(Ruski program, Univerziteta Džordž Vašington), suosnivačem Feminističkog antiratnog otpora
Uvodničari: Aleksander Finiarel, Sonja Biserko
Moderator: Miloš Urošević
Prisutno: 24 osobe
13.03.2024. godine
Pre početka razgovora sa ruskim disidentom, prigovaračem savesti Aleksanderom Finiarelom, prikazan je film o Alekseju Navaljnom koji pokazuje najvažnije detalje iz života Navaljnog koji su, na neki način, odlučili njegovu tragičnu sudbinu, pod vlašću Vladimira Putina. Posebno je zanimljiv prikaz sistema podrške u Rusiji koji je dosta uspešno organizovao Navaljni, koristeći aktiviste, volontere, društvene mreže i izuzetno posećen sopstveni blog. Organizacija Navaljnog je imala ispostave u značajnim broju mesta u unutrašnjosti Rusije što ga, verovatno, izdvaja od većine drugih protivnika i žrtava Putinovog režima.
Miloš Urošević je zatražio od Aleksandera Finiarela da komentariše sadržaj filma, pa je Finiarel u odgovoru pomenuo i druge žrtve i objasnio istu matricu koju je Putin koristio u slučajevima smrti i ubistava svojih protivnika: jako javno omalovažavanje njihovog značaja i uticaja, nazivao ih je „nevažnim“, da bi po njihovoj smrti ili pokušajima likvidacije tvrdio da sa tim on nema nikakve veze.
„Imao sam šest godina kada je Putin došao na vlast. Upravljao je državom gotovo čitavog mog života. Koncentrisao je vlast sve više i više...“ Na pitanje Nenada M. Kostića, da to objasni, Finiarel je rekao da bi sa svakim povećanjem stege režim postajao sve manje popularan, ali da je Putin vraćao popularnost napadima kao što je i ovaj najnoviji, na Ukrajinu. „Razlog za početak rata u Ukrajini je pad Putinove popularnosti. To je bilo tokom kovid epidemije...“ Na primedbu Uroševića da je rat u Ukrajini počeo još 2014. napadom Rusije na Krim, Finiarel i to objašnjava slično-naglim padom popularnosti Vladimira Putina zbog, za narod, neprihvatljive penzione reforme...
Staša Zajović ga je pitala kako on tumači ponašanje Rusije u ratovima u Gruziji i Siriji i reagovanje građanstva, a uvodničar iz Rusije je odgovorio: „Svi su znali za rat u Gruziji, ali je Vlada to predstavila kao napad Gruzije na Južnu Osetiju i Abhaziju-gde se Rusija samo branila. Niko u Rusiji ne mari za rat u Siriji. On se vidi kao posledica geopolitike, kao sukob velikih sila...“ Feniarel je na pitanje o odgovornosti Angele Merkel za saradnju Nemačke i Putinove Rusije, rekao da se, po njegovom mišljenju, radi o interesu ne samo Nemačke već i drugih zemalja Zapada da povoljno trguju sa Rusijom: „Zapadne zemlje su rado primale kapital ruskih oligarha. Nemačka je uvek imala dobru saradnju sa Rusijom, i u vreme SSSR-a. Pre svega zbog gasa. To je trajna saradnja. Zato je ona suviše mlako reagovala na ruski ekspanzionizam.“
On, dalje, smatra da je Zapad napravio veliku grešku slabo reagujući na rusku okupaciju Krima i da je time otvorio put za Putinov napad na Ukrajinu.
Nenad M. Kostić je skrenuo pažnju na Napoleonovu maksimu o spoljnoj politici koju je on vezivao za teritorijalnu bliskost, a Ivan Srdanović je pitao da li su nada za masovnu pobunu napadi na neke rafinerije koje su, prema njegovim informacijama, izveli pripadnici neke vrste partizanske gerile u Rusiji. Pomenuo je i vezu Donalda Trampa i Putina kao i uticaj koji Rusija ima u Africi i Južnoj Americi...
„Neće se ništa dogoditi. Putin sigurno neće biti svrgnut pre američkih predsedničkih izbora“, rekao je Aleksander Feniarel.
Zinaida Marjanović se interesovala za to kako izgleda njegov život u političkom egzilu u Gruziji, a on je rekao da iako su ljudi tamo gostoljubivi to nisu i prema ruskim emigrantima. „Stanovništvo je podeljeno. Pola mrzi Ruse, a pola ima lepe uspomene iz vremena SSSR-a. Ni Srbija ni Gruzija nisu za nas bezbedne zemlje.“
Postavljeno mu je i pitanje u vezi sa aktuelnim izjavama evropskih lidera Olafa Šolca i Emanuela Makrona kao i Pape Franje u vezi sa ratom u Ukrajini (Nastasja Radović).
„Mislim da je Papin stav kompletno neprihvatljiv. Rusija bi (pokušaj kompromisnog mira-prim.N.R.), iskoristila da obnovi napade. Nemačka se ponaša kao slabić, kao kukavica (oklevanje Šolca da pošalje Ukrajini Taurus sistem), a Makron je veoma ambivalentan. Francuska je najmanje pomogla Ukrajini. Da je Ukrajina dobila više oružja, već bi pobedila (u vezi sa stavom Makrona da se NATO mora vojno umešati u slučaju napada Rusije na Kijev i Odesu-prim.N.R.).“
Mirko Medenica je hteo da se bolje informiše o ponašanju i ciljevima ruske opozicije koja se nalazi van Rusije (pomenuo je scene iz romana Sergeja Dovlatova „Filipala“. Feneriel je objasnio da je sada veoma teško organizovati proteste u samoj Rusiji jer se, nakon hapšenja i smrti Navaljnog, faktički raspala mreža njegove organizacije u Rusiji.
„Nema lidera. Disidenti u Rusiji mogu da skupe oko dvesta hiljada potpisa za opozicionog kandidata. Većina građana, međutim, želi da se oseća bezbedno...Preostali disidenti se uglavnom svađaju među sobom...“
Zajović ga je pitala za mišljenje o razlozima zbog kojih se Navaljni vratio u Rusiju (kao mučenik ili kao politički lider): „On se nije vratio u Rusiju da umre već da deluje kao politički lider.“ Feneriel je naglasio da on nije bio pristalica Navaljnog, ali da je Navaljni imao uticaja na njega kao pripadnika generacije koju je „inspirisao“ i da ga je „ponela plima“ koju je pokrenuo Navaljni...
„Odnos Srbije prema Rusiji je više mitski. Bazira se na pravoslavlju i slovenstvu. Još je general Veljko Kadijević mislio da će Rusija stati na njegovu stranu. Tih godina je Rusija glasala za Rezoluciju protiv Miloševićevog režima. Takav odnos je postojao do dolaska Putina...“, počela je svoje izlaganje o malignom uticaju Rusije na Zapadnom Balkanu, Sonja Biserko iz Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji.
Biserko smatra da je Putin na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji 2007., jasno pokazao da želi da napravi reviziju ruskog poraza posle kraja Hladnog rata. „Pokazao je da smatra da Rusija zaslužuje da bude velika sila, kao pobednica u Drugom svetskom ratu. Ratovi koje je otpočeo u susedstvu imali su za cilj da te zemlje drži dalje od uticaja Zapada.“ Biserko je govorila i o uticaju Rusije na sadašnju politiku Srbije i drugde na Zapadnom Balkanu. Od dolaska SNS na vlast, izrazito se menja politika prema Rusiji, toliko da se ne samo SPC već i SANU i veliki deo medija ponašaju kao da je Srbija „ruska gubernija...“ Posebno je to vidljivo kada se radi o predstavljanju Rusije kao garanta prava Srbije na Kosovo čime ona, rekla je Biserko, veoma vešto manipuliše u Savetu bezbednosti UN. „Paralelno sa prodorom Rusije na Balkan, Zapad je dezangažovan na Balkanu. Okreće se svojim problemima. Osnovni cilj Rusije u ovom trenutku je da pokaže nesposobnost Zapada u rešavanju problema na Zapadnom Balkanu i da spreči širenje NATO i EU.“ Ona smatra se tu otvaraju dva scenarija kao posledica delovanja Rusije -„liberalni i iliberalni“.
„Putin je „uspeo“ da NATO dovede na granice Rusije. Zapad se u krizi ipak konsolidovao energetski. Sa druge strane, Putin je korumpirao i zapadnu desnicu i zapadnu levicu...Ali je, istovremeno, doprineo da se učvrsti ukrajinski identitet i rezultat rata će zavisiti od toga“. Biserko smatra da je Aleksandar Vučić u početku vešto balansirao sa „četiri stuba“ spoljne politike, ali da je to propalo sa ratom u Ukrajini i da se njegova pozicija na Zapadnom Balkanu „urušila“.
„Događaji oko Banjske to pokazuju...Albanija je postala oslonac NATO u regionu. Počele su polako da deluju sankcije na najbliže saradnike Vučića. On odlaže izbore za Beograd jer SNS i on pospremaju sve što mogu...“ Ona Milorada Dodika smatra pravim eksponentom Rusije u regionu, a Srpski svet vidi kao reviziju poraza iz 90-tih i kao kopiju Ruskog sveta...
„U toku je diplomatska akcija Gabrijela Eskobara na Kosovu, ali ne i ovde. Zapad će sa Srbijom da zaključuje bilateralne sporazume, a to je-postepeno, ulaženje u NATO“, smatra Sonja Biserko.
Nastasja Radović
