Kako su aktivisti u obrazovnom sistemu sveli sve na rasu, rod i identitet-i zašto to šteti svima; Helen Pluckrose and James Lindsday: Cynical theories – How Activists Scholarship Made Everything about Race, Gender and Identity – and Why This Harms Everybody. Prenosimo prvi deo razgovora u kojem su aktivisti/kinje komentarisale/i odabrane tekstove iz ove knjige.
Moderatorka: Staša Zajović
Prisutno: 20 osoba
20.03.2024. godine
U svom uvodnom izlaganju Lino Veljak je, kako je i sam rekao, fokus stavio više na kontekst nastanka knjige Cinične teorije (Heliks, 2022) nego na njen sadržaj, kao i na pojmovnu aparaturu čije poznavanje čitanje podrazumeva.
„Ovo je kritika postmoderne teorije, izvedena sa stajališta liberalizma, liberalno-demokratskog poretka i njemu pripadajućih socijalnih, etičkih i političkih vrijednosti. Važno je da liberalizam jasno razlikujemo od neoliberalizma nastalog od sredine prošloga vijeka“.
Kao primer uticaja neoliberalizma na politička dešavanja Veljak je uzeo državni udar u Čileu („još prije reganomike“) kada je nasilno svrgnut levo-marksistički predsednik Salvador Aljende, izabran na izborima. To je, rekao je Veljak, i odličan primer kako neoliberalizam može da uzdigne privredni razvoj a istovremeno žestoko rasloji društvo držano pod diktaturom. To je, naglasio je on, imalo i važan efekat na Zapadu jer su zapadne države prestale da se ozbiljno bave svojim socijalnim politikama. Brutalnost neoliberalizma kasnije se pokazala i u tranziciji u bivšim državama realnog socijalizma, posebno u Rusiji...
Potom je govorio o liberalizmu, ističući kao njegove važne teoretičare Džona Loka u 18-om i Džona Stjuarta Mila u 19. veku. „Pored Loka kao utemeljivača liberalnih ideja na početku 18. stoljeća, važno je reći i da je Džon Stjuart Mil smatrao da bi ženu i muškarca trebalo izjednačiti u pravima i obavezama. Sa tih pozicija polaze i autorka i autor knjige - oni insistiraju na individui obdarenoj ljudskim dostojanstvom koja ima ljudska i građanska prava. Ta individua-pojedinac je slobodna u svom delovanju. Sve je dopušteno sem onog što krši slobodu drugog. Veljak je prešao na savremeno doba, obraćajući pažnju na univerzalnost ideologije ljudskih prava, koja takođe insistira na jednakosti kako pojedinaca tako i grupa ljudi - bez obzira na rasu, pol, poreklo, materijalni i društveni status...Iz toga se izvodi jednakopravnost ljudi, što je dovelo do univerzalizma - po kojem ne samo da su sva ljudska bića pravno jednaka već bi trebalo da dele i zajedničke (univerzalne vrednosti). „Ali jedinstvena kultura koja se tu nameće ima svoju lijepu ali i svoju ružnu stranu“, napomenuo je dalje Veljak. Tako nastaju „holivudizacija“ i „rijalitizacija“ kao globalni fenomeni široko dostupnih sadržaja, uvezeni sa Zapada. „I što se tiče jednakopravnosti i zabrane diskriminacije ni tu nije sve posve jednostavno. Iako netko ne smije biti diskriminiran jer je duševno bolestan ili invalid, onaj tko je u okvirima tržišnih vrijednosti označen kao „glup“ ili „nesposoban“, mora biti diskriminiran“. Uvodničar se zatim vratio na knjigu i stavove Helen Plakrouz i Džejmsa Lindzija koji su svoju kritiku usmerili na postmodernu teoriju (Fuko, Delez, Derida). Oni govore o konfuznim, nespojivim varijantama postmodrnizma, posebno insistirajući na onoj koja podržava kulturni relativizam i pravo na priznanje svih mogućih razlika, ali ne na način kako ih tretiraju liberalizam i socijalizam – ne u smislu usklađivanja specifičnosti konkretnih kultura i religija sa onim što je univerzalno. Postmodernizam, međutim, insistira na negovanju ovih razlika...Veljak smatra opasnim i krajnji univerzalizam jer dovodi do uniformisanja kultura i identiteta, ukazujući na opasnosti koje može proizvesti varijanta postmodernizma koja se u knjizi kritikuje i koja preterano insistira na jačanju posebnih-zatvorenih identiteta i na stvaranju „identitetske kulture“, iz koje mogu proisteći i već dolaze i druge nevolje. „Identitetska kultura je obično pokriće za razne vrste fundamentalizma. Fundamentalisti apsolutiziraju klase, tržište i druge pojave, ali postoji i feminizam s nekom vrstom fundamentalističkog stava - kada se smatra da su „svi muškarci svinje i da nijedan muškarac ne može biti partner ženi“.
Za Marijanu Stojčić je problem knjige način na koji autori legitimišu njen cilj – odbranu liberalizma. Teorije su cinične jer je to način na koji postmodernizam definiše svet. „Autori jako dobro izvode liniju od posmodernizma do vokizma („probudite se“ principa). A vokizam ima veze sa „kansel kulturom“ („kulturom otkazivanja“). Radovala sam se ovoj knjizi. Oni su u celoj knjizi dobro izlistali šta su problemi vokizma – moralna panika, nekomunikativan jezik, svođenje složenih pojmova na jednostavne, emotivizacija, statično shvatanje kulture, zastrašujući uticaj na kulturu slobodnog izražavanja. Ali, ja mislim da ova knjiga, zapravo, ima velikih problema. To se vidi već u uvodu – na esejistički, širok i labav način se definišu pojmovi. Jasno definišu liberalizam ali, istovremeno, pominju levicu. Vokizam vide kao deo levice zbog društvene pravde. Levica, međutim, problem nejednakosti vidi u strukturalnim problemima društva.“
Stojčić smatra da u knjizi ima više paušalnih objašnjenja koja „nisu bezazlena“. I kao primer navodi to što se kao izvor levice uzima liberalizam a ne prosvetiteljstvo, Francuska revolucija i moderna. Ona je polemisala i sa razumevanjem razlike između ishodišta i posledica moderne...“Postoji i problem sa određenjem pojmova. Koja je veza liberalizma i neoliberalizma? Ne objašnjavaju zašto nešto svrstavaju tamo ili ovamo. Najgore je što sve dovode u vezu sa strukturnom osnovom neoliberalizma, i postmodernizam i vakizam. Zaključila bih da je knjiga zanimljiva, inspirativna, možeš da polemišeš sa autorima...Ali, njihov odgovor je često ironičan, diskvalifikativan, sa selektivnim interpretacijama i epistemološki pojednostavljen. A ironija je upravo zamerka koju pripisuju vokizmu. Ovde se radi o opasnosti da se „sa prljavom vodom ispusti i dete“. Zanimljivo mi je i da su recenzije davali uglavnom desno orijentisani kritičari.“
I Lino Veljak je izneo nekoliko zaključaka: autori ne poznaju kritičku teoriju društva-posebno ne Frederika Džejmsona, dijalektiku prosvetiteljstva, ne razumeju o čemu govore relevantni izvori, ne vide vezu između kapitalizma i posmodernizma, ignorišu zdrav razum...
Dragomir Olujić ga je upitao: Odakle naziv knjige? „Sve što odstupa od zdravog razuma je cinično“, smatra Veljak.
Tanja Marković je predstavila deo knjige gde autorka i autor kritikuju posmodernizam zbog njegovog „uranjanja u jezik“ (Sosir, Derida) i predanosti jezičkoj stvarnosti kao jedino mogućoj. To se tumači i kao posledica raspada poznate realnosti posle ratova i nestanka moćnih carstava, kada se javlja jezik kao centralna folozofska ideja -Ludvig Vitgenštajn).
„To jesu labavi temelji kritike postmoderne, ali je osamdeset odsto istinito.“ (Veljak)
Snežana Tabački je, kako je rekla, imala problem sa tumačenjem teksta izvađenog iz celine knjige, ali i sa pojedinim terminima kao što je „intersekcionalizam“: „ Moj deo knjge je „ Kritička teorija rase i intersekcionalnost“. Prema autorima, Kritička teorija rase se pojavila u Americi (začetnik Di Boa), sedamdesetih godina prošlog veka, pre postmodernizma, kroz kritičko proučavanje prava u odnosu prema pitanjima rase. Iako je davno rasna diskriminacija postala nezakonita, a stavovi o rasi se promenili izuzetno brzo u istorijskom smislu, dugogodišnji narativi nisu nestali. Došlo je samo do promene fokusa. Za primenjene postmoderniste, fokus je na diskursima (jeziku) i prvenstveno se odnosi na pozicionalnost- ideju da je nečiji položaj u društvu, određen grupnim identitetom, što diktira kako ta osoba razume svet i kako će biti shvaćena u njemu. Autorka koja, u svom radu, najeksplicitnije promoviše primenjeni postmoderni pristup, je Kimberli Krenšo, jedna od začetnice Kritičke teorije rase i rodonačelnica intersekcionalnosti, 1989. Primenjeni postmodernizam kritikuje dva načina shvatanja društva: univerzalni liberalizam i visokodestruktivni postmodernizam. Rastakanje pojedinca u korist grupnog identiteta, te posmatranje više sistema moći i privilegija i postavljanje iskustva kao izvora znanja unutar njih, otkriva dominaciju postmoderne misli u Kritičkoj teoriji rase.
Na kraju poglavlja, autor/ka upozoravaju na ključne probleme sa Kritičkom teorijom rase. Smatraju da je ona krajnje agresivna i da je osmišljena kako bi stalno vraćala rasizam i rasne kategorije na scenu, da polazi od pretpostavke da je rasizam uobičajen i trajan, svuda i uvek, da koristi postmoderno znanje i političke principe i da se percipira kao relevantan za sve aspekte Socijalne Pravde. U međuvremenu, po njima, pristalice Kritičke teorije aktivno tragaju za skrivenim i otvorenim rasnim pristupima dok ih ne pronađu i ne dozvoljavaju nikakva alternativna ili olakšavajuća objašnjenja jer je rasizam „svuda zastupljen, latentan i potpuno neoprostiv“.
Plakrouz i Džejms smatraju da bi to moglo da potkopa antirasistički aktivizam, izazivanjem skepticizma i ogorčenja, pa time i ubijanjem volje da se sarađuje za prevazilaženje rasizma. Opsesivno bavljenje rasom, u kombinaciji sa kritikom liberalnog univerzalizma i individualnosti, verovatno se neće dobro završiti, ni za manjinske grupe ni šire, za društvenu koheziju, smatraju oni.“
Tamara Spaić je posle predstavljanja svog dela knjige, ušla u polemiku sa nekima od uvodničara/ki i učesnika/ca u vezi sa literarnim, muzičkim i drugim umetnicima prilikom njihovog svrstavanja u modernu ili postmodernu...
„Ovo je tekst „gustog tkanja“. Uz kritike, mislim da ima i pozitivnih uvida, ima nešto što je podsticajno...Pokazuje opasnosti od moralnog relativizma i od odbijanja da postoje univerzalne vrijednosti...Da li da odričemo značaj liberalizmu, mi koji živimo u zemlji u kojoj nema ljudskih prava?“ Prema ideji o podjednakom uvažavanju različitih kulturnih normi, odbacuje se istina. Tako se i na genitalno sakaćenje žena (skrenula je pažnju na ovu važnu temu), može gledati samo kao na nešto što nas se ne tiče-u odnosu na šta ne postoji univerzalni etički imperativ već jedino „uvažavanje“ norme jedne drugačije kulture. Svaka je kritika toga što se događa na užasan način, bez prihvatanja univerzalnih vrednosti-onda nedopustiva,“ rekla je Zajović, slažući se sa delom pristupa Plakrouz i Lindzija.
Nastasja Radović
