Uvodničar: Aleksandar Radić, vojni analitičar
Moderatorka: Staša Zajović
Prisutno: 21 osoba
8. maj 2024. godine
Razgovor je počeo navođenjem tema koje je predložila moderatorka Staša Zajović. Kao okosnicu je navela temu vojne neutralnosti koju sadašnje vlasti stalno ističu, razlažući je na sadržaj pojma, osnovne (teorijske) karakteristike, održivost i kako se i da li se uopšte ona manifestuje u državnoj politici Srbije ikako sem u dnevnopolitičkoj retorici...
Zajović je naglasila da je Vojska Srbije usvojila dosta NATO standarda, a Aleksandar Radić je svoj nastup na početku razgovora, započeo primedbom da prema takvim savezima, po njegovom mišljenju, ne bi trebalo gajiti osećanja jer se savezi prave ali i raspadaju...
„Vojna neutralnost je kod nas izraz iza kojeg stoji nesposobost za vođenje konzistentne javne diplomatije u odnosu prema NATO. Najviše su prosperirali ljudi koji su Petog oktobra hteli da dejstvuju po Beogradu, a koji su se „presvukli“ kao kameleoni i posle gurali ka NATO...“ Dodao je da je generalni politički stav posle Petog oktobra bilo „približavanje NATO“. Staša Zajović ga je upitala da li je nazavisnost Kosova uticala na stav prema NATO. Radić kaže da nije: „Do 2012. godine je postojao relativno stabilan odnos. Desila se velika emancipacija naših ljudi: odlazili su u inostranstvo, u druge zemlje, a neki od njih nikada nisu bili van. Videli su da ti „drugi“ nemaju problem sa njima.“
Radić tvrdi da je termin „vojna neutralnost“ prvi put upotrebljen više kao usputna fraza u Rezoluciji o Kosovu koju je inicirao DSS. „To je jedinstvena forma vojne neutralnosti u svijetu koja nema drugog sadržaja sem da nećemo u NATO. A vojna neutralnost podrazumijeva čitav niz odrednica. Doktrina je bazirana na odnosu prema krizama i trećim zemljama...“ O Partnerstvu za mir, Radić kaže da je „zastarelo“ i da je taj savez posledica 1994. još uvek nerešenog pitanja i dileme - šta bi trebalo uraditi sa zemljama Istočne Evrope koje su se oslobodile patronata SSSR-a. “Partnerstvo“ je izgubilo svoju funkciju jer su zemlje ili postajale članice NATO ili su od toga odustajale...“
Spomenuo i rusko odustajanje od učešća u snagama koje su obezbeđivale posleratni mir na Balkanu, dajući i nekoliko primera koje su Srbiju zbog nekonzistentne vojne neutralnosti i istovremenog pokušaja da od toga profitira, dovele u razne nepovoljne situacije. Radić je rekao i to da je uvođenje moratorijuma na vojne vežbe sa SAD i Rusijom zbog rata u Ukrajini, podrazumevalo i „tajnu odluku da se one sa Amerikancima ipak održavaju...“Vježbe za razbijanje demonstracija su bile donacija SAD Vojsci Srbije. Tri vježbe su održane kao „sletovi“ naših i američkih padobranaca. To je kao poruka da smo u NATO, a da to ne zna javno mnjenje u Srbiji. Neobično je da su Amerikanci toliko „tvrdi“ zbog „Banjske“, a ambasador Kristofer Hil vodi „provučićevsku“ politiku““.
Vojni analitičar Radić smatra da je naša namenska industrija takođe usklađena sa NATO standardima, a da nas i najava kupovine Rafal aviona od Francuske, takođe, vezuje za taj savez. „Rafal je tradicionalni izbor, ali je presofisticiran za nas. Mi nemamo kadrovski potencijal za njegovu upotrebu. Sem toga, jedan njegov let košta oko 30.000 evra... Moguće je, kaže on, i da za delovanje skupih Rafala ne dobijemo municiju zbog stavova nekih članica NATO. Kao primer komplikovanosti saradnje sa NATO iz pozicije vojne neutralnosti-a kada se radi o snabdevanju oružjem i vojnim materijalom, Radić je naveo primer Nemačke koja zbog vrlo strogih kriterija „neće da nam isporuči ni čizme“. U čemu, kako je rekao, značajan faktor predstavlja i spoljna politika Srbije...
Podsetio je da je socijalistička Jugoslavija u periodu od 1951-1958, koristila američku vojnu pomoć pa da i danas Vojska Srbije „koristi dobijene američke ašovčiće“. „Pedesetih smo mnogo toga naučili od Amerikanaca...Naš sistem brojeva u logistici je američki sistem. “
Nenad M. Kostić je upitao Radića da li je NATO „kumovao“ kada je jugoslovenska vojska prešla sa pukovskog na brigadni sistem -i dobio odgovor da nije NATO-te da se, kako tvrdi, za iduću godinu priprema povratak pukovskogitema.
Moderatorka Zajović je navela kao važnu stvar to što broj pripadnika Vojske Srbije nije poznat javnosti i pitala za razlog. „ Da ne bi mogli da raspravljamo o tome. Jedino mi ne dajemo broj vojnika. Ali dajemo tajno“, Radić je odgovorio.
Govorilo se i o „ aferi uništavanja tenkova“ u kojoj se našao bivši načelnik Generalštaba VS, Zdravko Ponoš. Radić kaže da Ponoš nema veze sa tim, da je uništavanje zasterelog naoružanja, a nešto od toga je poticalo i iz 1942-e, počelo još za vreme vlasti Slobodana Miloševića, a da je završeno dok je ministar odbrane bio Prvoslav Davinić.
Pomenuta je i nedavna poseta kineskog predsednika Si Đinpinga Srbiji o kojoj, smatra Radić, mnogo bolje izveštavaju kineski mediji nego srpski. On smatra da mi nemamo pravu sliku o dešavanjima u Kini: „U Kini postoje velika unutrašnja neslaganja. Kina je odlučila da gradi „flotu otvorenog mora“. Kineski mediji o tome otvoreno izveštavaju. Si je morao da pošalje poruku javnom mnjenju iz Beograda.“
Aleksandar Kraus je tražio komentar – lični stav o tome šta se dodgodilo sa nekadašnjim favorizovanjem Jugoslavije i Srbije kada se radi o prijemu u EU i NATO?
„Pristalica sam članstva u NATO-daje uzor za postupanje. Mi smo u NATO zato što su i naši potencijalni neprijatelji u NATO“, rekao je na to Radić i dodao da ni neke od nama susednih zemalja-i članica i nečlanica Alijanse još uvek nisu rešile neka osnovna nacionalna pitanja, a i smatra on, kreće i nova militarizacija evropskog društva...
Na pitanje Mirka Medenice koja je danas realna snaga NATO, Radić je odgovorio: „NATO je jači nego ikad. Sa invazijom Rusije na Ukrajinu dobio je smisao postojanja.“ I podsetio na loše procene Slobodana Miloševića da će se Alijansa raspasti ako se donese odluka o bombardovanju SRJ. „NATO je nastao 1949. NATO nije EU. To je zajednica nezavisnih politka. Ne postoji NATO strategija...“
Govorilo se i o različitim pristupima temi o širenju NATO na Istok ( H. Kisindžer, A. Merkel ), o perspektivi rata u Ukrajini, novom pristupu Emanuela Makrona kada se radi o solidarnosti i pomoći Zapada Ukrajini...O ovom poslednjem, Radić je rekao: „Ja smatram da se Makronova ideja odnosi na sledeće: Ako Sirski (komandant oružanih snaga Ukrajine) dobije naređenje da simulira igru odstupanja-ne da ih Rusi potisnu, NATO bi mogao da uđe do Dnjepra. “U vezi sa ratom, on procenjuje da ukrajinska vojska ne može da pobedi rusku, a ruska ne može da napreduje dalje...
„NATO ne nudi ništa. Svi imaju različite procjene. NATO ne nudi nagrade. Svako mora pragmatično da procjeni svoj interes. Ne žele da Srbe vuku u NATO. Srbija se ponaša kao da je u NATO, a NATO nema obaveze.“
Učesnici razgovora su posebno hteli da čuju mišljenje Aleksandra Radića o bombardovanju SRJ. Radić komentariše odluku o bombardovanju više kao deo politike SAD nego celog NATO („ NATO je imao zadatak za samo tri dana rata“). On smatra da je odluka o bombardovanju posledica promene političke i bezbednosno-vojne paradigme koju je uveo Bil Klinton sa svojom administracijom. „Pre Klintona niko nije mogao da uđe u Stejt department ako pre toga u vojsci nije proveo najmanje osam godina. Do njega, američka politika je prema nama imala prilično distanciran odnos. Klintonov projekat je bio-mešanje u rat. I diplomatski i idejno-informativno i vojno. Veliki uticaj na njega imala je knjiga „Rat i antirat“ Alvina i Hajdi Tofler“.
Tamara Spaić je pitala da li je moguće da je gađanje Kineske ambasade bilo zbog toga što su kineski novinari tu boravili (i dvoje ih je u tom napadu ubijeno). Radić veruje da nije bilo nikakve zavere, da je namera bila da se pogodi zgrada SDPR, a da su niži oficiri u Vićenci-koji su rukovodili tim napadom, loše proračunali koordinate. „Kao i u slučaju albanskih izbjeglica. Nije ih poginulo manje od dve stotine, a samo se znaju 43 imena...“
Spaić je primetila i da je potpisan 21 sporazum sa kineskim predstavnicima koji se odnose na medije, od ukupno 30 sporazuma. Radić kaže da „većina članica NATO imaju veću „alergiju“ na saradnju sa Kinom nego sa Rusijom“. Aktivistkinja Žuc-a, Melanija Aleksić, podržava ulazak Srbije u NATO jer je „ dobro organizovan“.
Staša Zajović je pokrenula temu zabrane proizvodnje i upotrebe kasetne municije (korišćene i prilikom bombardovanja SRJ) za šta je 2008-e usvojena Konvencija u Dablinu i stupila na snagu 2010. godine a koju, međutim, nisu prihvatile najmoćnije zemlje, ali je ni Srbija nije ni potpisala ni ratifikovala.
Bilo je reči i o namenskoj industiji, trgovini oružjem, amtimilitarizmu, velikim platim razlikama u VS...
Staša Zajović je kratko iznela nalaze iz istraživanja (od pre desetak godina) u okviru „ Rezolucije 1325 ‘Žene, mir, bezbednost” održane su, u celoj Srbiji u okviru Mreže ŽUC-a rasprave „Značaj civilne demokratske kontrole nad oružanim snagama- NATO i Srbija”. “Kao feministkinja i antimilitaristkinja imam mnoštvo kontradikcija, bez tog olakog svrstavanja za ili protiv. Ne treba upadati zamku jednostavnog svrstavanja već pokretati važna pitanja: o ljudskoj bezbednosti, o demokratskoj civilnoj kontroli vojske, o vojnim troškovima itd.? Nemam iluzije da će NATO uvesti civilnu demokratsku kontrolu, to sam naučila od antimilitartistkinja, koje žive u zemljama Nato-a i zajedno sa njima borićemo se protiv militarizma kada uđemo u NATO.“
Aleksandar Radić: „Jedini način pacifikovanja regiona je da svi budu u istoj organizaciji“.
Nastasja Radović
