(Kako su aktivisti u obrazovnom sistemu sveli sve na rasu, rod i identitet-i zašto to šteti svima), drugi deo u kojem su aktivisti/kinje komentarisali odabrane delove ove knjige.
Moderatorka: Staša Zajović
Prisutno: 20 osoba
27.03.2024. godine
U nastavku predstavljanja i razgovora o tekstovima iz knjige „Cinične teorije“(izdanje Heliks, 2022) Helen Plakrouz i Džejmsa Lindzija, govorio je Dragomir Olujić.
Olujić kaže da je teško razumeti odlomke iz knjige, bez konteksta. On smatra da je resprava o socijalnoj pravdi kod Palakrouz i Lindzija „puko filozofiranje“: „Nema definicije. Šta je ideologija socijalne pravde u odnosu na princip socijalne pravde? Ovde se brani liberalna teorija, ali se to radi obrnutim postupkom. Osnovni problem liberalne teorije je što ima uporište u politici, ali ne i u strukturalnom...Tu se barata i pojmom univerzalne ljudske prirode, a ja prihvatam samo Marksovu definiciju. Liberalna teorija ne rešava napetost između individualizacije individue i univerzalnih ljudskih prava. Ovi autori banalizuju kompletnu teoriju...“ Olujić je, zatim, citirao podatke Zorana Stojiljkovića iz „Indeksa socijalne pravde“, u kojima se u obzir uzimaju produkcioni odnosi, socijalni položaj...
Nenad M. Kostić smatra „pogrešnim“ svođenje različitih elemenata socijalne pravde samo na numeričke pokazatelje, a Lino Veljak primećuje da bi hemija bez merljivosti u brojevima bila samo alhemija i „bajanje“. „Ali lepota i uživanje ne mogu da se rangiraju po broju...“
„Kritika postmodernizma kada se radi o socijalnoj pravdi, pokazuje da autorka i autor zauzimaju zapravo jednu nekritičku poziciju naivnog liberalizma. Individue se uzimaju kao odvojene i apstraktne, pa se onda pokazuje da li su podvrgnute diskriminaciji. A da se ne uzima u obzir da ta individua živi u vremenu i prostoru, da se mora posmatrati kao konkretna osoba koja živi u svetu rada i da svi ljudi na svijetu imaju pravo da se zaštite od svake nepravde. Liberalna teorija to ne uzima u obzir ili bar ne dovoljno. Ona sve svodi na jednostavne kvantifikacije...“ (Lino Veljak)
On dalje kaže da čak i „naivni liberali“, vide-sa druge strane, da postmodernizam ne uzima u obzir klasnu poziciju individua. O pojmu „intersekcionalnosti identiteta“ i „dekonstukcije“ koju kritikuju Plakrouz i Džejms, Veljak kaže da su te odredbe „glupe“: „ Posmodernisti koji dominiraju u New Wave/Novi val ideologiji ljevice, u razumijevanju socijalne pravde ne uzimaju u obzir klasnu dimenziju. Autor/ica primjećuju da se mnogi pripadnici radničke klase osjećaju otuđenim od ljevice. Oni kažu da je ljevica „usvojila buržoaske brige“ jer je u prvi plan svoje teorije stavila rod, spol, rasu, emigrante...“ Veljak kritike Plakrouz i Džejmsa smatra opravdanim jer su mnogi zastupnici postmodrene teorije „saučesnici u rasizmu-iako mu se suprotstavljaju.“ Pa se tako čine, smatra Veljak „ili glupim ili licemjernim“.
„Plakrouz i Džejms u delu kjnige u kojem kritikuju postmodernističko „učenje Socijalne pravde“, smatraju da je pristup ovom pitanju kod postmodernista trećeg perioda, od 2010., „zabrinjavajući, snishodljiv i potencijalno opasan““, citirala je stav iz knjige Nastasja Radović. Treći talas posmoderne, smatraju autor/ka, insistira na svojim „fundamentalnim istinama“ čime se, na više načina, suprotstavlja svojim prethodnim fazama-naročito utemeljivačima ovog pravca koji su stvari postavili tako da nema apsolutnog znanja već da je ono konstrukt jezika moći. U ovoj trećoj, najnovijoj fazi postmoderne, kako se u knjizi tvrdi, dolazi do reifikacije identitetskog iskustva, emocija, stereotipa-posebno grupa koje se smatraju marginalizovanim. „Učenje Socijalne pravde se ne uklapa ni u jednu kategoriju postmodernističke teorije“, smatraju Plakrouz-Džejms. „Učenje socijalne pravde se ovde ne poziva na razum i dokaze kao način stizanja do istine. Naprotiv, proživljena iskustva, emocije i kulturne tradicije manjinskih grupa trebalo bi da smatramo znanjima i da im damo prednost nad razumom i dokazima. Ovi postmodernisti umesto uobičajenih naučnih metoda, ističu zahtev za „epistemičkom pravdom“ i „istraživačkom pravdom.“ Autori postmoderne koji se bave učenjem socijalne pravde, često u svojim radovima idu dotle da izbegavaju da citiraju belce, muškarce i naučnike poreklom sa Zapada. Oni smatraju, kako navode Plakrouz-Džejms, da je citiranje rada neke crne feminističke teoretičarke jedini intersekcionalno odgovoran način istraživanja...“
Tanja Marković je prikazala deo knjige gde autor/ka kritikuju „postkolonijalnu teoriju“ postmodernizma koja se koristi metanarativima kao što su objašnjenja evropske kolonijalne politike od 15. veka kao civilizatorke misije i „imperativa sudbine“. U diskursu kolonijalizma, smatra postmoderna, njegove žrtve zastupaju oni koji su bili kolonijalisti. Iz ovog teksta pomenula je i stavove psihijatra Franc Fanona kao rodonačelnika postkolonijalnih teorija-marksiste i zagovornika kritičke teorije, koji se oslanjao na Lenjinovu kritiku kapitalizma i psihoanalize i američko-palestinskog autora, profesora i političkog aktiviste Edvarda Saida, koji je smatrao da je ponovo potrebno napisati istoriju Istoka kao i Linde Hačinson koja je tvrdila da je potrebna i politička akcija, pored teorije...Hačinson, kako je rekla Marković, pojedinačnim identitetima pripisuje „strateški esencijalizam“. Ali se smatra i da je „pravo na identiet ponekad nužno“.
„Zaboravlja se da su drevne civilizacije bile veliki kolonizatori. Kolonijalizam je postojao još u starom veku.“ (Nenad M. Kostić)
O tekstu o feminizmu i rodnim stereotipima govorio je Miloš Urošević. On je rekao da smatra da je feminizam jedan od najznačajnijih pokreta u ljudskoj istoriji. Urošević je naglasio svoj stav kojim se ne slaže sa iznetim u tekstu - da je feminizam verovanje u rodnu ravnopravnost. „Smatram da je feminizam pokret za polnu jednakost jer naš pol određuju hromozomi koji ne mogu da se promene.“ On se ne slaže ni sa
mišljenem da postoji mnoštvo feminizama: „Postoji samo jedan-onaj koji se bori za slobodu žena. Ne slažem se ni da rod nije konstrukt-jer smo mi naša tela.“ On smatra da je intersekcionalan pristup konfuzan, a da su se rodne studije udaljile od ženskih studija...
Sanja Pavlović je za tekst o kritici postmodernisitičkog odnosa prema pitanjima roda rekla da je „površan“, da „ne ulazi u suštinu pojma“...
Lino Veljak je mišljenja da je posmodernisitička filozofija nastala uz pomoć finansijskog kapitala da bi se posle 1968., „napravila zbrka“...
„Delim utisak da je knjiga površna, uporno se vraća na istu argumentaciju i sve je oko dva principa“, rekao je na početku predstavljana kritike odnosa postmodernizma prema kvir teoriji“ Nikola Trajković. „U kvir teoriji postmodernizma jezički diskurs definiše šta je normalno. Kvir teorije razbijaju klasičnu binarnost (npr. muško-žensko), a sve to se prema autoru/ki može problematizovati sa pozitivističkog stanovišta. Ja ne razumem šta je metodologija kvir teorije.“
„Često čujem klasifikacije. Vodite računa o etiketama. Levica i desnica je pogrešno. Ne mogu se složene stvari staviti na jednu osu. I Musolini i Slobodan Jovanović su bili desničari, ali sa velikom razlikom...“ (Nenad M. Kostić)
Ljiljana Radovanović je govorila o delu Kritike ciničnih teorija koji se odnosi na studije invalidnosti i gojaznosti u postmodernizmu. Kritika je usmerena, rekla je ona, na postmodernistički pristup po kojem bi na fenomene gojaznosti i invalidnosti trebalo gledati kao na nešto pozitivno. „Stav da je „ gojazno lepo“ počeo se afirmisati 1960-tih godina u Velikoj Britaniji i SAD, pa je nastao i aktivistički pokret koji je promovisao parolu da su tela svih veličina zdrava. Autor i autorka kritike smatraju da je postmodernistički koncept gojaznosti i invaliditeta uticao da se akcenat stavi na iskustva pojedinaca a ne na naučna saznanja koja su ukazivala na zdravstvene rizike gojaznosti.“
Nastasja Radović
