Uvodničari: Lino Veljak i Miloš Urošević
Moderatorka: Ljiljana Radovanović
Prisutno: 15 osoba
2. oktobar 2024. godine
Farha (92 min.), rediteljke i autorke scenarija Darin Salam (Darin J. Sallam) je istorijski film (2021.) o iskustvu palestinske devojčice Farhe tokom Nakbe. Nakba je etničko čišćenje palestinskog stanovništva (1948.) u vreme osnivanja države Izrael, a kroz prinudna iseljenja, oduzimanje zemlje i imovine; uništavanje njihovog društva, potiskivanje njihove kulture, identiteta, političkih prava. Tom prilikom je 750.000 Palestinaca moralo da napusti svoju zemlju, više od 500 palestinskih naselja je uništeno. Tada je 78% zemlje bilo u rukama Izraelaca.
Palestinka Farha želi da napusti svoje selo u kojem živi sa ocem-starešinom sela da bi se školovala u gradu. Otac-uz dvoumljenje, pristaje da je pusti kod rođaka u grad i prijavljuje je za pohađanje škole. Ali onda nastupa haos i užas u njenom životu napadom Izraelaca na selo. Ona posmatra nasilje iz skloništa gde ju je otac ostavio, ne znajući ništa o političkim događajima koji se odvijaju. Filmski scenario je rađen prema životu Palestinke i on je “istinita priča”…
“Smatra se da je država Izrael nastala iz cionizma, a da je cionizam nastao iz antisemitizma”, rekao je na početku svog uvoda Lino Veljak. On je govorio o događajima sa početka Srednjeg veka, posebno kada se radi o progonu Jevreja koji su živeli u Palestini i u Evropi. Veljak kaže da je bilo ne samo mržnje prema Jevrejima i njihove segregacije već i uništavanja čitavih jevrejskih četvrti, ubijanja i proterivanja…Ti progoni su trajali sve do početka 20. veka i naročito su, prema Veljaku, bili izraženi u carskoj Rusiji. Delovanjem Rekonkviste (Ponovno osvajanje) u 15. i 16. veku dolazi do velikog progona Jevreja i Muslimana u Španiji, u vreme Kolumbovih osvajanja: “Dio Židova i muslimana se pokrstio, ali se sumnjalo da je to bilo fiktivno krštenje. Inkvizicija je proganjala Židove sve do lomače…” Mogli su se baviti samo trgovinom, pa je došlo do masovnog iseljavanja u Otomansko carstvo. Tako su Jevreji stigli i u naše krajeve (Dalmacija, Sarajevo, Beograd), poznati su kao sefardski Jevreji (ladino jezik). Druga grupa je otišla na evropski severoistok (Aškenazi) koji su govorili jidiš (mešavinu hebrejskog i nemačkog jezika). Iako je Habzburg, car Josif Drugi, doneo akt o toleranciji- segregacija Jevreja je nastavljena, naglasio je Veljak. Tako nastaje, upravo u Beču, i prvi antisemitski pokret. On postaje radikalan kada gradonačelnik Luger suspenduje prava Jevreja. Posledicom toga smatra se Cionistički pokret (Teodora Hercla/Teodor Herzl). Hercl je otvorio pitanje povratka Jevreja u Palestinu gde ih je, u to vreme, bio zanemarljiv broj…Tamo su, u velikom broju, živeli Arapi-Palestinci, potomci biblijskih Filistejaca. Sukob Jevreja i Filistejaca, pominje se u Bibliji. Ideja o jevrejskom povratku tada je podrazumevala otkup zemlje od Palestinaca…”Palestina je dugo bila jedna od pokrajina Otomanskog carstva. Odnosi između Jevreja i Palestinaca su bili usklađeni, bez velikih potresa…Posle Prvog svetskog rata, Liga naroda je mandat nadzora nad Palestinom poverila Velikoj Britaniji”, završio je svoje izlaganje Lino Veljak.
Miloš Urošević je kao najvažniju za početak formiranja države Izrael naveo Balfurovu deklaraciju iz 1917. godine kojom je Velika Britanija podržala pravo Jevreja da na teritoriji Palestine formiraju svoju državu. On napominje da su sukobi između Jevreja i Palestinaca postojali i pre 1948. (Arapske pobune 1930-1939, Jevrejske pobune 1940-1948). Planom o podeli Palestine iz 1948., Palestinci i drugi Arapi nisu bili zadovoljni, izbio je rat i dogodila se podela Palestine između Izraela, Jordana i Sirije. “Tada je ubijeno oko 10% arapskog stanovništva. U početku je bilo više Palestinaca u Izraelu, ali se to, vremenom, promenilo. Dogodila se Nakba, što je arapski naziv za “katastrofu” progona koji su Palestinci doživeli 1948. od strane izraelskih Jevreja.”
Veljak je dodao da su Izrael osnivali kako antifašisti tako i oni koji su bili i kapoi u logorima istrebljenja. “Izrael nastaje u kontradiktornoj sprezi antifašista kao što je bio jugoslovenski major Moše Dajan i neke vrste kolaboracionista. To deli izraelsku politiku i danas. Manjina je za dve države, a većina je za Netanjahua.” On smatra da je za odlazak Jevreja u Palestinu ključna bila Afera Drajfus u Francuskoj…
Dragan Stojković, međutim, kaže da je prema onome što je njemu poznato, zemunski rabin Jehuda Alkalaj iz prve polovine 19. veka, “tvorac ideje o ujedinjenju Jevreja”. Na zanimljivu i iscrpnu istoriju evropskih Jevreja u Izvorima totalitarizma Hane Arent, skrenula je pažnju Nastasja Radović, a Mirko Medenica smatra da cionizam nije originalno jevrejska ideja već da dolazi od evangelističkih fundamentalista koji su smatrali da će se Mesija pojaviti tek kada se Jevreji vrate u Palestinu. Medenica tvrdi i da odanost SAD Izraelu nema veze toliko sa jakim jevrejskim lobijem koliko je uzrokovana ovim evangelističkim fundamentalizmom dela Amerikanaca: “Žudnja Jevreja da se vrate je dosta iskorišćavana. To, međutim, nastaje tek u 17. veku…Cionizam nije bio tako rado prihvaćen, dosta je bilo onih koji su ga u početku odbacivali. A evangelizam je imao dosta toga antisemitskog jer je očekivano da se Jevreji konvertuju u hrišćane ili će biti istrebljeni…”
“Očekuje se od mene da nešto kažem. A ne govori mi se…Sve je prilično jasno…Film je potresan. To treba reći. Kako da tome priđem a da to bude pošteno? Od 1948. godine traje i trajaće… Niko se ne bavi klasnim pitanjima…A Izrael je nastao od Jevreja iz socijalističkih istočnoevropskih zemalja i od onih iz kapitalističkih, od kojih su mnogi ranije otišli u Ameriku…”, rekao je, govoreći u početku o filmu Aleksandar Kraus. On je posebno istakao levičarsku tradiciju u Izraelu za koju smatra da je danas prestala da bude politički uticajna. “Tamo su se razvijale i ozbiljne radničke partije kao što je bio Hadaš, partija i Jevreja i Palestinaca. Postojala je Komunistička partija, radnička partija Avoda Šimona Peresa…Ekstremisti u Izraelu su isti kao i svuda drugde. S tim da je kapitalizam pobedio. Trebalo bi znati da su Izraelci i Jevreji iz dijaspore potpuno različiti. Netanjahu je doprineo antisemitizmu…” Kraus je naglasio i da su ruski Jevreji u Izraelu-od kojih su neki otišli u SAD, dosta konzervativni…” Aleksandar Vučić je nedavno bio veoma srdačan sa Netanjahuom…Po meni je problem što je to izmaklo klasnom pristupu. Tamo je žestok kapitalizam. I oni imaju ekstremiste. Ubili su Jicaka Rabina…”
Medenica je reagovao stavom da je pogrešno smatrati da je Netanjahu glavni problem: “Mali je broj onih koji nude neko rešenje. Najprogresivniji izraelski premijer Ehud Barak je rekao da bi bio u Hamasu da je Palestinac. To što je ponuđeno kao palestinska država – to nije država već neka teritorija. Svi su bili protiv palestinske države, bili su jaki propaganda i strah.”
“Ako se problem sužava na Izrael i Palestinu, to nije dovoljno. Sve se komplikuje. Može i svetski rat izbiti oko Bliskog istoka. Palestinci u Izraelu kojih je oko dva miliona, drže se veoma lojalno prema politici države…”, dodao je Kraus.
“Film je zaista umetničko delo, u estetskom smislu. U pitanju je zlo, i nesreća civila. Oni, u stvari, i ne znaju šta se događa…Ova univerzalna poruka filma može se primeniti i na bratoubilačku situaciju u Bosni i na Kosovu, u odnosu na siže filma…Možemo prepoznati sebe u toj brutalnosti. Ovo je zato univerzalni umetnički jezik “, rekao je o filmu Dragan Stojković. Po njemu, Jevreji su u odnosu na Palestince preuzeli obrazac “belog evropskog kolonijaliste” koji muslimane-Palestince smatra primitivnim i zaostalim: “Zato i nisu iz Španije išli u Palestinu…
Josip Dujmović misli da se tu radi o “poistovećivanju sa agresorom”, da trauma izaziva kopiranje ponašanja neprijatelja, a na zapažanje Stojkovića da Nemačka posebno ulaže u naoružavanje Izraela, kaže: “ To je njihova katarza…”
Snežana Tabački je pitala o jevrejskim verskim fundamentalistima koji ne moraju u vojsku i ne nose oružje. “To su Hasidi” odgovorio je Kraus. “ Imaju po desetoro dece. Država ih plaća, a rade samo unutar familije. Izrael je verska država iako je imala i ozbiljnu demokratiju…Traženo je da i Hasidi idu u vojsku, ali je Netanjahu podržao stav tih ekstremista.”
Tamara Spaić je opisala svoja iskustva prilikom njena dva boravka u Izraelu. Posebno scene maltretiranja Palestinaca na punktovima koji su je zapanjili brutalnošću: “Neviđeno maltretiranje na ček pointu u Ramali…Imala sam velike simpatije za Jevreje. Moja mama je veličala Moše Dajana kao partizana…Tu je i ono što se sada događa, ne samo u Gazi -što je genocid. Tu je i napad na Liban, rat sa Iranom koji se širi…”
Na kraju ove vrlo dinamične i “poučne” debate, raspravljalo se i o mnogima nejasnoj nepokolebljivoj lojalnosti SAD prema Izraelu i sada već teško razumljivoj tolerantnosti. Pored već pomenutog argumenta o američkim evangelisitima i geostrateškim interesima SAD, Kraus je dodao: “Izrael nema ambicija prema Evropi. On sebe vidi kao državu SAD…”
Nastasja Radović
