Uvodničari: Rodoljub Jovanović i Marko Milosavljević, autori istraživanja
Moderator: Miloš Urošević
19. jun 2024. godine
Da li mladi u Srbiji razlikuju zlo od dobrog?
Miloš Urošević je, predstavljajući osnovne podatke o ovom istraživanju, rekao da ga je Inicijativa mladih za ljudska prava radila u saradnji sa agencijom za ispitivanje javnog mnjenja Smart plus, tokom avgusta 2023. godine, metodologijom intervjua „licem u lice“. Urošević je predstavio i autore istraživanja: Rodoljuba Jovanovića (psihologa i politologa-koji je doktorirao na temi iz oblasti ljudskih prava) i Marka Milosavljevića (politologa iz Inicijative). Jovanović je objasnio da je dobio ponudu iz Inicijative da im pomogne u formulisanju pitanja i realizaciji istraživanja: „ Formirali smo fokus grupe mladih od 18 do 30 godina. Učestvovalo je njih devet stotina-u tri grupe (18-20 godina, 23-28 i 27-30 godina). Imali smo donekle reprezentativno stratifikovan uzorak, i po različitim delovima Srbije: 24% je bilo iz Beograda, jedna četvrtina iz Južne i Istočne Srbije, 30% iz Vojvodine, 27% iz Zapadne Srbije. Od toga je bilo 51% zaposlenih, jedna četvrtina studenata/kinja, oko 11% nezaposlenih i 8% onih koji su bili i studenti i zaposleni...Polovina njih je imala završenu četvorogodišnju srednju školu, a i ostale kategorije su odgovarale podacima iz generalne populacije. Zanimljivo je da polovina naših ispitanika/ca živi sa roditeljima- a njih 23% i u višegeneracijskim porodicama, 9% su bračni parovi sa decom, a 8% žive sami...Pitali smo ih i o ratnom iskustvu u njihovoj najbližoj okolini ili njihovom, izbegličkom...Tu se videlo da porodično iskustvo ima uticaja na odnos prema drugima. Rezultat je da je 13% imalo članove uže porodice koji su učestvovali u ratu. Istraživanje se odnosilo i na njihovo znanje o ratovima, o akterima ratova devedesetih, o Haškom tribunalu, njihovom odnosu prema ratnim zločinima i zločincima, Kosovu, pomirenju...“
Ratni zločinci i njihovi zločini
Kada je reč o znanju o ratovima devedesetih stečenom u školi , 25% ispitanih odgovorilo je da nije o tome saznalo ništa, a 75% da je saznalo malo ili nimalo. („Većina o tome ne uči, to znamo i iz prethodnih istraživanja“.)
Svoje znanje o toj temi procenjuju: 50% da zna malo ili nimalo a 18% da „ne zna ništa“. Kao izvore onih koji su nešto čuli o temi ratova 1990-tih, uglavnom navode razgovore sa roditeljima i najbližim okruženjem, školu, internet i medije...Kada se postavlja pitanje o ratnim zločinima, većina kaže da o tome ne zna ništa, ali je veći procenat onih koji tvrde da znaju nešto o zločinima nad Srbima. Ovaj paradoks se javlja i kod drugih pitanja-gde se prvo u velikoj većini negira da se bilo šta zna, a onda se-u većini, tvrdi da su Srbi žrtve itd. Među najznačajnijm događajima 1990-tih, kažu autori, nema mirovnih sporazuma-pa ni Dejtonskog, preovlađuju: akcije Oluja i Bljesak, bombardovanje, ubijanje civila bilo koje nacionalnosti, Srebrenica...A značenje koje se pri tom izboru, po mišljenju autora istraživanja, „učitava“ je da su svi krivi, da svuda ima žrtava...Kada je ispitanicima/ama ponuđena lista od 21 konkretnih primera ratnog zločina, većina je rekla da nije čula ni za jedan od njih. Među navedenima bili su i zločini prema Dubrovniku i Sarajevu. Većina ih je čula za Srebrenicu (42%), zločine OVK, Oluju...Kada su upitani da li veruju da su se zločini sa ponuđene liste zaista dogodili, najmanje poverenja u istinitost tvrdnje o zločinima bilo je za one u Podujevu i Suvoj Reci, u Bijeljini 1992-e...(„Najteže je prihvatiti zločine „svojih“ nad civiima““). Na pitanje da li su pobrojani zločini samo neminovnost rata ili namerno počinjeni, 51% smatra da su namerno, a 48% da su neminovnost ratnih sukoba. Većina od navedenih ratnih zločina koji su-kao takvi prepoznati u ovim intervjuima, su zločini nad Srbima (Oluja, Bljesak, Medački džep...).
Za zločin prema stanovništvu Hrtkovaca, na primer, odgovori su podeljeni: polovina to vidi kao zločin, a polovina kao nešto za šta postoji opravdanje.
Bilo je postavljeno i pitanje o znanju o masovnim grobnicama žrtava ratova i-kako kažu autori istraživanja, odgovori ih nisu iznenadili (većina njih nije čula-pa njih 74% nije čulo za Batajnicu, a oni koji su čuli za postojanje masovnih grobnica, znaju i za masovnu grobnicu albanskih civila u Batajnici).
Kada je postavljeno pitanje koliko znaju o osuđenima za ratne zločine, ispitivani su uglavnom pominjali Vojislava Šešelja, Radovana Karadžića, Ratka Mladića, ali najviše Slobodana Miloševića (koji nije dočekao presudu). Za Vladimira Lazarevića i Nebojšu Pavkovića gotovo niko od njih nije čuo...
Interesantno je da se većina slaže sa primedbom da osuđeni i optuženi za ratne zločine ne bi trebalo da učestvuju u političkom životu. Ali, na pitanje da li su osuđeni ili optuženi krivi za zločine, većina kaže da-nisu krivi (33% smatra da Ratko Mladić nije kriv).
Tribunali
Postavljana su i pitanja u vezi sa aktivnostima Haškog tribunala. Odgovor na jedno od pitanja u vezi sa tim je da 71% ne zna ništa ili vrlo malo o Tribunalu. Kada se radi o stavu prema ovom sudu, značajna većina (62%) ima negativan stav, uprkos tome što malo ili nimalo poznaje rad Suda u Hagu (ICTY).
Kada je reč o ulozi HT oko 40% tu ulogu vidi u progonu Srba za navodne zločine („da sudi Srbima“), a 25% da ispuni zahteve međunarodne zajednice. Samo 3% je mišljenja da je cilj ovih suđenja u Tribunalu da doprinese pomirenju, a 4% da omogući suočavanje sa prošlošću, a 7% da bi se sprečilo ponavljanje sukoba... U skladu sa tim je i stav većine da je Haški sud-politički, da Sud nije doprineo promenama, da nije imao pozitivan uticaj na društvo...
Kada se radi o procesima za ratne ločine pred sudovima u Srbiji, 40% o tome ne znaju-dok 39% smatra da takva suđenja u Srbiji ne postoje. Autori zaključuju-da u zbiru, 89% nisu nikada čuli za nacionalna suđenja za ratne zločine pred sudovima u Srbiji.
Kosovo, nezavisnost i teritorija
Očekivani su i odgovori kada je postavljeno pitanje o odnosu prema nezavisnosti Kosova u slučaju kada bi Srbija dobila brzo članstvo u EU i ekonomske pogodnosti (50% protiv nezavisnosti i u tom slučaju, ali 43% smatra da je Kosovo nezavisna država). Sa tvrdnjom da je Srbija faktički priznala nezavisnost Kosova ne slaže se 30%, a veliki procenat se slaže sa tvrdnjom da je Kosovo „okupirana teritorija“...
Većina ispitanih, međutim, smatra da se ni Predsednik Srbije, ni Skupština ni Vlada Srbije ne bave, institucionalno, pomirenjem. Pomirenje bi im bilo najlakše sa Bošnjacima, a sa Albancima a onda i Hrvatima, najteže...Suočavanje sa prošlošću smatraju važnim -uglavnom zato, da bi se tako dokazalo da Srbi nisu krivi za zločine...Da je suočavanje sa prošlošću važno, smatra ih oko 20%, a 5% da nije važno jer „danas nije relevantno, 10% ne znaju“...
Na jedno-od očekivano najtežih pitanja u ovom istraživanju: Da li je u Srebrenici počinjen genocid-38% kaže da jeste genocid, a 30% da nije. („ Dominira utisak da se „cela istina nikada neće saznati““).
Neznanje o pravdi i nepravdi
Autori Jovanović i Milosavljević zaključuju da je znanje o ratovima devedesetih kod mladih u Srbiji, „skromno ali pristrasno“. Učesnici/ce kažu da bi o toj temi trebalo da se uči više u školama, ali autori uviđaju da bi cilj tog znanja trebalo da bude da se pokaže da smo „mi“ u pravu. Trećina ispitanih uvek kaže da „ne zna“, ali autori uviđaju da taj odgovor uvek ne znači isto. Nekada on pokazuje otpor, nekada uzdržanost a nekada osećaj da se procesi tranzicione pravde obavljaju „radi drugih“ i da oni nisu deo toga...“Ključna reč je neznanje“ (Marko Milosavljević)
Kada se radi o procesima tranzicione pravde, dominira stav da je to „nametnuto sa strane“ i izgrađen je jedan antizapadni stav, što se vidi i koga oni smatraju politički odgovornim za ratove 1990-tih: za četvrtinu njih to su političari, zatim Zapad i EU-dok se samo 3% izjasnilo da je kriv Slobodan Milošević. („Ono što čitamo iz tih informacija je da je njihova percepcija ratnih zločinaca ono što vlasti u Srbiji kažu. To su Ante Gotovina, Markač, Naser Orić...“)
Nema iznenađenja
U diskusiji je izrečeno više pohvala ovom istraživanju kao „zanimljivom i sveobuhvatnom“, uz par metodoloških pitanja i sugestija (Nenad M. Kostić), a većinu nisu iznenadili rezultati istraživanja. Ljiljana Radovanović je pitala autore o tome da li je ispitivanje bilo samo pri urbanim centrima („Ovo mi je i pozitivno, kako znam da je drugde“). Rodoljub Jovanović je objasnio da uzorak ispitivanja smatra „najboljim mogućim“ i da Agencija ne vrši ispitivanja samo u urbanim sredinama. Staša Zajović je pohvalila multiperspektivni pristup u istraživanju: „ Meni je ovo šokantno. Socijalna mobilnost je ništavna. Ovo je apsolutno tragično. Neka vrsta socijalne mobilnosti u Srbiji, jedino je učlanjenje u SNS“. Marko Milosavljević je primetio da su u nedavnim istraživanjima CESID-a „podaci još gori“.
„Problem mladih u Srbiji je što dobar deo njih ne radi ništa. Pronašla sam podatak da njih preko 20% niti studiraju niti rade. Žive kod roditelja.“ (Zajović)
Miloša Uroševića je interesovalo da li su autori uzimali u obzir polne razlike. Odogovreno mu je da „postoje neke razlike“: „Žene znaju više, više procenjuju, manje su nacionalno ostrašćene“.
Zajović je upitala kako je moguće da se veoma malo istraživanja u Srbiji bavi socijalnom strukturom i ratno-profiterskom privredom?
Rodoljub Jovanović: „ Bavio sam se analizom udžbenika. Ali je taj rad samo na engleskom. Udžbenici kada pričaju o ratu, priče o ubistvima ne povezuju: zašto je neko imao interes da to uradi? To je vrlo strateški. Narativna strategija normalizacije nasilja.“ Dodao je i da se nacionalizam u udžbenicima prikazuje kao „prirodna pojava“ i da „mladi ne znaju ništa o ekonomskim interesima iza rata“.
Staša Zajović smatra da tranziciona pravda ne može da reši pitanja socijalne pravde: „Tranziciona pravda se vidi kao bliska interesima uskog kruga ljudi. To je, na neki način, tačno. Pokazuje se da nema nikakvog konsenzusa na nivou stanovništva. To je, za mene, jedno od najstrašnijih pitanja. Nema konsenzusa ni u civilnom društvu. Zar ne?“ Marko Milosavljević problem vidi i u tome koliko programi iz tranzicione pravde tome doprinose...
„Potreban je društveni konsenzus bar o tome da je loše ubijati“ ( R. Jovanović)
„Zašto mladi ne razlikuju zlo od dobrog?“ (S.Zajović)
„Zanimljiv mi je podatak koliko je njih o ratnim zločinima saznalo iz porodice, škole...Ali, njihovi roditelji ili dedovi su učestvovali u ratovima. Uopšte ne čudi rezultat ovog istraživanja. Meni nije bilo zapanjujuće...“ (Violeta Đikanović)
„Bitno je kako mladi „tačno ne znaju“. Identifikovati to. Tu je Srebrenica dobar primer. Ne može više da se kaže da se nije desilo. Tu se vidi gde možemo dosta da preduzmemo.“ (R.Jovanović)
„Koliko je umjetnost doprinjela narativu o stradanju srpskog naroda? To su sve režimski filmovi. Posebno me boli Vukovar. Najgori filmovi su snimljeni o Vukovaru...“ (S.Zajović)
Nastasja Radović
