Uvodničarka: Ljubica Duvnjak Đurđevski, etnološkinja
Moderatorka: Staša Zajović
Prisutno: 23
07.02.2024.godine
Istraživanje o tuženju, kako nam je objasnila uvodničarka-Ljubica Duvnjak Đorđevski, rezultat je jednog evropskog projekta u kojem su učestvovale istraživačice iz Beograda, Beča i Berlina. To istraživanje ona je koristila i kao empirijsku osnovu kada je radila svoj diplomski rad na Katedri za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Rad je proglašen najboljim u 2023-oj godini...
Autorka kaže da ima malo radova na ovu temu, posebno u literaturi na našem jeziku, tako da ceni da su istraživanje i njen rad doprinos istraživanju performativnih mogućnosti javnog tugovanja. Ovaj, kako je rekla, specifičan materijal istraživanja o ženama koje tuže ili su svedokinje te prakse u Crnoj Gori, je jedna od možda poslednjih mogućnosti da se razgovara sa ženama koje su deo tradicionalne prakse tuženja koja polako nestaje. Za metodologiju koristila je metodologiju refleksivne etnografije koja se bazira na formiranju zajedničkog znanja ispitivača/ce i sagovornika/ce, kroz proces razgovora. Literatura koju je koristila bila je, uglavnom, na engleskom jeziku. Iako ima puno radova o samim tužbalicama-pomenula je hrvatsku autorku Gordanu Marošević, uvodničarka smatra da još niko nije tu temu istraživao „iz perspektive samih žena koje tuže.“ Iskustvo koje je posle istraživanja i pisanja diplomskog rada imala, Duvnjak-Đurđevski je opisala kao „ tužno, katarzično, lično“. Kao svoj doprinos temi tuženja, ona ističe retko korišćenu „feminističku perspektivu“, istraživanja i zaključivanja.
U razgovorima je koristila tehniku tzv. dubinskih intervjua koji se praktikuju u refleksivnoj antropologiji, a oslanjala se i na književnu i naučnu literaturu (Njegoš, Čajkanović). Veselin Čajkanović i Vuk Vrčević su se ovom temom bavili u jednom drugom cilju-da bi potvrdili sličnosti u patrijarhalnom obrascu kod južnoslovenskih naroda.
Dodala je, u ovom delu opisivanja svog metodološko-vrednosnog okvira pristupa temi tuženja, da je u teorijsko-metodološkom smislu najviše koristila pristup dr Svetlane Slapšak -kada se ona bavila istraživanjem položaja žena na Balkanu...
Uvodničarka smatra da je i ovo istraživanje doprinos „traganju za ženskim glasom“ koji je, smatra ona, zapostavljen u nauci.
Tuženje i naricanje su rasprostranjena evropska praksa, od antičkih vremena. Ono je, međutim, uglavnom bilo zabranjivano-i od crkvi i od država. Razlog je, rekla je Duvnjak-Đorđevski, što je taj običaj često dovodio do smanjenja volje muškaraca za ratovanjem. Ipak, rekla je, u Crnoj Gori nikada nije bilo zabrane tuženja jer je ona bila „ratno područje“. Zato je i praksa tuženja bila tu specifičnija. U svom radu je navela tri aspekta te prakse: magijski, integracijsko-terapeutski i politički. Kroz magijsko – gde se žene direktno obraćaju mrtvima, vide se i dve različite predstave zagrobnog života: mračna i morbidna („zmije će ti pojesti oči“) i neka vrsta „optimistične“ slike onostranosti gde se predviđa susret sa precima, a žene koje tuže prvo navode dobre osobine pokojnika, a onda „preko njega“ i same šalju pozdrave onima koji više nisu živi.
Cilj je, kaže autorka jasan: borba da se tek umrli ali i oni koji su ranije preminuli, ne zaborave. Integracijsko-terapeutska funkcija ovog običaja pokazuje značaj deljenja-zajedništva u tugovanju, podele bola u zajednici kojoj pokojnik i njegova porodica pripadaju. Autorka kaže da se posle tuženja žene osećaju „lako i rasterećeno“ (kako su joj tvrdile). Time se, kaže, potvrđuje njegov terapeutski učinak.
Duvnjak-Đorđevski smatra političku funkciju koju ona nalazi u praksi tuženja, izuzetno važnom. „Smrt je jedini prostor u patrijarhalnom društvu gde su i muškarci i žene mogli da pokažu svoja osećanja. I žene su taj prostor slobode koristile za neku vrstu političkih govora. Primetno je da su i muškarci poštovali žene koje tuže i na neki način ih smatrali i političkim bićem“. Dodala je da se danas tužbalice često izvode uz gusle („osami tužbalice“- intimne tužbalice). Društveni i politički efekat ili posledice tradicionalne prakse tuženja, autorka vidi i u tome što savremene generacije tu praksu odbacuju. Smatraju je zastarelom i mučnom za slušanje i gledanje...“Žene su tu bol koju su međusobno komunicirale krile od dece-ali ne dovoljno vešto. Komunicirala se bol i tako je došlo do društvene promene.“
Njeno iskustvo je, rekla je etnološkinja, da postoji očigledan generacijski jaz kada je reč o ovoj praksi i da starije žene koje još praktikuju tuženje nisu zadovoljne odnosom mlađih prema tom nasleđu jer, između ostalog, ne žele da one same „odu u tišini“. Neki autori, navela je, kao uzrok ovog generacijskog nerazumevanja u odnosu prema smrti, vide u procesima do kojih je dovela industrijalizacija (odlazak iz sela u gradove), što je dovelo do neke vrste „ignorisanja smrti“ i njenog izmeštanja iz kućnog ambijenta u bolnički.
Iz nastavka ovog kružoka, saznali smo za iskustva i stavove drugih, bilo je i pitanja za uvodničarku kao i kratkih polemika. Ljubiša Vujošević je tako naglasio da su u Crnoj Gori, prema njegovom iskustvu, jasno razgraničene prakse tuženja (žene) i lelekanja (muškarci). Kod balkanskih Muslimana, ima kako potpunog neprihvatanja ove prakse (Zinaida Marjanović, Fahrudin Kladničanin), tako i „kontekstualnog“ odnosa prema njoj, na primer u Crnoj Gori (Ljubica Duvnjak Đorđevski). O tradiciji tužbalica govorio je i Lino Veljak. Rekao je da se tom temom bavio Frano Ivanišević, posebno kada se radi o regionu planine Mosor, a da je toga bilo i u regionu Sinja i Imotskog.
Ivan Srdanović je, iz svog iskustva i sećanja istakao da su se muškarci na sahranama drugačije ponašali (da su lelekali ispred kuće pokojnika a ne u njoj), a da su sveštenici na sahranama počeli da se pojavljuju tek od 1970-tih godina. O različitim vrstama žaljenja u Srbiji (posebno manifestaciji žalosti žene za mužem), govorila je Ljiljana Radovanović...Staša Zajović je primetila da je ovo istraživanje i rad Ljubice Duvnjak Đorđevski, na neki način, i njen hrabar potez jer bi se malo ko-posebno onaj/ona ko i sam ima crnogorsko poreklo, prihvatio naučnog istraživanja o temi koja je u Crnoj Gori još i danas osetljivo društveno (pa i političko), pitanje.
Nastasja Radović
