Moderatorka: Staša Zajović
Prisutno: 19 osoba
14. februar 2024.
Život sa Nedom
„Neću zaboraviti trenutak u Cetinjskoj, februara 1994. Led svuda. Mislim: Led je, ledena kiša-niko neće doći na sastanak ŽUC-a. Kad Neda dolazi sa strane Bajlonijeve pijace. Počinjemo da se grohotom smijemo...Pitam se da li bi Neda bila zadovoljna što idemo u Đuliće? To je kao AFŽ, opismenjavanje žena...Šta bi rekla za Ženski sud? Mislim da bi joj se te naše aktivnosti dopale, da bih ih podržavala...“, rekla je na početku razgovora o životu i aktivizmu Nede Božinović, uvodničarka Staša Zajović.
Dodala je kako Neda ne prestaje da inspiriše, pa je i novinar Nacionala, Boris Pavelić, zainteresovan za istraživanje Nedinog života i rada. „Neda me je nekako najviše podsjećala na Simon de Bovoar. Tako mi je ličila na nju kada sam je upoznala, na jednom od sastanaka feminističke grupe ’Žena i društvo’, u drugoj polovini osamdesetih. A onda je „nestala“. Nisam je ponovo srela na istom mestu, pa sam pomislila-posle nekog vremena, da je potražim na Kolarčevom univerzitetu. Mislila sam da mora da odlazi tamo, mora da voli poeziju, književnost...I tu sam je, upravo, ponovo pronašla. Rekla mi je da joj je nedavno preminula kćerka o kojoj se brinula...Od tada je stalno dolazila, učestvovala...Naučila nas je da je obrazovanje žena više nego važno, da je neophodno ukidati hijerarhiju između raznih vrsta znanja - za nju je spremanje hrane bio kolektivni čin i govorila je ’da bi žene mogle da misle-moraju da jedu’. Mene je Neda držala u zanosu, kao i Latinka...“
Zajović je kratko govorila i o ideološkim i političkim opredeljenjima Nede Božinović kao pravnice, predratne komunistkinje, osnivačice Prve proleterske brigade, posleratne aktivistkinje AFŽ-a, sutkinje Ustavnog suda...Naglasila je da je Božinović-iako učesnica NOB-a, prvoborkinja i jedna od onih koji su digli ustanak u Crnoj Gori, posle rata bila izrazito antimilitaristički i antiratno nastrojena- dotle da u svoj zbir godina starosti nije želela da ubroji one ratne...
Svedokinja onog i ovog zlog vremena
Prisutni su o Nedi Božinović mogli da pogledaju dva dokumentarna filma: „Neda Božinović, kontinuitet borbe za mir i ženska prava“ i „ Neda Božinović-od partizanke do antimilitaristkinje“. Pomenuta je i jedna nova monografija: „ Povest otpora-Neda Božinović“ koju su priredile Marijana Stojčić i Nađa Bobičić ( izdanje Centra za primenjenu istoriju-CPI).
Neda Božinović u ovim filmovima govori o izazovima posleratnog komunističko-socijalističkog sistema, pokušajima političkih i privrednih reformi, liberalizacije -i gušenja tih pokušaja iz najviših centara moći, nacionalnim pokretima i nacionalizmu koji je, pre svega, dolazio od republičkih nomenklatura, stalnoj militarizaciji zemlje i ulozi JNA u raspadu SFRJ... Kao prekretničke događaje i datume, ona pominje Privrednu reformu iz 1963. i Šesti kongres KPJ iz 1952...Božinović je, naime, smatrala da su ovi datumi i događaji bili prekretnica-šanse da socijalistički razvoj krene putem demokratizacije (da se Partija „distancira“ od državne birokratije odnosno da „komunisti budu slobodniji u kritici države“ i da se „Partija pojavi kao opozicija državnoj vlasti“) i da se privrednom reformom usvoje neki elementi tržišne privrede i liberalnijeg poslovanja privrednih subjekata. Na žalost, kako u filmu kaže Božinović, oba pokušaja su se pokazala neuspešnim. Da od privredne reforme neće biti ništa bilo je potpuno jasno već 1965., pa ona ovaj neuspeh vidi kao „početak kraja“ pokušaja da se reformiše sistem uspostavljen posleratnom politikom. Ubrzo dolazi do jasnijih nacionalnih „buđenja“ i početka sukoba između elita dve najveće republike-Srbije i Hrvatske. To se dešava nekom vrstom „kulturnog osvešćivanja“ 1967. godine: Deklaracijom o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika( Matica Hrvatska i još 17 hrvatskih institucija kulture) i Predlogom za razmišljanje (grupa autora iz Srbije, uglavnom istaknutih pisaca)...
„Od 1971-e nacionalizam bukti na sve strane. Nije nađen pravi način da se on suzbije“, kaže Božinović u jednom od filmova. Zatim govori o obračunu Tita sa tzv. Hrvatskim proljećem, a posebno sa „srpskim liberalima“ 1972-e koji su hteli da Srbiju modernizuju: „Eliminisan je demokratski, internacionalistički sloj u SKJ. Tada je otišao i moj suprug. Pitali smo se šta uopšte tražimo u Partiji. Plaćali smo članarinu, a šta mi tražimo u Partiji?“ Božinović je rekla da je tada „ispala“ iz svih nacionalno-nacionalističkih kombinacija, pa je do penzije 1976., provela godine „na raspolaganju“ u Skupštini SFRJ. Provala resantimana i mržnje 1990-tih ipak ju je iznenadila: „Mi smo iz rata izašli udruženi u tome da se suprotstavimo mržnji tokom rata.“ Kaže da je provela dosta vremena posle Drugog svetskog rata, u ubeđivanju ljudi da se mržnja koju su osetili u ratu, mora nekako zaboraviti. „Teško je to bilo objašnjavati, ljudi su to zatomili...trudili su se da to-ta stradanje obilježe...Nije tačno da su to „zatrpali“, da nisu obilježavali...“
U ratovima 1990-tih, kaže ona dalje, srušene su te tekovine NOB-a i morali su se pojaviti etnički zločini. „Ta će se mržnja teško iskorijeniti...Trebaće jako puno vremena da mi izađemo iz ove situacije...“
Varnica iz komunističke nomenklature
Božinović je govorila i o stalnoj militarizaciji u SFRJ (radi „spoljnog neprijatelja“) i o velikim izdvajanjima društva za naoružavanje države, za vojsku koja se, u krizi, okrenula protiv sopstvenog naroda: „Nijedna vojska ne čuva mir“.
U drugom dokumentarcu, u kojem je najviše govorila o svom izučavanju položaja žena i aktivizmu u ženskim organizacijama 1990-tih, vraćala se i na uzroke raspada države i rata, smatrajući da se ne može uprošćeno govoriti -ko je i kako pokrenuo rat. Jednim od uzroka ona smatra nacionalizam kao izraz jugoslovenske političke i ekonomske krize. „Čitava stvar se homogenizovala oko nacije. Nesreća je što su rat htjeli oni koji su bili na čelu republika. Na žalost, mlada generacija komunista je u potpunosti prihvatila nacionalističke ideje. Bila je jedna mala grupa komunista koja to nije prihvatila. Oni daju nadu da će se, kroz izvestan broj godina, prevazići ono što se dogodilo.“
Božinović je i autorka važne studije o borbi za ženska prava u Srbiji ( „ Žensko pitatanje u Srbiji u 19-om i 20-om veku“, izd.1996). Govorila je koliko joj je rad na istraživanju za tu knjigu bio važan: „Ja živim u 19. vijeku. Nisam gledala TV niti čitala novine. Jer sam mislila da ću, na taj način, sačuvati svoj ljudski inegritet.“ Njena osnovna ideja je bila da pokaže da su žene u Srbiji još od 1863-e, radile na svojoj emancipaciji „i da se to zadržalo do danas“: „Druga moja ideja je bila da pokažem da je moderna Srbija, u velikom delu, delo žena u Srbiji-Ženskog pokreta“. Međutim, primećuje da novije generacije mladih žena gotovo ništa ne znaju o tim svojim prethodnicama.
Staša Zajović je podsetila da je Neda Božinović aktivno učestvovala i na međunarodnim skupovima koje su Žene u crnom organizovale u Srbiji 1990-tih. Božinović je to videla kao stvaranje dragocenih veza za posleratnu podršku, govoreći da je upravo alternativa vlasti u Srbiji omogućila da se stvori i jedna drugačija slika o zemlji i ljudima.
Sizifov kamen „žene iz jednog komada“
Neki od prisutnih setili su se i jedne, za Nedu Božinović, veoma mučne epizode, kada ju je akademik SANU koji je smatran i disidentom (filozof Ljubomir Tadić) javno optužio za smrt njegova dva brata tokom tzv. lijevih skretanja u Crnoj Gori. Staša Zajović se sećala koliko je ta Tadićeva izjava pogodila Nedu Božinović koja nije poricala da je, kao pravnica, učestvovala u donošenju odluke o sudbini Tadićeve braće. „Dramatično je primila izjavu Ljube Tadića. Nedu je to jako pogodilo. Posle tih događaja tokom „lijevih skretanja“ dobila je psorijazu. Počela se baviti i istraživanjem komunističkih zločina, kao onih u fojbama...Sporile smo se u vezi sa karakterom Golog otoka. Nismo se složile. Ona je smatrala da je to bilo nužno. U nekim stvarima je bila odana dogmi...“
Zajović je govorila i o Nedinom odnosu prema Mitri Mitrović. Kada je Neda pitala Mitru, sećala se Zajović, da li su njihove borbe imale smisla, Mitra joj nije ništa odgovorila. „ Obožavale su se. Neda je rekla da nije mogla da podnese očaj Mitre Mitrović. Mitra je pala u najdublje očajanje. Zašto je Neda nastavila da nosi svoj Sizifov kamen?“
Učesnici/ce u ovom omažu ženi koja je obeležila i rad Žena u crnom, ispričali su niz anegdota, živopisno opisujući Nedu Božinović koja je, kako je neko od njih rekao, bila „žena od jednog komada“.
Nastasja Radović
