Uvodničar: Ivan Srdanović, književnik i građanski aktivista
Moderatorka: Staša Zajović
Prisutno: 18
21.02.2024. godine
Uvodničar Ivan Srdanović, autor više proznih dela i priređivač memoarskih svedočenja, ukazao je, na početku razgovora, na složenost razumevanja pojma kulture koji se, vremenom, razvio od svog jednostavnog leksičko-etimološkog latinskog korena (lat. colere - uzgajati, nastanjivati). Kultura je, dakle, u svojoj najranijoj a kasnije prihvaćenoj najširoj značenjskoj matrici, povezivana sa ljudskim aktivnostima kojima se nešto uzgaja, obrađuje i stvara. Tu je već napravljena prva distinkcija između ljudske kreativnosti i prirodne datosti. „Kultura je sve ono šro je stvaralo ljudsko društvo za razliku od prirode“. Srdanović je pomenuo više rečničkih definicija kulture (dr Bratoljub Klaić i drugi), govorio je i o kasnijoj distinkciji između kulture u „užem i u „širem“ smislu. On se, međutim, ne slaže sa opšeprihvaćenim stavom lingvista, antropologa i sociologa kulture, da je sve što je ljudski akt ili proizvod kultura. „Da li sve ono što ljudske ruke stvaraju pripada kulturi? Pa ne. U Crnoj gori se, recimo, govorilo o „kulturi ratovanja“. Za mene je važno i pitanje kako bi se kultura, praktički, mogla osloboditi uticaja politike?“ Pomenuo je i svoje skorašnje iskustvo sa skupa u jednoj instituciji kulture od nacionalnog značaja, gde se ponovo suočio sa glavnom tendencijom kulturne politike u Srbiji-odgovorima na pitanja o istorijski uzrokovanim traumama, sećanjem i identitetom...
Srdanović smatra da je u stvarima kulture i kulturne politike veoma važna uloga intelektualca kao nekog ko „uviđa probleme koji mogu da nastanu usled neke politike“.
Kao jedan od najdrastičnijih primera gde su „kulturni radnici“ u Srbiji, u velikoj većini, pokazali da se ne ponašaju kao intelektualci, naveo je sukobe sa kosovskim Albancima 1990-tih godina, kada su nacionalne insitucije kulture podržavale režimsku politiku...
Kao primer umetničko-intelektualnog angažmana naveo je Emila Zolu i negov roman Slom, koji govori o zamkama političkog avanturizma i „olako obećanoj brzini“ ratnih osvajanja u jednom periodu istorije Francuske. „Dužnost intelektualca je otkrivanje mogućih stranputica, grešaka koje mogu da budu i fatalne.“
On se zatim vratio na jedan od glavnih motiva i tema svog uvodnog izlaganja, a to je njegova teza da je neophodno rad umetnika osloboditi od uslovljavanja koje, po njemu, uvek postavlja finansiranje u kulturi od strane države. Naše iskustvo -rekao je, pokazuje da se državna podrška umetnicima/ama svodi na podršku onima koji pokažu lojalnost prema partijama na vlasti. Tu je, po njemu, potreban nezavisniji i bolji rad kritičatra i recenzenata kako bi, slobodno od pritisaka izvršne vlasti i moćnih pojedinaca, materijalno bio podržan rad onih koji to najviše zaslužuju, a prema kriterijima umetničkih vrednosti i kvaliteta njihovog dela...Srdanović smatra i to da bi materijalna potpora tako odabiranih umetnika trebalo da postoji tokom čitavog perioda njihovog rada na nekom delu...
„Nisam sve razumela. Ne spadam među one koji sebe smatraju intelektualcima i gajim prezir prema takvima. Svaka kultura mora da nosi neke vrednosti. Svaka država, na neki način, finansira kulturne radnike. Podržava samostalne umetnike i umetnice. Kultura ratovanja, na žalost, postoji. Ono što možemo da kažemo jeste da je rat zločin“. (Gordana Radosavljević)
„Anti-intelektualizam je veoma sporan.“ (Staša Zajović)
Slađana Novaković, vlasnica izdavačke kuće Rende-poznate i po tome što je prva stvorila ediciju kvir književnih autora i autorki, smatra da je kultura-kako je ona razume, neisplativa, da joj je neophodno finansiranje, ali da ona sama do sada nijednom nije dobila pomoć od države iako je „možda tri puta konkurisala“. „Oduvek su postojale mecene“, rekla je i objasnila kako je i sama da bi počela da objavljuje, prodala deo lične imovine...Ipak, osloboditi se od države je „nonsens“, smatra Novaković. Ona kao veliki problem (koji bi trebalo da reguliše država), vidi sukob interesa i iz toga proisteklu nedozvoljenu konkurenciju na tržištu knjiga, jer su u Srbiji najveći izdavači istovremeno i vlasnici lanaca knjižara.
O kulturnom redukcionizmu govorio je Lino Veljak jer kultura nije, smatra on, samo ono što spada u domen elitne kulture niti je to samo ono što humanizuje i emancipuje već se u nju može svrstati (ako prihvatimo da je kultura u najširem smislu sve ono što ljudi stvaraju) i to što dehumanizuje, porobljava ili zaglupljujuje. „Tako da se može govoriti i o „Pink kulturi““. Dodao je da je, po njegovom mišljenju, razgovor trebalo da se vodi na osnovu te distinkcije.
U daljem toku ovog razgovora bilo je dosta kritike na račun situacije u Srbiji gde se, kako je istakla Staša Zajović-za kulturu iz budžeta izdvaja 0,6% a za Vojsku Srbije 14,8%. Govorilo se i o raspodeli tih skromnih sredstava po projektima, gde već dugo vremena dobar deo novca odlazi pravnim licima koja u opisu delatnosti često nemaju ni jednu delatnost ili aktivnost koje ima veze sa kulturom odnosno temama koje se pominju u državnom konkursu...Nenad Petrović je napomenuo da se u Beogradu iz budžeta Srbije ne finansiraju samo dve ustanove kulture-Madlenijanum i Pozorište Slavija...
Na značaj kulture u razvijanju kritičkog duha ponovo se osvrnula Staša Zajović, pominjući kao dobar primer odnos SSSR-a prema autorima Ruske avangarde, u prvim godinama posle nastanka sovjetske države tj. u vreme Lenjina...Njoj je neprihvatljivo da pisac koji je javnim angažmanom podržavo i ratne zločine 1990-tih, dobije Nobelovu nagradu kao Peter Handke- što se, kako je rekla, nije dogodilo ranije, u slučaju Hose Luisa Borhesa.
Zajović smatra da kod nas dominira „prigodničarska kultura“, izrazito komformistična i estradna.
O složenosti pojma kulture govorile su i Tanja Marković i Nastasja Radović. Marković je pomenula da je bilo uticajnih ličnosti u kulturi koje su, kao Milena Dragićević-Šešić, pokušavale da lobiraju da se budžetski novac daje, pre svih, onima koji proizvode i zastupaju visoke kulturne vrednosti koje, međutim, nisu i isplative...
Srdanović je citirao njemu posebno važnu ulogu kulture u „uključivanju“ a ne „isključivanju“ ljudi i značaju zajedničkog jezika o čemu je govorila Hatidža Krnjević.
Na kraju razgovora o kulturi, njenim fenomenima i ovdašnjem već dugo dominirajućem neprepoznavanju uloge emancipatorske kulture za obrazovanje i razvoj društva, uvodničar Ivan Srdanović je predstavio knjige čiji je autor ili kojima se kao priređivač i urednik bavio.
Nastasja Radović
