(Helsinški odbor za ljudska prava, 2012)
Uvodničar: Miloš Urošević
Moderatorka: Ljiljana Radovanović
Prisutno: 11 osoba
28.02.2024.godine
Autori ovog dokumentarnog filma su Izabela Kisić i Zlatko Paković koji su se, istraživački, služili metodologijom intervjua-razgovora sa počiniteljkama ubistava nad nasilnim partnerima. One su, kako iz toga saznajemo, godinama trpele nasilje bračnih ili vanbračnih partnera ili drugih muškaraca, akumulirajući jake osećaje straha i bespomoćnosti. Neretko, žrtve nasilnika su bila i deca-zajednička ili od jednog od partnera.
Film pokazuje i tretman žena koje su ubile nasilnike - kako od strane centara za socijalni rad, policije, tužilaštva i sudova tako i od strane uparava zatvora u kojima one izdržavaju dosuđene im zatvrorske kazne (ograničavanje poseta, tretman „kriminalki“). Ima govora i o odnosu koji njihova okolina ima prema saznanju da se nasilje u porodici dešava kao i mišljenja i analize više stručnjakinja koje se ovom temom bave u svom profesionalnom radu...
„Ne znam zašto je krenuo da mene tuče. Ili mene ili decu...“; „ Tukao me je. Počeo je da me zlostavlja i seksualno. Uzimao mi je i novac. Pretio mi je: „Imaš lepu ćerku...“; „Igrao je ruski rulet nadamnom“, govore žene u ovom filmu... Njihov je život, kako komentarišu naratori, postao logor na kojem ih je, na svakom koraku, vrebala opasnost. Konstatuje se i da su gotovo svi nasilnici, imali oružje u kući-obično bez dozvole...
Žene nasilnika žive u izolaciji i strahu. Dugotrajno u takvom stanju, one gube samopuzdanje. („Bila sam na prozoru. Pitao me je „Koga gledaš?“. Rekla sam da ne gledam nikoga, da gledam sunce...“)
Mišljenje ekspertkinja koje se bave ovom temom i govore u filmu Helsinškog odbora je da bi ugrožene žene nasilnike lakše napustile kada bi imale sigurnije rešenje za budućnost. Jer većina njih su materijalno zavisne od nasilnika, često nepismene ili bez upotrebljivog obrazovanja - mada među ženama koje se odluče na „osvetu“ i ubiju nasilnika ima i onih koje su egzistencijalno samostalne, obrazovane i profesionalno realizovane...“ Institucije bi morala da naprave sigurnosni plan za žrtve. Institucije bi morale da reaguju odmah, a ne kad je kasno.“
Praksa institucija je spora i neadekvatna i ženama se često kaže-naročito u malim sredinama gde policajci poznaju nasilnika, da bi partneri svoj problem trebalo da reše „između sebe“ ili bi se njihovo reagovanje na prijavu nasilja završavalo upozorenjem nasilniku, posle čega bi situacija za žrtvu bila još gora. Komšije, bliski rođaci i prijatelji koji dobro znaju da se nasilje dešava, najčešče „ne žele da se mešaju“...
U filmu se navodi podatak da je u devet od deset slučajeva ubistava nasilnika, nasilje od strane žrtve bilo ranije prijavljeno. Pomenut je i slučaj lekara koji je kod deteta koje je trpelo nasilje oca konstatovao da su povrede te vrste, ali da ih nije hteo prijaviti policiji.
Kada se ubistvo nasilnika već dogodi, sudski postupak je najčešće vođen potpuno na štetu žene koja je trpela dugogodišnje nasilje. Recimo, često je sud pita zašto se nije skonila-izašla ili otišla u drugu prostoriju: „Ovde je niko ne pita kako je živela sa nasilnikom. Sud interesuje samo sam čin i ono što mu je neposredno prethodilo.“
Za razliku od zemalja gde je tema ubistva nasilnika tretirana kao „fenomen pretučene žene“ tj. kao posledica nekog oblika postraumatskog sindroma-pa su i kazne mnogo blaže a uslovi izdržavanja kazne daleko povoljniji za ove žene, kod nas čak ni advokati žrtava ne brane klijentkinje kako bi se očekivalo. Delimično i zbog toga što je pravosudno iskustvo u ovoj oblasti krivičnog dela, malo i opterećeno očekivanjima patrijarhalnog javnog mnjenja.
U filmu je naveden i podatak da je u Srbiji 54% žena trpelo neki vrstu porodičnog nasilja.
U razgovoru koji je usledio posle prikazivanja filma HO „Žene koje su ubile svoje nasilnike“, podsetilo se na skorije slučajeve femicida i ubistava nasilnika.
Nastasja Radović je pomenula dva regionalna filma koja se prikazuju na ovogodišnjem FEST-u, a bave se situacijom žene koja ubija nasilnika da ne bi bila ubijena („Samo kad se smejem“) i pričom sa početka 1960-tih, o mladoj seljanki koja postaje žrtvom siromaštva, patrijarhata, korupcije, seksualnog porodičnog nasilja, „porodičnih tajni“ i verskog fanatizma („Sveta porodica“).
„Sve žene koje su ubijene ove godine, prijavile su nasilje.“ (Tamara Spaić)
„Problem je policijska zaštita. Da je ona adekvatna ne bi se desilo da majka i dete od strane nasilnika - supruga i oca, budu ubijeni ispred Centra za socijalni rad.“ (Ljiljana Radovanović)
Vera Vujošević: „Trebalo bi da se oslobode straha... „
Tamara Spaić: „Nije stvar u tome da se samo oslobode od straha već da se oslobode od nasilnika.“
Gordana Radosavljević: „Deset godina sam radila na SOS telefonu za žene i decu žrtve nasilja. Kada sam shvatila da nemam gde da ih uputim da traže pomoć već da ću im, u nekom momentu, možda reći da se same zaštite, prestala sam to da radim.“
Nastasja Radović
