala tri stvari: pravdu, istinu i reparacije...“Žrtve su stavljene u centar kulture sećanja, prihvaćene su simboličke reparacije, a ono što se događalo ušlo je u školske udžbenike“.
Pored tranzicione pravde, vremenom su postale važne i ekonomska i socijalna pravda jer je preovlađivao ekonomski koncept neoliberalizma koji je stvarao sve veću ekonomsku nejednakost i socijani jaz. Izbile su velike pobune i demonstracije 2019. godine, predvođene i dalje uticajnim sindikatima. Tako je, 25. oktobra 2019-e, na ulicama glavnog grada Čilea, Santijaga de Čile, bilo oko 1,2 miliona ljudi, najveći broj protestanata u istoriji Čilea. Tada aktuelni predsednik, Sebastijan Pinjera/Sebastina Pinera, biznismen i konzervativni političar, zbog umešanosti u aferu Panamski papiri, dobio je presudu o impičmentu 2021.
Na izborima 2022. godine pobedio je ponovo kandidat levice, Gabrijel Borić. Borić, kako je rekla Zajović, nije izbacio strance iz čileanske privrede ali im je visoko podigao poreze. Novi predsednik i njegova koalicija nisu, međutim, imali uspeha u nameri da donesu novi Ustav, prvi posle onog iz 1980., iz vremena diktature. 2020. godine oko 80% građana izjasnilo za referendum o Ustavnim promenama. Međutim, odnos se promenio kada je o predlogu ustava trebalo glasati 2022. i oko 62% procenta glasača bilo je protiv. Desnica je ocenila da je predlog ustava bio isuviše ’utopijski’ zbog davanja novih prava domorodačkom stanovništu, feministički zbog predloga o jednakosti polova u institucijama, podizanja nivoa socijalne jednakosti...Novo glasanje o predlogu Ustava održaće se decembra 2023. godine.
Na kraju ovog kružoka, razgovaralo se o filmu i analizirale su se sličnosti i razlike između „naše situacije“ i ove čileanske višedecenijske dramatične istorije. Zajović smatra da su sličnosti male jer je odnos prema državi drugačiji: „SFRJ je bila i zaštitnica i tlačiteljka. Taj sistem se nastavio. Čile se oslanja na sebe, na društvo.“
Nastasja Radović
