(Kako su aktivisti u obrazovnom sistemu sveli sve na rasu, rod i identitet-i zašto to šteti svima)
Uvodničari: Lino Veljak i Staša Zajović
Moderatorka: Staša Zajović
Prisutno: 19
20.03.2024. godine
U svom uvodnom izlaganju Lino Veljak je, kako je i sam rekao, fokus stavio više na kontekst nastanka knjige Cinične kritičke teorije nego na njen sadržaj, kao i na pojmovnu aparaturu čije poznavanje čitanje podrazumeva.
„Ovo je kritika postmoderne teorije, izvedena sa stajališta liberalizma, liberalno-demokratskog poretka i njemu pripadajućih socijalnih, etičkih i političkih vrijednosti. S tim da se liberalizam jasno razlikuje od neoliberalizma nastalog od sredine prošloga vijeka“.
Kao primer uticja neoliberalizma na politička dešavanja Veljak je uzeo državni udar u Čileu („još prije reganomike“) kada je nasilno svrgnut levo-marksistički predsednik Salvador Aljende, izabran na izborima. To je, rekao je Veljak, i odličan primer kako neoliberalizam može da uzdigne privredni razvoj a istovremeno žestoko rasloji društvo držano pod diktaturom. To je, naglasio je on, imalo i važan efekat na Zapadu jer su zapadne države prestale da se ozbiljno bave svojim socijalnim politikama, pose3bno nakon pada Berlinskog zida. Brutalnost neoliberalizma kasnije se pokazala i u trazicijama bivših država realnog socijalizma, posebno u Rusiji...
Potom je govorio o liberalizmu, ističući kao njegove važne teoretičare Džona Loka i Džona Stjuarta Mila, kasnije, u 19. veku. „Pored Loka kao utemeljivača liberalnih ideja na početku 18. stoljeća, važno je reći i da je Džon Stjuart Mil smatrao da bi ženu i muškarca trebalo izjednačiti u pravima i obavezama. Sa tih pozicija polaze i autorka i autor knjige-oni insistiraju na individui obdarenoj ljudskim dostojanstvom i koja ima ljudska i građanska prava. Ta individua-pojedinac je slobodna u svom djelovanju. Sve je dopušteno sem onog što krši slobodu drugog.“ Veljak je prešao na savremeno doba, obraćajući pažnju na univerzalnost ideologije ljudskih prava koja takođe insistira na jednakosti kako pojedinaca tako i grupa ljudi-bez obzira na rasu, pol, poreklo, materijalni i društveni status...Iz toga se izvodi jednakopravnost ljudi, što je dovelo do univerzalizma-po kojem ne samo da su sva ljudska bića pravno jednaka već bi trebalo da dele i zajedničke (univerzalne) vrednosti. „Ali jedinstvena kultura koja se tu nameće ima svoju lijepu ali i svoju ružnu stranu“, napomenuo je dalje Veljak. Tako nastaje „holivudizanje“ i „rijalitizacija“ kao globalni fenomeni široko dostupnih sadržaja, uvezeni sa Zapada. „I što se tiče jednakopravnosti i zabrane diskriminacije ni tu nije sve posve jednostavno. Iako netko ne smije biti diskriminiran jer je duševno bolestan ili invalid, onaj tko je na tržištu neuspješan, pa se stoga označen kao glup ili nesposoban, mora biti diskriminiran“. Uvodničar se zatim vratio na knjigu i stavove Helen Plakrouz i Džejmsa Lindzija koji su svoju kritiku usmerili na postmodernu teoriju (Fuko, Delez, Derida). Oni govore o konfuznim, nespojivim varijantama postmodernizma, posebno insistirajući na onoj koja podržava kulturni relativizam i pravo na priznanje svih mogućih razlika ali ne na način kako ih tretiraju liberalizam i socijalizam-u smislu usklađivanja specifičnosti konkretnih prirodnih kultura i religija sa onim što je univerzalno. Postmodernizam, međutim, insistira na negovanju ovih razlika... Veljak smatra opasnim i krajnji univerzalizam jer dovodi do uniformisanja kultura i identiteta, a opasnosti proizlaze i iz varijante postmodernizma koja se u knjizi kritikuje i koja preterano insistira na jačanju posebnih-zatvorenih identiteta i stvaranju „identitetske kulture“, iz koje mogu proisteći i već dolaze i druge nevolje. Identitetska kultura je obično pokriće za razne vrste fundamentalizma. Fundamentalisti apsolutizuju klase, tržište i druge pojave ali postoji i feminizam sa nekom vrstom fundamentalističkog stava-kada se smatra da su „svi muškarci svinje i da nijedan muškarac ne može biti partner ženi“.
Za Marijanu Stojčić je problem knjige način na koji autori legitimišu njen cilj – odbranu liberalizma. Teorije su cinične jer je to način na koji postmodernizam definiše svet. „Autori jako dobro izvode liniju od posmodernizma do vokizma („probudite se“ principa). A vokizam ima veze sa „kansel kulturom“ („kulturom otkazivanja, brisanja“). Radovala sam se ovoj knjizi, kaže ona. Oni su u celoj knjizi dobro izlistali šta su problemi vokizma – moralna panika, nekomunikativan jezik, svođenje složenih pojmova na jednostavne, emotivizacija, statično shvatanje kulture, zastrašujući uticaj na kulturu slobodnog izražavanja. Ali, ja mislim da ova knjiga, zapravo, ima velikih problema. To se vidi već u uvodu – na esejistički, širok i labav način se definišu pojmovi. Jasno definišu liberalizam ali, istovremeno, pominju levicu. Vokizam vide kao deo levice koji zastupa ideju društvene pravde. Levica, međutim, problem nejednakosti vidi u strukturnim problemima društva.
Stojčić smatra da u knjizi ima više paušalnih objašnjenja koja „nisu bezazlena“. I kao primer navodi to što se kao izvor levice uzima liberalizam a ne prosvetiteljstvo, Francuska revolucija i moderna. Ona je polemisala i sa razumevanjem razlike između ishodišta i posledica moderne... “Postoji i problem sa određenjem pojmova. Koja je veza liberalizma i neoliberalizma? Ne objašnjavaju zašto nešto svrstavaju tamo ili ovamo. Najgore je što sve dovode u vezu sa strukturnom osnovom neoliberalizma, i postmodernizam i vakizam. Zaključila bih da je knjiga zanimljiva, inspirativna, možeš da polemišeš sa autorima...Ali, njihov odgovor je često ironičan, diskvalifikativan, sa selektivnim interpretacijama i epistemološki pojednostavljen. A ironija je upravo zamerka koju pripisuju vokizmu. Ovde se radi o opasnosti da se „sa prljavom vodom ispusti i dete“. Zanimljivo mi je i da su recenzije davali uglavnom desno orijentisani kritičari.“
I Lino Veljak je izneo nekoliko zaključaka: autori ne poznaju kritičku teoriju društva-posebno ne Frederika Džejmsona, dijalektiku prosvetiteljstva, ne razumeju o čemu govore relevantni izvori, ne vide vezu između kapitalizma i posmodernizma, ignorišu zdrav razum...
Dragomir Olujić ga je upitao: Odakle naziv knjige? „Sve što odstupa od zdravog razuma je cinično“, smatra Veljak.
Tanja Marković je predstavila deo knjige gde autorka i autor kritikuju posmodernizam zbog njegovog „uranjanja u jezik“ (Sosir, Derida) i predanosti jezičkoj stvarnosti kao jedino mogućoj. To se tumači i kao posledica raspada poznate realnosti posle ratova i nestanka moćnih carstava, kada se javlja jezik kao centralna filozofska ideja -Ludvig Vitgenštajn).
„To jesu labavi temelji kritike postmoderne, ali je osamdeset odsto istinito.“ (Veljak)
Snežana Tabački je, kako je rekla, imala problem sa tumačenjem teksta izvađenog iz celine knjige, ali i sa pojedinim terminima kao što je „intersekcionalizam“, a Tamara Spaić je posle predstavljanja svog dela knjige, ušla u polemiku sa nekima od uvodničara/ki i učesnika/ca u vezi sa literarnim, muzičkim i drugim umetnicima prilikom njhovog svrstavanja u modernu ili postmodernu...
„Ovo je tekst „gustog tkanja“. Uz kritike, mislim da ima i pozitivnih uvida, ima nešto što je podsticajno... Pokazuje opasnosti od moralnog relativizma i od odbijanja da postoje univerzalne vrijednosti... Da li da odričemo značaj liberalizmu, mi koji živimo u zemlji u kojoj nema ljudskih prava?“
Prema ideji o podjednakom uvažavanju različitih kulturnih normi, odbacuje se istina. Tako se i na genitalno sakaćenje žena (skrenula je pažnju na ovu važnu temu), može gledati samo kao na nešto što nas se ne tiče-u odnosu na šta ne postoji univerzalni etički imperativ već jedino „uvažavanje“ norme jedne drugačije kulture. Svaka je kritika toga što se događa na užasan način, bez prihvatanja univerzalnih vrednosti-onda nedopustiva, rekla je Zajović, slažući se sa delom pristupa Plakrouz i Lindzija.
Nastasja Radović
