Kružok sredom: Razgovor na temu “Štrajk glađu kao sredstvo političke borbe u SFR Jugoslaviji (20. vek) i Srbiji (21. vek)”, kao i o 40 godina od hapšenja slušalaca Otvorenog univerziteta (20.4.1984.) i suđenja ‘Šestorici’-u okviru tematskog ciklusa “(Ne)vidljiva SFRJ”
Uvodničar: Gordan Jovanović
Moderatorka: Staša Zajović
Prisutno: 24
24.04.2024. godine
Povodi i dometi
O štrajku glađu kao obliku političke borbe kroz istoriju (sa osvrtom na tu pojavu u SFRJ), kratak pregled je dao Gordan Jovanović, sa posebnim naglaskom na pravnoj i medicinskoj strani takvog štrajka. Kao najstarije pominjenje štrajka glađu, Jovanović je pomenuo ono u epu Ramajana iz 4. veka pre naše ere gde se štrajk završio postizanjem nameravanog cilja…U prethrišćanskoj Irskoj-po nekoj vrsti običajnog prava, štrajk glađu je bio način da se iskupe dugovi, tako što bi posle smrti dužnika (kojeg je gladovanje dovelo do smrti), njegova porodica bila oslobođena obaveze da vraća dugove. Jovanović je pomenuo i slučaj Engleskinje Marion Volas Danlop (“žene u crnom”): “Vidim je kako je u crnom upala u Dom lordova i citirala Magna kartu libertorum. Uspela je da to kaže, pa je uhapšena. Bila je u štrajku glađu 91 sat, a onda su je lordovi pustili iz zatvora.” Volas-Danlop je bila liderka Ženske socijalno-političke unije koja je odigrala značajnu ulogu u borbi za pravo glasa za žene (dobijeno 1918.).
Kao još jedan primer-ali iz novije istorije, uvodničar je pomenuo Cezara Čaveza koji je, zalažući se za prava poljoprivrednika, štrajkovao glađu 23 dana, posle čega je postao “ikona levog pokreta u Americi”. “ I komunisti i ustaše su štrajkovali u zatvoru. Formulisali su svoje zahteve tako da su oni bili ispunjivi.”
Kao jedan od najznačajnijih štrajkova glađu, Jovanović smatra štrajk pripadnika IRA iz 1981., u vreme kada je premijerka Ujedinjenog kraljevstva bila Margaret Tačer. Štrajkači su ispostavili pet zahteva: da ne moraju da nose zatvorske uniforme, da ne moraju da rade (pozvali su se na Ustav), da im se dozvoli sloboda druženja kao i pravo na pisma i posete i kao peto-status političkih osuđenika. Tačerka to nije prihvatila i deset štrajkača glađu je umrlo. Među njima i Bobi Sanders (štrajkovao 66 dana). “Bitna je javnost. Pokrenula se javnost, organizovali su lokalne izbore na kojima je Sanders osvojio odbornički mandat, kao neko ko je u zatvoru i ko umire”.
Jovanović je pomenuo i štrajk na Filozofskom fakultetu 1971., a kao noviji onaj Vuka Draškovića iz 1993. i Tomislava Nikolića 2011., a 2020. i Milutina Ševarlića (nezavisnog narodnog poslanika) ispred Skupštine Srbije, kada se pojavio i kontra-štrajkač glađu Aleksandar Martinović (SNS). A najnoviji je bio štrajk glađu potpredsednice SSP-a Marinike Tepić.
„Ja imam iskustvo štrajkovanja glađu od sedam-osam dana. To je krajnji vid političke borbe, najčešće u najtežim uslovima-u zatvoru. Obično se tu traži nešto što je dobra volja zatvorske uprave-knjige, štampa, da se vidi advokat...Takav štrajk ima „ucenjivački potencijal“, jer odgovornost za eventualnu smrt onog ko štrajkuje glađu ide na račun vlasti. Ne ulazi se u takav štrajk ako ne postoji pristup javnosti. Moralni sud je ono što je prelomno.“
SFRJ kao primer
Zatim se razgovaralo o štrajku rudara u Kaknju koje su, štrajkujući glađu, podržali i neki studenti u Beogradu. Među njima su bili i Vladimir Mijanović i Dragomir Olujić. „ Imali smo ljude tamo. Pavluško Imširević je u Tuzli imao i debatni klub i kada je Tito došao u Tuzlu 1966., oni su tražili njegovu ostavku. Nisu bili mnogo kažnjeni zbog toga-samo jedinicama iz vladanja. Bilo je to više „moralistički“. Proglasili su ih za antikomuniste. Rudari su štrajkovali zbog neisplaćenih plata i loših uslova rada. Štrajk je trajao oko deset dana, a mi smo-u zgradi Kapetan Mišinog zdanja štrajkovali glađu sedam dana, podržavajući rudare.“ Olujić je rekao i to da je štrajk glađu bio organizovan po „standardnoj proceduri“ (štrajkački odbor, javnost): „Jedan od učesnika štrajka je bio i glumac Zoran Radmilović. Ne samo tada, već i kasnije kada smo pušteni posle hapšenja 1984., našli smo se sa njim u Srpskoj kafani. Zoran je uvek bio prisutan...“ On je kao važan štrajk glađu u vreme SFRJ, pomenuo i onaj iz 1975., kada su uhapšeni učesnici tzv. Barskog kongresa, uglavnom „informbirovci“: „Pola njih je pristalo na štrajk, a pola nije. Mihajlo Mihajlov je u zatvoru tražio, između ostalog, i da se zatvorenicima dozvoli nošenje brade. Kada smo hapšeni 1984. zbog okupljanja u okviru Otvorenog univerziteta, štrajkovali su glađu Sonja Liht, Milan Nikolić, Vlada Mijanović i Pavluško Imširević. A 1982., u zatvoru u Padinskoj skeli-posle hapšenja zbog protesta podrške poljskoj Solidarnosti, Pavluško je predložio štrajk samo na vodi. Posle trećeg dana štrajka, više se ne oseća glad...“
Naša „1984-a“
Zatim se prešlo na sećanja na događaje iz aprila 1984-e, kada je policija uhapsila i ispitivala učesnike/ce razgovora u okviru Otvorenog univerziteta. Tada je gost bio Milovan Đilas i govorio je na temu rešavanja nacionalnog pitanja, sa posebnim osvrtom na period kada je on bio na vlasti. Olujić, Lino Veljak i Vesna Pešić su se složili da je skupu prethodilo upozorenje o predstojećem hapšenju. Upozoravao je Miladin Životić, smatrajući da je sastanak sa Đilasom previše rizičan. Neki od njima bliskih ljudi mislili su da bi ovaj razgovor trebalo preskočiti zbog izvesne policijske racije. Ali, nisu svi odustali od odlaska u stan Dragomira Olujića gde je razgovor sa Đilasom organizovan.
Olujić se ovako sećao dogovora u vezi sa predavanjem Đilasa: „Kad smo 1976. godine formirali Otvoreni univerzitet, Stojan i Stanko Cerović su postavili pitanje o saradnji sa Milovanom Đilasom. Odlučili smo da nećemo dok ne postignemo saglasnost. Povremeno smo to testirali. U januaru 1984. smo se dogovorili i sa Mićom „Doktorom“, pa smo svratili kod Đilasa...A 20. aprila 1984. Lino je bio kod mene. Ljuba (Tadić), Dobrica (Ćosić) i Sveta (Stojanović) zovu da se vidimo u Komunalcu, gde smo se inače sastajali kada smo imali da radimo nešto tajnije. U dvadeset do sedam dolazi Vojislav Šešelj i kaže nam da Ljuba neće doći. Šešelj je ostao sa nama. Tu je uhapšen i sproveden u BiH.“ U isto vreme se, kako je rekao, održavao i simpozij Filozofskog društva Srbije na kojem je i Šešelj učestvovao. Među učesnicima Simpozija koji su bili kritičari režima a neki i disidenti, nije bilo slaganja da li bi trebalo otići na razgovor sa Đilasom. Preovladavalo je mišljenje da ne bi trebalo da se ide jer će sigurno biti hapšenja...“
Lino Veljak: „ Čitav Beograd je znao da će kod Oluje biti hapšenja...“
Gordan Jovanović: „ Neki Beograd je znao.“
Staša Zajović: „Ja nisam znala.“
Gordan Jovanović: „Jedini koji je znao da će biti hapšenja a došao je na skup, bio je Vojislav Šešelj...“
Vesna Pešić: „Jako me je „forsirao“ Mića „Doktor“ da dođem na taj skup kod Oluje. Ali je bila priča-da tu nešto nije u redu...Odlučila sam da ne idem. Nisam znala da će biti hapšenja, nisam znala ni da će Đilas da dođe. Ali je bilo to: „Nemoj da ideš“...“
Olujić se seća kako je bila velika akcija zapadnih država ali i SSSR-a -još dok su uhapšeni bili na ispitivanju u policiji: „U jedan sat zove Sandro Pertini, predsednik Italije. Do ujutro u šest sati, zvali su gotovo svi predstavnici zemalja Zapadne Evrope. Ali i Konstantin Černjenko koji je rekao da je naše hapšenje „kontraproduktivno“.
Za hapšenje se smatraju odgovornima Stane Dolanc i Josip Vrhovec, a Slobodan Milošević (koji je u to vreme bio šef Gradskog komiteta SKJ) rekao je, navodno: „Ovih 28-sve u lance“...Olujić kaže da je onda Milošević po fakultetima i preduzećima organizovao zatvorene sednice gde se delilo njegovo cirkularno pismo „na revers“- sa objašnjenjem „cele situacije“, ali bez diskusije...
Tužilac je pokušao da uhapšenima pripiše zaveru sa albanskim pobunjenicima, koristeći recenziju knjige o albanskom pitanju koju je objavio Milan Nikolić u časopisu Marksizam danas. Ali je agilnošću advokatice Tanje Petovar, iz Velike Britanije stiglo objašnjenje o čemu se zapravo radi. Tako da je sudija Zoran Stojković (u Vladi Vojislava Koštunice ministar pravde), odustao od proširenja optužnice. „Nema novina u svetu koje to nisu objavljivale, bila je podrška profesionalnih i sindikalnih organizacija...Bile su peticije, pisma, komiteti za pomoć...Sudnica je bila puna posmatrača. Advokatska komora SAD je poslala pet predstavnika...Bio je to sudski spektakl...“ Veljak to smatra prvim porazom režima od strane njegovih neistomišljenika, a Olujić prisustvo zapadnih organizacija tokom sudjenja vidi kao znak da je u Partiji tada postojala i liberalna struja...
Bez epiloga, bez kazne
Najtragičnija među uhapšenima bila je sudbina Radomira Radovića. Zajović je pitala zašto se režim toliko obrušio na njega? Radović je pronađen mrtav u vikendici, na brdu Mislođin kod Obrenovca...Okolnosti njegove smrti su za prisutne bile nejasne, a istraga o tome površna i „zabašurena“. Olujić smatra da je Radomir Radović bio meta posebne represije jer je bio jedini radnik među uhapšenima, a i gotovo bez porodice: „ Imao je samo tetku...“ Podsetio je da je još pre objavljivanja rezultata obdukcije, rečeno da se Radović otrovao (pesticidima)...Njegova tetka i njen advokat-Vita Knežević trebalo je da prisustvuju obdukciji, ali im je-kada su došli u tom svojstvu, rečeno da je obdukcija već urađena. Nalaz nije potpisala jedna profesorka Medicinskog fakulteta, pa je tražena revizija istrage-ali ona nije odobrena, podsetio je Olujić: „Po mom sudu, jedan od dvojice policajaca koji su kasnije tuženi, verovatno se previše „zaleteo“ i ubio ga...Tetka je tužila policiju i državu. Iako optuženi nisu priznali krivicu, iz njihove priče je dosta jasno da je jedan od njih „omanuo...“
Nastasja Radović
