Prisutno: 10 osoba
27.09.2023. godine
Uvodničarka i moderatorka ovog kružoka, Staša Zajović, napomenula je, pre početka filma „Argentina 1985“, da film pokazuje kako su narodi van evropskog kontinenta u svojim društvima i državama organizovali i učestvovali u teškom procesu tranzicione pravde, a da nisu imali pomoć međunarodne zajednice i njenih institucija.
Formiran je, rekla je ona, i Interamerički sud za ljudska prava. „Južna Amerika je nazivana „zadnjim dvorištem SAD“, a CIA je bila glavni destabilizujući faktor u Latinskoj Americi (posebno „ Operacija Kondor“).“
Film Santijaga Mitre koji govori o jednom od najvažnijih suđenja šefovima vojne hunte (1976-1983) u vreme demokratski izabranog predsednika Raula Alfonsina, prikazuje ličnu dramu i borbu glavnog tužioca u ovom predmetu i njegovih saradnika, da istina o surovom obračunu sa protivnicima vojne hunte bude vidljiva i čujna (suđenje je prenošeno preko radija) argentinskom društvu, da se čuje glas žrtava koje su preživele torturu, da ono što se znalo bude potvrđeno i kažnjeno od strane institucija države Argentine. „Film prikazuje kako je prvi put u istoriji, civilno pravosuđe sudilo i osudilo članove vojne hunte“. Horhe Videla-diktator i član vojne hunte, prvooptuženi u ovom procesu koji je 1985. osuđen na doživotnu robiju, pomilovan je pet godina kasnije. Međutim, 1998. podignuta je optužnica za krađu beba majki koje su se porodile u logorima, pa je ponovo osuđen na doživotnu robiju i umro je u zatvoru 2013. godine. Godine. O stepenu društvenog konsenzusa o zločinačkom karakteru vojne hunte svedoči i sledeća činjenica: kad su meštani njegovog rodnog mesta Mersedes čuli da će biti sahranjen na gradskom groblju, pobunili su se i diktator je sahranjen je u tajnosti, ne zna se gde!
Zajović je podsetila i na raniju istoriju Argentine, nekadašnje španske kolonije koja se nakon dobijanja nezavisnosti suočila sa nizom vojnih diktatura tokom 20. veka. Na čelu jedne od njih je i kasnije najpoznatiji argentinski predsednik general Huan Peron čiji je stil vladanja-obeležen specifičnim populizmom, poznat kao „peronizam“. Njegova supruga, Evita Peron, uticala je svojom ogromnom popularnošću da 1947., žene dobiju pravo glasa. Peronova je osnovala i Žensku peronostičku partiju i ubrojala Argentinu među zemlje u kojima su žene imale najveći uticaj na državnu politiku. „Ogromna moć Evite Peron uticala je na stvaranje različitih frakcija unutar Peronizma“, rekla je Zajović. I sledeća supruga Huana Perona, njegova bivša sekretarica Izabela Peron i kasnije potpredsednica i predsednica Argentine (1974-76), imala je veliki, uglavnom negativni uticaj na argentinsku politiku kada se Peron posle pada sa vlasti 1955-e (Slobodarska revolucija), vratio iz španskog egzila i pobedio vojnu huntu na izborima 1973. U to vreme je delovala leva peronistička frakcija-gradska gerila, kojoj se posle Peronove smrti suprotstavila Izabela Peron, priključujući se alijansi „Tri A“. Izabela Peron je podržala privatizaciju ekonomskih resursa koje je Peron nacionalizovao. Posle Foklandskog rata u kojem je Argentina poražena i formirana Nacionalna komisija za ispitivanje nestalih lica, traženo je da se Izabeli Peron sudi (optužena je za 1500 smrti), ali je Španija (navodno zbog bolesti), odbila da je isporuči.
Nacionalna komisija na čijem čelu je bio pisac Ernesto Sabato, utvrdila je postojanje 365 tajnih logora i prikupila dokaze o 8960 nestalih ljudi, uz procenu da ih je, verovatno bilo preko devet hiljada (izveštaj Komisije „Nunca mas/Nikad više“). Amnesti internešenel je izneo podatak o oko 15.000 nestalih, a druge organizacije za ljudska prava o preko 30.000 mučenih i ubijenih protivnika režima. Smrt je, u najvećem broju slučajeva, bila posledica bacanja ljudi u okean („letovi smrti“).
Organizacije građanskog društva su u istraživanjima Komisije imale veliku ulogu, a Majke sa Majskog trga/Madres de Plaza de Mayo su svakog četvrtka demonstrirale, podsećajući krivce na njihova zlodela. „Majke sa Majskog trga su doživele neku vrstu političke (r)evolucije. One su napravile veliki skok u teoriji i praksi ’angažovanog materinstva’. Socijalizovale su svoju patnju, kao u filmu Zajednički snovi“, rekla je Zajović. Punih 30 godina četvrtkom su obilazile oko predsedničke palate. Neke od njih, rekla je ona, kasnije su govorile da su im zajednički protesti na Majskom trgu pomogli više od psihoterapeuta. Pokrenuta je i nacionalna akcija „Prijavite nestanak“, tokom koje je pobrojano 110 dece koja su rođena u logorima Hunte i oduzeta majkama da bi bila data na usvajanje...
Bilo je i počinitelja zločina koji su, pod uticajem istrajnih Majki, odlučili da progovore, a stalno prozivanje počinilaca učinilo je njihov svakodnevni život gotovo nemogućim (stalno su se morali seliti). Tako je, rekla je Zajović, nastao društveni konsenzus o tome šta se dogodilo.
Uvodničarka je pomenula i kasniju političku sudbinu nekih od istaknutih majki (posebno Hebe de Bonafini), koje su pristale da svoja dostignuća u građanskom pokretu stave u funkciju vlasti (posebno u vreme vlade Kristine Kirhner-još jedne žene koja je na vlast došla kao supruga političara).
Tako je, rekla je Zajović, došlo i do podela unutar Majki sa Majskog trga: „Opasno je kada se NVO i civilno društvo potčine politici. Mešanje vlade Kristine Kirhner u pokret Majki doveo je do rascepa koji je okončan izlaskom osnivačke grupe (Linea fundadora) i stvaranjem Baka sa Majskog trga koje se bave pronalaženjem dece svoje dece. O tome je snimljen film „Zvanična verzija/Version oficial“.
U razgovoru posle dvosatnog igranog filma, najviše se polemisalo o tome da li u Srbiji postoji društvo koje je spremno da da podršku institucijama koje bi pokrenule pitanje odgovornosti za zločine. Mišljenje o ovome je bilo podeljeno, a oni koji su smatrali da bi se mogla očekivati podrška društva uz promenu stanja u medijima, kao primer su pominjali efekat koji je na građanstvo u Srbiji ostavilo prikazivanje dokumentarnog filma „Škorpioni“, na RTS-u. O efektima haških presuda takođe nije bilo slaganja (neki/e su smatrali da te presude nisu dovele do osvešćivanja već samo do još većeg slavljenja osuđenih za ratne zločine, dok su drugi/e cenili da je velika važnost da postoje osuđujuće presude kao nepobitna činjenica o nedelima). Pominjala se i uloga dela progresivnog katoličkog klera u Argentini, a Zajović je naglasila specifičnost latinoameričke „teologije oslobođenja“ gde je, kako je rekla, srednji kler podržavao žrtve i levo orijentisane aktiviste i insistirao na socijalnoj pravdi i oslobođenju društva.
Nastasja Radović
