Moderatorka: Staša Zajović
Prisutno: 11 osoba
31. januar 2024. godine
Može li čovečanstvo bez ratova
„Rat je najveće zlo“ je posveta mirovnoj politici, pacifizmu i antimilitarizmu američkog novinara, ratnog izveštača i publiciste, Krisa Hedžesa (Chris Hedges), dobitnika Pulicerove nagrade. Hedžes je kao ratni reporter izveštavao iz sukoba na Bliskom istoku, Balkanu i Africi...
Na Kružoku se debatovalo o sadržaju knjige, u celini ili prema pročitanim delovima, Hedžesovom pristupu temama rata i mira, ulozi SAD i Zapada u međunarodnoj politici i rešavanju ratnih sukoba, politici SSSR-a i Rusije, humanističkim i hrišćanskim vrednostima koje posebno interesuju ovog autora-u kontekstu rata i zločina, mogućim sličnostima između politike koja je vođena u našim sukobima 1990-tih i na drugim mestima u svetu...
„Divim se američkoj liberalnoj eliti koja je uspjela da ukrsti hrišćanske, liberalne i demokratske svetonazore. Hedžes spaja svoje vojno iskustvo i teološko obrazovanje. On njeguje dve vrste pacifizma: religiozni i antimilitaristički“, rekla je u svom uvodu Staša Zajović. Dodala je da je Kris Hedžes izuzetno kritičan prema američkom establišmentu, ali je u odnosu na establišmente sa Istoka, pokazao izvesnu „naivnost“, tipičnu za deo američke liberalne intelektualne elite.
Rat i njegovih „sto lica“
Kada se prešlo na predstavljanje i razgovor o tekstovima iz Hedžesove knjige „Rat je najveće zlo“ a od kojih većina svedoči o žrtvama ratova koje su SAD vodile izvan svoje teritorije - a većinu kojih Hedžes smatra nepotrebnim i osvajačkim, čitateljke i čitaoci su isticali koliko su iznenađeni kritičnošću autora prema politici jedine supersile posle pada Berlinskog zida, a koja je njegova domovina...
Ljiljana Radovanović je istakla Hedžesovu primedbu da u dominantnoj politici SAD ali i na širem međunarodnom planu, postoji podrazumevana podela na „dostojne“ i „nedostojne“ žrtve sukoba, ali da ona, prikriveno, postoji i u samim SAD kada se radi o njenom građanstvu. Zajović je na to primetila da postoji sličnost između SAD i Srbije kada je reć o „hijerarhiji među žrtvama i zločincima“.
Violeta Đikanović je prezentujući jedan drugi Hedžesov tekst („Čin smaknuća“), podsetila na ulogu SAD u građanskom ratu u Indoneziji 1960-tih godina kada se 1965-e dogodio pogrom indonežanskih komunista i Kineza. Lino Veljak je objasnio kontekst tragedije u Indoneziji: „Bila je procjena da će se tadašnji predsednik Sukarno referirati na Kinu i da će Komunisitčka partija doći na vlast. Pa je Zapad odlučio da Sukarna zamjeni Suhartom i tako uništi KP. Stanovništvo je bilo upozoreno da se antikomunistički deklariše stavljanjem na kuće verskih simbola (krsta ili polumjeseca). Oni koji to nisu učinili smatrani su ateistima i komunistima i pobijeni su“. Ove žrtve, međutim, nisu označene kao žrtve genocida. Objašnjenje je bilo da su zločini bili posledica ideoloških a ne etničkih motiva. Moglo se primetiti da je i ovo dobar primer razlike između „dostojnih“ i „nedostojnih“ žrtava o kojima govori Hedžes.
„Pročitao sam celu knjigu. Naučio sam da rat nije nastavak politike drugim sredstvima, da ne postoji dobar rat niti da se tzv. preventivni rat može opravdati. I da je rat veliki biznis.“ (Miloš Urošević)
„Za mene je rat organizovani zločin“ rekla je Gordana Radosavljević, prepričavajući tekst „Kad tijelo stigne kući“ koji je, kao i drugi tekstovi u ovoj knjizi, potresan jer ogoljuje aktere rata, pokazujući ogromnu razliku između elita koje donose odluke o otpočinjanju, načinu vođenja rata, ratnoj propagandi kojom stvaraju i politiku hijerarhije ratnih zločina (zločine čine drugi) a, konsekventno, i ratnih žrtava. Ali, ovaj tekst koji govori o ocu poginulog američkog vojnika koji njegovo telo vozi po čitavoj zemlji da bi govorio o suštini rata u kojem mu je sin stradao (i po njemu, postao zločinac), pokazuje da postoji šansa za osvešćivanjem ljudi da rat nikada nije rešenje.
Gordana Radosavljević: „Ne znam kulturu koja propagira zločine. To se nigde ne govori.“
Melanija Aleksić: „Apsolutno se slažem sa naslovom knjige-da je rat najveće zlo. Ali da li može biti dobra bez zla?“)
„Najliberalniji“ liberali i geopolitika
U daljem razgovoru o tekstovima Krisa Hedžesa, akcenat je bio na aktuelnim ratnim žarištima. Hedžes se u knjizi osvrće i na agresiju Rusije na Ukrajinu i iznosi stavove koji su donekle kontroverzni (tekst „Hronika najavljenog rata“). Hedžes, u tradiciji dela američkih liberalnih i levo orijentisanih intelektualaca (Čomski, Volerstin, Mur, Stoun...), smatra da su SAD i NATO odgovorne za ruski napad i trajanje rata, te da je Ukrajina trebalo da bude konstruktivnija u rešavanju problema sa Rusijom i da je toga bilo, autor smatra da do rata ne bi došlo. „Ja se sa tim ne slažem“, komentarisala je ove navode Aleksić.“Do rata bi sigurno došlo. Zbog sistema kakav postoji u Rusiji.“ Hedžes, komentarisana je dalje ova tema, kao i Čomski, smatra da je ruska reakcija posledica straha Rusije od širenja NATO na Istok. (Zajović)
O tome je govorio i Lino Veljak, interpretirajući i komentarišući još jedan Hedžesov tekst. Hedžes, naime, govori o tome da je NATO nakon pada Berlinskog zida „tražio svoju svrhu“ širenjem prema Rusiji (stigao je 160 km od ruske granice). U tom kontekstu, on govori da je postojao i postoji veliki pritisak vojno-industrijskog kompleksa u SAD i uopšte na Zapadu, pa je tako, po njemu, Rusija postala nekom vrstom žrtve i ekonomskih interesa američkog kapitalizma, pa je zato, napad na Ukrajinu iako je zločin i ne može se opravdati...’ Veljak daje i moguće objašnjenje ovakvog pristupa Hedžesa: „U datim geopolitičkim okolnostima ima svoje mjesto. To dobri ali naivni ljudi ne mogu razumjeti. Taj širi kontekst. Hedžes bi trebalo da zna koliko Putin podupire radikalnu desnicu na Zapadu, kao Marin le Pen i Trampa, ali i u Hrvatskoj. On smatra da kod Hedžesa „ima stvari koje su besprijekorne“, da je jasno da je autor visoko moralna ličnost, ali da ima i neobičnih zabluda kao što je ona da za propast arapskog proleća nije kriv islamizam već samo zapadno-američki nacionalizam. Veljak je govorio i o značaju uvida u to u koliko visokom stepenu rat dovodi do homogenizacije društava, pa čak i u SAD u takvim periodima ima malo disidentskih glasova. „Rat dovodi do marginalizacije drugačijih glasova. To se danas, kao preslikano, vidi u Izraelu“. Veljak je pohvalio autorove zaključke o uticaju vojno-industrijskog kompleksa na političke elite, njegovu percepciju da ratovi-u krajnjem, vode propadanju država i društava i da takvi sukobi, neizbežno, podstiču ljudskoj prirodi inherentan „nagon ka smrti“.
Šta je pre a šta dolazi posle rata?
Da je veliki udeo namenske industrije (vojno-industrijskog kompleksa) u ukupnoj proizvodnji ne samo u SAD već i u Jugoslaviji i Srbiji, podsetile su Gordana Radosavljević i Melanija Aleksić. „U SAD to je 50% ekonomije. Kod nas se i van zvanične namenske industrije proizvodilo za vojsku. FAP je, recimo, pravio prikolice za vojne kamione“. (Radosavljević)
„Sve velike fabrike u Srbiji imale su namenski deo“. (Aleksić)
Nastasja Radović je govorila o dva Hedžesova teksta-lična svedočanstva žene i muškarca koji su ratovali u SAD vojnim snagama u Avganistanu i Iraku. Oba teksta („Leševi“ i „Rane koje ne zaceljuju“) su puna neskrivenih „forenzičkih“ detalja, dosta teška za čitanje. Govore o ogromnoj fizičkoj i duševnoj patnji, o totalnom skrnavljenju tela i psihe što je mnoge žene i muškarce koji su ratovali u najnovijim američkim sukobima, doživotno obeležilo. Ali, to je stvorilo i otpor takvom ratovanju (intervju Hedžesa sa veteranom Tomasom Jangom, glavnim likom u filmu „Tijelo rata“). Jang je primer antiratnog stava američkih veterana koji se bore sa svojim beznadežnim postratnim patnjama, suočavajući se sa nemarom države. Jang otvoreno ustaje protiv politike SAD u iračkom ratu, čak i u otvorenim pismima Džordžu Bušu Mlađem i Diku Čejniju.
„Tekst„Siročad“ o Jevrejima koji su se spasli u Holokaustu-o devojčici koja je, posle stradanja čitave svoje porodice, stigla u Bruklin i osnovala svoju porodicu, pokazao mi je ponovo veliku bliskost kultura srednjevropskih Jevreja kojima su pripadali i moji preci. Tih Jevreja gotovo da više nema. Moji roditelji su, u kući-između sebe, govorili nemački. Ova devojčica iz Hedžesove priče, smatra da žrtve njene porodice nisu bile uzaludne jer je preko nje i njenog potomstva porodica nastavila da živi.“ (Aleksandar Kraus)
Ivan Srdanović je, komentarišući tekst u knjizi o postraumatskom sindromu, rekao da on ne misli da je rat „najgora stvar“: „Ne podržavam sasvim naslov knjige. Nije rat najgora stvar koja ljudima može da se desi. Iza rata se događaju mnogo gore stvari. Užas postoji i kada nema ratova. Setimo se samo Arhipelaga gulag Solženjicina, a i Aušvic nije bio direktni vojni sukob....“
Što se tiče opisivanja ratnih strahota, za njega je neuporediva knjiga Rastka Petrovića „Dan šesti“, o vremenu Prvog svetskog rata...
Što se tiče Hedžesovog teksta o PTSP-u, Srdanović kaže da je to specifično američko viđenje problema jer i tu globalno postoji velika nejednakost-ko ima prava da ima postraumatski sindrom. „Bilo bi lepo kada bi čitav svet mogao da razmišlja kao pacifisti u SAD. Oni to sebi mogu da dozvole, ali ne mogu i ljudi u Iranu...“
Staša Zajović je na to reagovala-da kada se radi o Iranu, sve vreme postoji, različito manifestovan način otpora vladajućem teokratskom režimu.
„Veterani u SAD su u teškom položaju. Kod nas se samo Vladan Beara posvetio lečenju PTSP-a, u svojoj privatnoj ordinaciji...“ Dodala je: „ Teško je biti podanik jedne imperije kao što su SAD“. Dodala je da je, uz sve pohvale za knjigu i Hedžesov angažman, razočarana nekim Hedžesovim stavovima. Ona smatra da su njegovi navodi u vezi sa početkom odbrane opsade Sarajeva netačni („To me je najviše zabolelo“), a zamera mu i pogrešnu procenu uloge bivšeg ukrajinskog predsednika Viktora Janukoviča kao i to, što kako ona kaže, nije u dovoljnoj meri video namere Rusije i njen poguban efekat mešanja u rat u Siriji.
Nastasja Radović
