Uvodničar: Nikola Lunić, izvršni direktor Saveta za strateške politike
Moderatori: Miloš Urošević, Staša Zajović
Prisutno: 15 osoba
15. maj 2024. godine
Uvodničar razgovora o uzrocima, dejstvu i posledicama bombardovanja SRJ od strane NATO alijanse 1999., bio je Nikola Lunić, nekadašnji visoki državni funkcioner u Ministarstvu odbrane Srbije, vojni ataše u Londonu i bivši član Demokratske stranke. Lunić je danas izvršni direktor Saveta za strateške studije. Kako se sam predstavio-on je „Srbin rođen u Splitu“ gde je i odrastao, pitomac Mornaričke vojne akademije na kojoj je specijalizirao hidrografiju i radio na Hidrografskom institutu.
Miloš Urošević je podsetio na izdanje Žena u crnom koje se odnosi na mirovne pregovore u Rambujeu, iz februara 1999-e. Vraćajući vreme, pomenuo je i uloge Kristofera Hila i Volfganga Petriča u tim pregovorima, a koji su i kasnije (a Hil i danas) igrali važnu ulogu u sudbini Zapadnog Balkana. Urošević je rekao da je ŽUC nizom saopštenja u proleće 1999-e aktivno učestvovao u uzavreloj političkoj i društvenoj atmosferi punoj nadgornjavanja ali i teškog osećaja neizvesnosti i straha. U februaru 1999-e, ŽUC je u dva saopštenja podržao pregovore u Rambujeu i imperativ „ Bolje pakt nego rat“, naglašavajući da je Sporazum „vrhunski čin patriotizma“.
Staša Zajović je zatim predstavila najvažnije tačke predloga Sporazuma u Rambujeu i setila se „predosećanja užasa“ koje je postalo preplavljujuće: „Ljudi su znali šta će biti, bez obzira da li su ili ne pratili (Veslija) Klarka“. Ponovila je da je ŽUC u to vreme bio veoma angažovan (10 „stajanja“ i dva saopšenja u februaru 1999-e, a u martu tri saopštenja u kojima se, uglavnom, osuđivalo bombardovanje)...Ipak, kako je rekla, smatralo se da organizacija Žene u crnom ne bi trebalo da potpiše i Apel 27 intelektualaca protiv bombardovanja.
„Vizionarska saopštenja. Ali u Srbiji ne vode računa o viziji, više o vlastitim emocijama. Takvi smo i danas. Ja upravo osećam taj strah.“ (N.Lunić)
Nikola Lunić smatra da je Sporazum u Rambujeu od početka predstavljan pogrešno i zlonamerno: „To što smo trebali dobiti u Rambujeu, to više nikada nećemo dobiti...“
On kaže da je Srbija na Kosovu posle 1999-e izgubila ne samo potpuni suverenitet i teritorijalni integritet već je to, delimično, izgubila i u centralnoj Srbiji: „NATO je uveo i kopnenu zonu bezbednosti koja- iako se to tvrdi, ni do danas nije ukinuta. Šta mediji pišu o KiM? Mi više nemamo suverenitet tamo. Možemo samo da brinemo o standardu života Srba. Slično kao u Hrvatskoj-gde su se Srbi nastanili još u 18. veku“.
Lunić je istakao nekoliko elemenata Sporazuma koji su potpuno pervertirano predstavljeni javnom mnjenju u Srbiji. On kaže da nije tačan navod u medijima u kojem se tvrdilo da bi na Kosovu bio sproveden referendum o otcepljenju od Srbije i SRJ jer se Sporazum poziva na Helsinška dokumenta u kojima se garantuje suverenitet i terotorijalni integritet već međunarodno priznatih država. Tako se, smatra on, Srbija-SRJ odbijanjem predloga Sporazuma iz Rambujea, odrekla suverenosti nad KiM što je evropskim zemljama garantovano još Vestfalskim mirom iz 1648-e (tzv. Vestfalski suverenitet), a Kosovski slučaj je postao presedan.
Lunić se referirao i na sadašnju perspektivu za okončanje rata u Ukrajini. Po njegovom mišljenju, moguća su dva scenarija: 1. „Deglobalizacija“-stvaranje „dve odvojene civilizacije“ – loše ali bolje od nastavka rata i nastanka još „debljeg“ novog hladnoratovskog zida i 2. „Kraj civilizacije“.
„Pre 20-tak godina je popularnost NATO u Srbiji bila oko 20%, a sada je oko 7%.“
A ovakvu situaciju -u vezi sa najboljim načinom na koji bi trebalo zastupati nacionalni interes Srbije, najodogovrnijim smatra domaće ali i zapadne političare, medije-koji se sve više svode na on-line i društvene mreže, ali i civilni sektor.
Kao istorijski važan primer, Lunić uzima politiku saradnje koja je nastala između Japana i SAD, nakon japanske kapitulacije u Drugom svetskom ratu, kada su tokom procesa demilitarizacije japanskog društva, SAD Japanu vratile ostrva Ivo Džimu i Okinavu.
Staša Zajović je napomenula da su se građani najviše pitali o tome da li je Savet bezbednosti UN odobrio bombardovanje SRJ, kao i „ko je kriv“ što je do toga došlo: „Većina odogovora koje smo dobijali na ovo drugo pitanje pokazivala je stav da je jedna trećina krivice na NATO, a dve trećine na režimu u Beogradu“.
Razgovoaralo se i diskutovalo i o načinu na koji je NATO bombardovao (dosta precizno ali i uz „kolateralnu štetu“- koju Lunić u svakom ratu smatra neizbežnom). Kao sramotno za državu, učesnici/ice smatraju neobeležavanje stradanja svih žrtava iz perioda bombardovanja i njihov neprecizan ili krivotvoren broj (npr. FHP ima podatak o 274 poginula vojnika Vojske SRJ, a Ministarstvo odbrane o 1500). Pomenut je i način pružanja vojnog otpora i uzvraćanja-zbog kojeg je bilo više civilnih žrtava nego što je moralo biti, jer je vojska protivavionske topove postavljala na civilne ustanove, pa čak i na krovove bolnica ( slučaj bolnice u Drajzerovoj npr.).
„U vojsci je tada bio veoma veliki moral. Nismo se borili za Slobodana Miloševića, borili smo se za ljude pored nas. Vojsku je bolelo što je bilo civilnih žrtava. Šta briga vojsku za Miloševića? Postoji vojnički kodeks. Mada smo kasnije videli da je bilo generala koji su- tek u zamenu za veliki novac, pristali da odu u Hag“. (Lunić)
Snežana Tabački je pitala Lunića zašto tvrdi da je nezavisnost Kosova presedan kada je u 20. veku nastalo mnogo država procesom dekolonizacije. Odgovorio je da je, po njemu, tu reč o presedanu, jer je Kosovo nastalo raspadom Otomanske imperije, u istorijskom procesu, gde je Srbija oslobodila taj prostor od Imperije, iako (kako je pisao i Dimitrije Tucović), uz zločine i nad albanskim stanovništvom. „Kosovo je tako bilo osvojeno, ali smo ga mi izgubili. I Kraljevina je slala najgori kadar na Kosovo.“
Miloš Urošević je Lunića pitao da li on deli mišljenje da je NATO intervencija srušila režim Slobodana Miloševića. „Nije direktno. Ne na osnovu Kumanovskog sporazuma. Smatram taj sporazum ponudom jedne „galantne“ kapitulacije, od strane pobednika. Ali, tačno je i to da je ona dovela do jačanja opozicije...SRS je tada, jedno vreme, bila nevidljiva zbog iritiranja javnosti...“
Zajović je pokrenula temu o gubljenju mogućnosti „horizontalnog informisanja“ što je, kako je rekla, doprinos bivšeg ministra informisanja Aleksandra Vučića koji je, po njoj, odlično ovladao gebelskovskim metodama komuniciranja...
U daljem toku ovog razgovora, raspravljalo se o ponašanju Srbije u kontekstu rata u Ukrajini - što je najvažnija spoljnopolitička tema za većinu zemalja. Lunić smatra da Srbija finansijski pomaže Ukrajinu kao deo inicijative Volodomira Zelenskog, a i u UN je nekoliko puta glasala u njenu korist (uključujući i podršku isključenju Rusije iz Komiteta UN za ljudska prava). „Srbija na volšeban način Ukrajini šalje municiju.“
Kao jedan od mogućih razloga zbog kojih je u Srbiji bilo lako stvoriti atmosferu visoke društvene podrške Rusiji, Lunić smatra dominantno neznanje o globalnoj ulozi Rusije 1990-tih kao i o njenom odnosu prema raspadu SFRJ i novonastalim državama. On je podsetio da je Rusija još 1994-e pristupila Partnerstvu za mir (a Srbija tek 2006-e), da je podržala Hrvatsku, kao i sankcije protiv SRJ...Na primedbu Ljiljane Radovanović da narod živi danas u uverenju da Srbiji najviše pomaže Rusija-i finansijski i politički, Nikola Lunić je izneo tezu o tome da će se Aleksandar Vučić morati uskoro jasnije okrenuti Zapadu: "Vučić polako ide prema Zapadu. Nedovoljno, za moj ukus. Formira se strateški odnos Srbije prema SAD... Ukoliko se to nastavi, moraće se napraviti i medijski tim za „prozapadni narativ“. Pa bi-zbog toga, moglo doći i do „strateškog okretanja“ čak i TV Pink...“
Nastasja Radović
