(ciklus: (Ne)vidljiva SFR Jugoslavija)
Uvodničar: Dragomir Olujić Oluja
Moderatorka: Staša Zajović
Prisutno: 16 osoba
22.05.2024. godine
„Slab sam svedok za raspravu o slobodi govora u Jugoslaviji. U svojih dvadesetak privođenja i hapšenja nikada nisam bio suđen za verbalni delikt. Tako je bilo sve do optužnice u slučaju suđenja Šestorici kada se prešlo na verbalni delikt. Moj lični moto – kada se radi o slobodi govora je: „Ne govoriti šta misliš nego misliti šta govoriš.“
Dragomir Olujić je, u ovom prisećanju, pomenuo da je u tim godinama svog pobunjeničkog života, bio prijatelj sa francuskim anarhistima: „Jedan od njih je bio vođa Anarhističke internacionale“. On mi je govorio: „Blago tebi, živiš u sređenoj zemlji u kojoj se ceni reč. Kažeš-oko dve godine robije ili oko tri. Ja u Francuskoj mogu da pričam bilo šta, ali ništa...“
Olujić je podsetio na pedesete godine kao vreme kada je zbog potreba upravljanja zemljom, vlast nenamerno malo podigla čvrste barijere koje su inače sprečavale dijalog u javnoj sferi. Zbog „nedostatka kadrova“ odlučeno je o osnivanju nekoliko naučnih instituta gde nije bilo ograničenja slobode govora-slobodno se analiziralo i predlagalo, ali da se ponekad nije shvatalo zašto je vlada prihvatila nešto od tih predloga. „Ali je sve imalo dobronamernu crtu“, smatra Olujić.
Najslobodnije za društvo, rekao je, bile su šezdesete i sedamdesete kada su se Partija i Država osećale sigurnim: „To je bio momentum za slobodu govora. Moje društvo je zbog toga ulazilo u Partiju-kao i ja. U omladinskom gimnazijskom listu u Somboru imali smo rubriku „pro et contra“. Tu se čak raspravljalo i o Titovom životnom stilu. Svakog meseca smo imali razgovor o nekoj kontroverznoj političkoj temi, kao što je smena Rankovića“. Ali, rekao je, velika promena nastaje posle 1968-e kada se počelo raspravljati o konkretnim problemima sa „prozivanjem“ odgovornih-Tita, Kardelja... „Šezdeset osma je bila jedini kritički masovan pokret. Njen uspeh je u tome što je vlast naterala da promeni svoju paradigmu. Mi smo tada „držali kulturu“.“
Lošim on smatra fingiranje da se problemi rešavaju, pa su i nekad otvorene rasprave kritički intonirane, sada postale fingirane. Počelo je marginalizovanje a potom kažnjavanje i zatvaranje-pre svih, ljudi ljudi iz omladinskog i studentskog pokreta. Tada su se pojavile optužnice na osnovu člana 133 Ustava SFRJ koji se odnosio na krivično delo „verbalnog delikta“. „Mi nismo tražili višepartijski sistem. Kada se Ilija Moljković za to založio, bio je izviždan. Bili smo za direktnu demokratiju-da se ne vlada nad narodom već da narod vlada.“
Da bi i posle 1972-e (vreme pred „stezanje“ zbog Mas-poka i Srpskih liberala) ostali društveno aktivni Olujić i njegov krug istomišljenika su se dosetili da iskoriste mogućnosti 1971-e ustanovljene Helsinške povelje odnosno onog njenog dela koji se odnosio na „treći korpus ljudskih prava“, po kojem se mogu formirati neformalne grupe građana koje bi se bavile monitoringom tih prava. U tadašnjoj nomenklaturi se povela i rasprava o tome ko je uticao na deo omladine da kritikuje sistem i tu istu partijsko-državnu nomenklaturu? Olujić kao posebno zanimljivu navodi raspravu koja je između Latinke Perović i Stevana Doronjskog, vođenu na stranicama Borbe. Smatralo se da je to važno bezbednosno pitanje. Mišljenje Perović bilo je da se radi o „uvezenom“ ponašanju sa Zapada a Doronjskog o „autentičnom“. Olujić kaže da su imali i kontakte izvan zemlje, da su neki ljudi-kao Dragoljub Mićunović boravili u inostranstvu na studijskim putovanjima, naučnim skupovima i sastancima. „Dragoljub Mićunović je bio na studijskom boravku u Parizu kad su tamo izbile demonstracije. U poslednjem broju Studenta napisao je uvodnik „Studenti i proletarijat“ koji se odnosi na tu situaciju koju je smatrao revolucionarnom, a u kojoj su, po njemu, studenti bili jedni od aktera. Smatrao je to što se događalo jednom od faza „klasnog rata“. Đorđije Vuković je u istom broju, svoj uvodnik završio rečenicom u kojoj se pita: „Da li studenti spremaju još nešto sem ispita?“
Sledeća faza otpora i borbe bilo je osnivanje Otvorenog univerziteta 1976-e koji je, kako je objasnio Olujić, imao svoju građansku i proletersku struju (koristeći opet Helsinšku povelju). „Ljudska prava su - za proletersku opciju, bila samo sredstvo. Dok su za građansku bila cilj. Ta građanska opcija je, uglavnom, bila moralistička.“
Olujić to vreme ne vidi još uvek kao vreme velikih progona jer je, kako kaže, od godišnje 250-350 političkih zatvorenika/ica, većina njih gonjena prekršajno a ne krivično. Velika politička suđenja su, kaže on, usledila u kasnijim godinama kada je fokus režima bio na verbalnom deliktu. „Najviše takvih suđenja je bilo u Srbiji. Verovatno i u odnosu na brojnost stanovništva ali i na „ulogu kafane“ u političkim raspravama.“
Kao kritčinu situaciju koja je Josipa Broza Tita navela na „novu politiku“, uvodničar navodi smenu Liberala: „Posle smene Đilasa i Rankovića nije bilo zatvaranja već samo izbacivanja sa posla...“ Opisao je i okonosti pod kojima je došlo – početkom osamdesetih, do jednog od najvećih procesa zbog verbalnog delikta-povodom knjige Vunena vremena Gojka Đoga.
Otvoreni univerzitet početkom osamdesetih još uvek funkcioniše („pro i kontra“ rasprave, uvek sa dva uvodničara), ali je cilj da se „u dogledno vreme“, formira jedna komunističko-trockistička partija. „Na Otvorenom univerzitetu su postojale tri škole. Prva je bila profesorska, drugu su vodile vođe Šezdeset osme, a treća je bila „studentarija“. Ova treća je često postavljala pitanja prvim dvema. Jedno od tih pitanja je bilo i o tome –zašto na Filozofskom fakultetu nema Praksis filozofije? Studenti su tražili da se govori o Miroslavu Krleži, šta je to maoizam, trockizam...Danas deluje zanimljivo da je na tu malu školu dolazio i Zoran Todorović Kundak koji je devedesetih bio u vrhu JUL-a. Kada je obeležavana deseta godišnjica studentskih demonstracija-naravno ilegalno, vođena je i jedna od tih „pro et contra“ rasprava u kojima je i on učestvovao. Većina učesnika tog događaja bila je izbačena iz članstva u SKJ-u.“
Nakon toga, rekao je Olujić, pojavio se i tzv. Peticionaški pokret koji se, od svih pobunjeničkih grupa, najviše bavio verbalnim deliktom. „Kada se u Poljskoj desio državni udar koji je doveo na vlast generala Vojćeha Jaruzelskog, mi smo organizovali protest ispred Poljske ambasade. Tada je uhapšeno nas nekoliko, između ostalih, i Veselinka Zastavniković i Gordan Jovanović. Šetali smo ispred Ambasade u parovima, sa bedževima Solidarnosti...U to vreme nije bilo mnogo suđenja već su bile hajke preko novina. Najviše je takvih tekstova objavljivano u NIN-u. Mi smo mnogo voleli da nas napadaju po novinama. Bilo nam je važno da ljudi znaju o čemu pričamo. “
U vezi sa aktivnostima Otvorenog univerziteta, Olujić je pomenuo i saradnju sa Dobricom Ćosićem i profesorima Filozofskog fakluleta koje je država otpustila sredinom sedamdesetih, da bi nekoliko godina kasnije, uz veliku aktivnost njihovih svetski poznatih kolega i međunarodnih institucija, dobili zaposlenja na-za njih otvorenom, Centru za filozofiju i društvenu teoriju. „Profesori su 1981. kada su dobili svoj Centar, izašli iz naše priče oko Otvorenog univerziteta.“
Na pitanje Miloša Uroševića o demonstracijama zbog ubistva Patrisa Lumumbe i njihovom značaju, Olujić je rekao: „Organizovala ih je država kao i 1966. demonstracije protiv rata u Vijetnamu. Kao i za Trst. Problem je što studentariju niko nije mogao da kontroliše. Studentarija se otrgla. Prvi put je aktivirana konjička policija. Studentarija je htela više. To iskustvo se prenosilo „sa kolena na koleno“ , pa smo 1968. znali kako da se bijemo.“
„To je svedočenje o jednom romantičnom, herojskom dobu. Tvrdilo se da je 20% članstva SKJ bilo liberalno-kad su bili sigurni. Ali su se oni zatvarali u „geta“. Iako su „geta“ bila bitna. Kao, na primer, SKC u kojem je održavala sastanke feministička grupa...“ (Staša Zajović)
Zajović je upitala kako to da od tih dvadeset odsto liberalnijih komunista koji su se zbližavali sa grupama koje su htele promene „nije ostalo ništa“, o razumevanju slobode govora u krugovima dogmatskih levičara i kako je Otvorenom univerzitetu uspelo da spoje pristalice tradicionalnih, liberalnih i levih ideja. Ona je pomenula-kao značajnu - i za neka od ovih pitanja, knjigu „Beda ljudskih prava“ autora Filipa Balunovića.
Dragomir Olujić je govorio i o odnosu protivnika SFRJ režima prema pojavi Slobodana Miloševića, a koju su oni, u početku, različito tumačili. Ispričao je i okolnosti pod kojima se desila pobuna radnika Rakovice koja je, zahvaljujući prevratu vrha fabrike od radničke (gde su učesvovali i Pavluško Imširović i Olujić), postala nacionalno-nacionalistička („Došli kao radnici, vratili se kao Srbi“)...
Nastasja Radović
