Promene u tumačenjima prošlosti u srpskim udžbenicima istorije 1913-1921
Uvodničari: Tamara Spaić, Miloš Urošević
Moderatorka: Tamara Spaić
26.06.2024. godine
Tamara Spaić je odmah rekla da je analiza udžbenika istorije u Srbiji od 1913-2021. godine istoričarke dr Dubravke Stojanović sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, u knjizi “Prošlost dolazi” (izdanje: Biblioteka XX vek, Beograd, 2024), pokazala “presek ideološkog ispiranja mozga”, “manipulaciju emocijama”, identitetsku nauku kao “drveno gvožđe”. “U ovoj knjizi Dubravka Stojanović kaže da istorija ne laže, ne prećutkuje, ne lažira, ne skriva činjenice, ali ih interpretira i otvorena je za dijalog”. Ona je prikayala sadržaj knjige koji, kako je rekla, pokazuje da se naše udžbeničko predstavljanje nacionalne istorije sastoji od predanja, da je istorija u udžbenicima ideologizovana, revizionistička, mitologizovana…”Dubravka Stojanović u ovoj knjizi citira i niz stranih i domaćih autora koji, po njoj, daju najbolje pravce za razumevanje uloge istorije u obrazovanju i razvoju društva (Ernest Renan, Žak Le Gof, Alaida Asman, Latinka Perović, Olga Manojlović-Pintar…). Društva koja sa svojom istorijom ne znaju da se suoče na naučni način i nisu spremna na dijalog, žive u insceniranom pamćenju…To nisu moderna društva-pokazuje to u ovoj knjizi Dubravka Stojanović. Ona podstiču autoritarne modele, ne mogu da razumeju odakle su došla, ne mogu da se razvijaju. Udžbenici istorije u Srbiji podstiču defetizam, uče da je istorija nešto kao prirodna sila nezavisna od ljudskih napora, da se “prošlost vraća”, da istorija “kruži”…“
Spaić je veoma zadovoljna sadržajem knjige, ističe da je ona “puna podataka”, da omogućuje detaljniji uvid u najvažnije etape moderne istorije Srbije i Jugoslavije u kontekstu njenog predstavljanja u istorijskim udžbenicima, a što se odnosi na vremenski raspon od Balkanskih ratova do najnovije istorije 21. veka. “Knjiga me je podsetila i na to koliko nas je opozicija-a posle Petog oktobra vlast-nekako još više “zakopala”. To je jasno iz analize sadržaja udžbenika istorije koji su izlazili posle dvehiljadite.”
Napomenula je da knjiga pokazuje i promene u razumevanju uloge istoriografije koja je osamdesetih godina izgubila svoju nacionalno-integrišuću svrhu da bi tu ulogu “prepustila” zajedničkom sećanju…”Tako se sećanje suprotstavlja istoriji kao nauci koja se naučnim metodama bavi istorijskom građom. Sećanje je suprotstavljeno istoriji kao alhemija- hemiji ili kao astrologija-astronomiji…Jedina veza između istorije i sećanja, piše Stojanović, jeste to što istorija proučava sećanje- ali kao izdvojeni entitet.”
Ona je kao važne aspekte ove velike promene o kojoj autorka piše, navela da tu sada arbitrira politika istorije koja je državna politika, u kojoj sadašnjost uvek diriguje prošlošću. Spaić je –osvrćući se na za nju najvažnije delove knjige Dubravke Stojanović, navela da istoričarka posebnu pažnju poklanja “proizvodnji neprijatelja” u udžbenicima istorije koji se u našim udžbenicima veoma razvio tako da u nekima od najnovijih ni Crna Gora nije više na “listi prijatelja”…Pomenula je i to da su komunisti tokom NOB-a bili “apsolutno svesni pravljenja istorije” i da su-još tada, počeli sa heroizacijom svoje borbe… S tim u vezi je-rekla je Spaić, u stvari, dosta jasna podela na udženičke faze heroizacije nacionalne istorije i njene viktimizacije odnosno autoviktimizujućeg pogleda na sopstvenu nacionalnu istoriju (posebno na Prvi i Drugi svetski rat).
Tamara Spaić je prenela stav autorke knjige “Prošlost dolazi”, da je razlog drastične promene, pojava niza literarnih dela i pozorišnih predstava koji su istoriju Srbije i Srba videli kao istoriju poraza i gubitaka…Početak tog obrta predstavlja pojavljivanje višetomnog romana “Vreme smrti” Dobrice Ćosića 1972. godine što Dubravka Stojanović karakteriše kao “prolom istorije” u svakodnevicu. U takve pojave spada i “Knjiga o Milutinu” Danka Popovića, pozorišne predstave “Kolubarska bitka” i “Golubnjača”…
Spaić je kao važan primer pomenula I pogrešno predstavljanje Londonskog sporazuma iz 1915-e o kojem u nekim udžbenicima-posle dvehiljadite, piše da je taj sporazum (kojim su članice Antante obećale Italiji terirotijala proširenja na Istru i Dalmaciju-ukoliko im se priključi), sadržavao i deo koji se odnosio i na ponude Srbiji. Što-istoriografski, nikako nije tačno... (Dragomir Olujić: „ Lav Trocki je prvi koji je objavio Londonski ugovor.“)
Miloš Urošević je, na početku svog uvoda, napomenuo da sama autorka u knjizi objašnjava da je „Prošlost dolazi“, rezultat njenog tridesetogodišnjeg bavljenja temom analize udžbenika istorije u Srbiji. On je, zatim, predstavio sedam poglavlja knjige, zadržavajući se posebno na onima o kojima je Spaić manje govorila. Od, po njemu, važnih „detalja“, pomenuo je neslaganje oko uzroka raspada SFRJ i ratova koji su usledili. Citirao je da se pominju, najčešće: Brionski plenum iz 1966-e, kada je smenjen prvi čovek tajnih službi i potpredsednik SFRJ, Aleksandar Ranković; Ustav iz 1974-e, kojim su data velika ovlašćenja republikama a pokrajine su u odlučivanju na saveznom nivou imale glas kao i republike; demonstracije kosovskih Albanaca 1981. godine, na koje su intervenisale snage bezbednosti- gde je bilo više ubijenih i ranjenih, a čime je počela represija države prema “neposlušnim”Albancima.
“Autorka tvrdi da su istoričari-u većini udžbenika, pokazivali nameru da uspostave “ravnotežu zločina.”” Napomenuo je da se u knjizi pokazuje i intencija da se uspostavi analogija “između 1941-e i 1991-e”.
Urošević je primetio i velike oscilacije kojima udžbenici-prema Stojanović, tretiraju individualne i kolektivne istorijske heroje. Tako je najveći individualni heroj posle Prvog svetskog rata bio kralj Petar Prvi, a posle Drugog svetskog rata-Josip Broz Tito.
Pominjući Enca Traversa i njegovu “Melanholiju levice”, Staša Zajović je u aktuelnom vremenu videla nastavak vrednosne konfuzije o kojoj, između ostalog, govori knjiga Dubravke Stojanović. “ Svaki dan su napadi po školama. Stvara se socijalni okvir u kojem je sve moguće. Kulturni modeli stvaraju društvenu klimu u kojoj je opšti haos. Odnosi između ljudi se mijenjaju. Bez dekonstukcije socijalnog i političkog faktora koji su izazvali rat, nema šanse da se to ne ponovi. Vide se neprekinute niti između “Srebrenice” i “Ribnikara”…I nastavila: ”Teoretičari tranzicione pravde kažu da neće biti nikakve promjene ukoliko ne bude dekonstukcije. Niti u civilnom društvu konsenzusa o tome ko je odgovoran. Dubravka Stojanović je pokazala neprekinutu nit ideološke matrice. Ona ovde ne potencira odgovornost Aleksandra Vučića jer je on “došao na gotovo”. Je se tu sa njom ne slažem. Trideset godina se odgovornost za ratove devedesetih prebacuje na komunizam. I sve vreme postoji neka vrsta podrške Slobodanu Miloševiću kada se govori o tome ko je inicirao raspad Jugoslavije. Aleksandar Ranković nema nikakve veze sa “srpstvom”. Ćosić i ostali su ga proizveli u srpskog nacionalistu.” Zajović je, navodeći i ona glavne elemente iz knjige o udžbenicima istorije, pitala zašto se istorija Srbije prikazuje samo kao istorija ratovanja i šta je sa socijalnom istorijom.
Ona je kritikovala i pristup istoričara koji u svojim udžbenicima govore o neumitnosti ratova. Kao i da je jasno da se karakter ratova od Prvog svetskog rata menja i da su kasniji ratovi sve više “ratovi protiv civila”. Parafrazirala je i reči Tomasa Mana o tome da je najviši izraz obnove ljudskosti-priznanje poraza…
Razgovor je nastavljen posebno podsticajnim temama koje u knjizi naglašava autorka: pobedničkom porazu, dejugoslavizaciji Srbije, samoviktimizaciji kao opasnom vrednosnom trendu koji izaziva želju za odmazdom i osvetom…
Za učesnike/ce posebno je bio interesantan deo u analizi koji se odnosi na Holoakust, a koji se sve do 1968-e zanemaruje od strane istoričara- ne samo u Jugoslaviji i Srbiji.
Tamara Spaić: “Zapanjujuće je do koje mere su u udžbenicma manipulisali činjenicama. U Dubravkinoj knjizi sam saznala da je Turska bila saveznica Srbije u Drugom balkanskom ratu…”
Snežana Tabački: “Većinski-udžbenici su kao priprema za rat.”
Tamara Spaić: “Rat je uvek moguć jer smo mi uvek žrtve.”
Dragomir Olujić: “Udžbenici se odnose samo na političku i ratnu istoriju…U njima se Milošević svodi na Ustav iz 1974-e.”
Nikola Trajković: “Setio sam se Fernana Brodela. On je insistirao na tome da istorija mora da bude korisna za budućnost.”
Goran Lazin: “Danas mladi u Evropi nastavljaju Šezdeset osmu, kada je reč o Gazi. Rizikuju svoj udoban život, studije, posao…”
Dragomir Olujić: “Nije problem u pobedi i porazu. Do sredine šezdesetih, gradila se kultura aktivizma. U Izraelu se ćutalo o Holokaustu jer se mislilo da nije bilo jevrejskog otpora…Kad je Primo Levi pokazao da je toga bilo, sve se promenilo…”
Staša Zajović: “Da li su propalestinske demonstracije nastavak onih iz 1968-e? Ne, nema velikih ideja i utopije. Ovo sada je izraz očajanja. Različito smo čitali knjigu. Posle Drugog svetskog rata još su postojale velike utopije…”
O multiperspektivnosti
Nastasja Radović: “Autorka-kako sam je ja razumela, govori o multiperspektivnosti kao neminovnosti u razumevanju istorijskih događaja i kao o pretpostavci za dijalog.”
Staša Zajović: “Multiperspektivnost je važno dostignuće. U razgovorima sa ženama Foče, one govore o različitim iskustvima-etničke, verske, rodne, diskriminacije…Mada je multiperspektivnost dosta iscpljena danas, kao metodologija…”
Tamara Spaić: “Ovde se multiperspektivnost tretira kritički kao nešto što se koristi za manipulaciju činjenicama…”
Nastasja Radović: “U vezi sa multiperspektivnošću i to onom ljudi koji su učestvovali u događajima NOB-a ali i sa njihovom zvaničnom interpretacijom, trebalo bi pročitati dnevnike, svedočenja i biografije koji su se pojavili posle Titove smrti. Nisam se, naravno, time posebno bavila, ali bih preporučila “Beleške uz ratovanje”-ratne dnevnike Koče Popovića, trotomne memoare Vicka Krstulovića, Dedijerova arhivska otkrića, pa i neke druge istoričare-amatere koji su otišli u arhive Kominterne...Inače, što se tiče ove vredne analize udžbenika istorije, ona meni prikazuje dubinu pada velike većine profesionalnih istoričara u Srbiji...
Nastasja Radović
