Uvodničar: Miloš Urošević
Moderatorka: Staša Zajović
Prisutno: 16 osoba
5. jun 2024. godine
Film Nataše Nelević „Šagargur“, prikazuje dokumentarnu građu i svedočenja o logorašici sa ostrva Sveti Grgur (Šagargur), Đini Markuš. Markuš je jedna od žena-komunistkinja koje su proglašene pristalicama Staljina-u vreme sukoba Jugoslavije i SSSR-a, 1948. godine. Miloš Urošević je podsetio na istorijske okolnosti koje su Đinu Markuš dovele do ženskog kažnjeničkog logora na Svetom Grguru koji je bio neka vrsta „pandana“ onom muškom na ostrvu Goli otok. On je naveo da je oko 12% članova KPJ podržalo stav sa sastanka Informbiroa komunističkih partija u Bukureštu od 28. juna 1948-e o tome da su jugoslovenski komunisti odstupili od politike moskovske centrale i otišli u revizionizam. Oko 16.000 uglavnom partijaca i učesnika NOB osuđeno je (najčešće administrativnim kratkim procedurama) na tamanicu na dva jadranska ostrva. Od toga je, rekao je Urošević, bilo oko 15.000 muškaraca i 928 žena. Njih 413 nije preživelo ovaj logorski život. Za utamničenje „unutrašnjih neprijatelja“, korišćeni su i zatvori u Glavnjači, Zabeli i Ramskom ritu...
On je naveo i dve vrste podele osuđenica i logorašica-po partijskom statusu (političke zatvorenice i „sledbenice“), kao i po logorskom statusu („revidirke“ i „nepopravljive“).
Dokumentarni film Nelević o Đini Markuš, kolaž je od svedočanstava članova njene najbliže porodice, odlomaka iz njenih dnevničkih zapisa, svedočenja potomkinja drugih logorašica, video klipova sa izložbe o ženama sa Svetog Grgura, grafičko-simboličkog predstavljanja njihovog stradanja i borbe za „smisao“ i lično dostojanstvo...
„Brana Marković je bila prva logorašica na Svetom Grguru. Prva je došla i zadnja otišla. Sve one govore o brodu Punat kojim su stigle na ostrvo, „kibli“, „toplom zecu“...Logor je imao svoje „ključne reči“ i pojmove...“
U filmu o Đini Markuš (1926-2008) najviše govori njena sestričina koja je rođena za vreme dok je Đina bila u logoru. Razgledajući porodične fotografije, seća se utisaka svoje majke kada je Đinu dočekala po povratku iz logora: „ Moja majka nije prepoznala rođenu sestru kad ju je videla u vratima. Do koje mere se ona izmenila. Do koje mere su te dve-tri godine u životu, od nje načinile drugu osobu...“
Porodica-kako je rekla, nije znala da je Đina beležila svoja sećanja na logorski život. To su otkrili tek posle njene smrti. „ Đina je po povratku iz rata, prvo radila u pošti a zatim na aerodromu. Negde je rekla nešto o „crvenoj buržoaziji“-već se videlo odvajanje partijske i državne vrhuške od naroda. Optužili su je da je krala štamparska slova. Suđeno joj je 1951-e...“, seća se sestričina porodične priče o početku Đininog stradanja.
U filmu saznajemo da je Đina Markuš jedna od oko sto hiljada žena učesnica NOB -od kojih je svaka četvrta poginula. „Neke od najodanijih i najobrazovanijih revolucionarki našle su se u jugoslovenskim logorima“, podseća glas naratorke u ovom filmu...
Zatim čita deo iz Đininih memoara: „ Stoka ne treba da zna gde je vode na klanje. Pored mene sedi Ruža. Završila je Filozofski fakultet i Hemiju. Na bluzi joj se širi vlažan krug. Ostavila je bebu od šest meseci...“
Đinina sestričina smatra da su njena tetka kao i drugi logoraši i logorašice osuđeni zbog navodne podrške Rezoluciji IB -kažnjeni surovo, „udareni tamo gde najviše boli“, ekskomunicirani i „poništeni“.
„ Stare logorašice ih dobacuju jedna drugoj, udaraju i pesničaju. Pomahnitale su. Životinjska snaga u njima...Gledamo da što manje čujemo i vidimo. Užas usamljenosti koju niko ne može razumeti...“ (Đ.M.)
Đina je, prema svedočenju porodice, patila od velikih posledica logorskog života. Odsustva sna, posebno. Lečila se i pokušava da „povrati dostojanstvo“ da bude „kao drugi“. „ Mogla je biti mnogo toga drugog a to nije uspela da postigne. Bila je poštena, pametna, lepa...Bila je prefinjena, imala je stila...Možda to nije važno za ovu priču...“
O traženju smisla u patnji i pokušaju da se zamisli život posle surove kazne, sama Đina piše: „ Dobiti pismo sa slobode. Kakva sreća za nas jadnike. I tada iz koverte izviruje fotografija deteta, bucmastog...Za trenutak sam zaboravila na kakvom sam mestu...“
Iz filma saznajemo da se većina bivših logorašica kasnije nije udavala niti je imala sopstveno biološko potomstvo.
Naratorka filma, zaključuje: „Krhkost emancipatorske dimenzije revolucije. „Drugarice“ su opet bile samo žene...“
Iz razgovora o filmu:
„Odgovor na Rezoluciju Informbiroa je bio jako bled. Jer su očekivali da će taj „nesporazum“ biti brzo rešen. Na Petom kongresu KPJ 1948-e se i dalje klicalo „Tito-Staljin“...To se promenilo tek kad su Sovjeti počeli da ubacuju razne grupe i organizuju čak i omladinske grupe sa lecima, u pokušaju organizovanja oružanog otpora...“ (Dragomir Olujić)
„Film je „nežan“ iako govori o jednoj surovoj priči. Jako mi se dopao spoj grafičkog prikaza i naracije. Divan film.“ (Violeta Đikanović)
„Potresan film. Gledajući ga, shvata se težina i te lične priče. Sećam se da sam kao mala viđala žene ispod našeg salaša u Ramskom ritu-kako u vodi seku rogoz. A u toj vodi je bilo puno pijavica, mi u nju nismo zalazili. Strašno je to kako ljudi postanu zveri i kako onda kidišu i na svoje najbliže...“ (Melanija Aleksić)
„Zapazio sam u filmu, po meni, jedan važan detalj: neke nisu tukle druge zatvorenice nego su ih samo pljuvale. Zanima me nešto što ovde nije direktno rečeno. Zanima me ono što nije očigledno: Zašto ti islednici nisu bili još gori? Koje kočnice imaju loši ljudi da ne budu još gori? Šta ih sprečava? Sigurno je bilo i ljubaznosti između samih logorašica, možda i nekakve povremene ljubaznosti islednika? Tamo je umrlo 2,5% logoraša. Zanima me šta je to što je druge održalo u životu?“ (Nenad M. Kostić)
„Verujem da je toga bilo. Ali se primećuje apsurd...“ (Ljiljana Mitrović)
„Nas su do osamnaeste „zlostavljali“ pričom o užasnom ratu...A još uvek se ne spominju i svi ostali politički zatvorenici...“ (Gordana Radosavljević)
„Rediteljka je uspela da izvuče najvažnije: šta se tamo zaista događalo. Slike iz voza...Moglo se zamisliti...Odličan grafički prikaz.“ (Ljiljana Radovanović)
„Film je kontra mitologizovanja onoga kako je bilo u Jugoslaviji. Film je vrlo snažan. Ja ove priče i ne znam. O tome kako su žene bile u logoru. Svuda je nasilje-sve dok ne budeš ubijen. Gde je prostor da se ne bude takav?“ (Andraž Rožman)
„Film bi trebalo da ima neko „državno prikazivanje“. Autorka se pita o razlozima ćutanja: nepostojanje društvenih uslova ili iz straha?“ (Miloš Urošević)
„O ćutanju posle logora na Golom otoku...Poznavala sam čika Blaška-o tome nikad nije govorio. Ni jednu reč do smrti nije progovorio...“ (Džana Tepavac)
„Fantastična ravnoteža etike i estetike. „Umetnost je jaka kao i život.“ Što se tiče same teme, ovde se ne radi o individualnoj patologiji već o državnom zločinu. To su ozbiljni politički i državni akteri. Nema kod žrtava, samosažaljenja. Smatrali su da su pravili ’novi svijet’ i svi su bili „ideološki“. Većini nije padalo na pamet da traže rehabilitaciju. Partija je pogriješila. Država je pogriješila...Ovde je važna i rodna dimenzija. Sve su one bile žene političkih uvjerenja, a zvali su ih „kurvama“. Tako su hteli da im oduzmu karakter političkih subjekata...“ (Staša Zajović)
„Ja u slučaju specifičnog načina torture na Golom otoku i Svetom Grguru vidim naše antropološko-civilizacijske granice. Ideologija je tu nestala, kod većine...“ (Nastasja Radović)
Nastasja Radović
