(ciklus (Ne)vidljiva SFRJ)
Uvodničarka: Tanja Petovar
Moderatorka: Staša Zajović
Prisutno: 16
30. oktobar 2024. godine
Na početku Kružoka, dogovoreno je da se odmah pređe na razgovor čiji povod je bio film. Pre toga je Staša Zajović prenela prisutnima svoje utiske sa ljubljanske promocije knjige Andraša Rožmana o „izbrisanim“ građanima/kama SFRJ iz svih evidencija u nezavisnoj Republici Sloveniji čime su oni izgubili i pravo na boravak kao i sva druga prava. Tanja Petovar je rekla da je ona kao advokatica koja se bavila ljudskim pravima otkrila slučaj „izbrisanih“.
„Otkrila sam „izbrisane“. Oduzeli su mi radnu dozvolu zbog toga. Tada sam sa norveškim Institutom za mir radila na osnivanju Haškog tribunala. U moju kancelariju u Ljubljani počeli su da dolaze ljudi i da pričaju kako su „izbrisani“...Nisam znala o čemu se radi. Jedna službenica mi je onda rekla da je to tačno, da su dobili spiskove za brisanje. Kod mene su za pomoć dolazile i Slovenke koje su se hrabro borile za svoje „neslovenačke“ muževe.“ Ona je, dalje, rekla i nešto u vezi sa podacima o „izbrisanima“ i postupanju slovenačkog pravosuđa. „Bilo ih je 25.671, od toga je njih oko 12.000 dobilo kasnije male nadoknade, a ostali ništa. Sudija Vrhovnog suda Slovenije, Matijaž, jedini je koji je o ovom slučaju dao „izvorno mišljenje“ Jedini on. I onda je sve pokrenuto...“
Staša Zajović je razgovor vratila na temu filma i iskustva gošće. Petovar je objasnila o čemu govori film i ko su ljudi koji su inspirisali ne samo film već i neke druge događaje koji imaju veze sa temom sudbine dece socijalističke „nomenklature“. Počelo je, kazala je, sa namerom novinara Denisa Kuljiša da napravi knjigu o „neformalnom Titu“. Tako su nastale dve knjige...“Film je bio samo epizoda u jednoj sasvim drugoj zamisli. Denis Kuljiš je hteo da prođe sa mnom celo Dedinje. Tu sam odrasla...To je bilo „naše selo“. Dosta smo se družili...“ Ispričala je i priču o šest brodova koje je-uglavnom, koristila jugoslovenska politička elita, po jedan za svaku republiku. „Hrvatski brod se zvao po Vladimiru Nazoru. Kupio ga je biznismen i veliki „zaljubljenik u Tita“ Buljubašić i dao mu ime „Galeb dva“. Kuljiš se sa njim sprijateljio...“
Na pitanje Staše Zajović da li Petovar misli da su ona i druga „deca sa Dedinja“ bila povlašćena i da li su za to „platila cenu“, odgovorila je: „Živeli smo vrlo privilegovano. Ali, sve je zavisilo od porodice. Moj otac je bio Slovenac, luteranac i vojnik. Nije bio zagriženi komunist. On nama nije dao ništa od tih privilegija. Znalo se-imali smo jedne cipele zimi i jedne sandale leti. Nije voleo da se ide na Brione. Imao je američki kadilak koji mu je pripadao po funkciji. Išli smo po selima u Crnoj Gori. Nikada sa njim nisam bila ni u jednom hotelu...Imali smo svi kuće na moru, ali smo zemljište kupili za svoje pare. Bilo je i onih funkcionera koji su u Crnoj Gori dobili besplatno zemljište...Moj otac nije želeo nikakve privilegije...Ipak smo živeli mimo reda i mimo većine. Ogromna je bila razlika u odnosu na radnička odmarališta. U Zagrebu su nam u kući bile dve Nemice bez građanskih prava, a kućna pomoćnica je sa nama ostala ceo život, zaradila je penziju...“ Pomenula je i da su najbliži članovi porodica i sa majčine i očeve strane ubijeni od četnika i ustaša....
Petovar je govorila i o momentu svog osvešćivanja u vezi sa nejednakim uslovima u kojima se živelo. „Na Brionima je dominirala malograđanština. Ja sam sa osamnaest godina prestala da idem tamo. Tada počinje moj bunt. Čitam Cibulskog i Kestlera, počinjem da se raspitujem kod drugova moga oca o onome što sam pročitala...Kod Veljka Begovića...Komunistički radnički pokret između dva rata nije bio ono što je postao posle...“
Razgovor je dalje krenuo na temu tragičnih sudbina dece visokih socijalističkih funkcionera i koliko je ta privilegovanost umanjivala njihov lični „smisao“, a roditeljski autoritet doprineo da ne uspeju da pronađu životni oslonac u samima sebi...Tanja Petovar tragični kraj i teška iskušenja nekih od dece privilegovanih, ne smatra uvek posledicom društvenog položaja već i problemima odnosa sa roditeljima koji postoje i u „običnim“ porodicama, a nisu samo deo „klasnog pitanja“. Staša Zajović, međutim, smatra da su snažna ideološka uverenja često činila da čak i majke-komunistkinje i revolucionarke, ne uspostave dobar odnos sa decom: „Neke funkcionerke i njihova djeca su platili visoku cijenu. Uzor im je bila Aleksandra Kolontaj. Nisu se dovoljno bavile svojom djecom...“
Zajović je opisala vreme u kojem se družila, najviše po diskotekama, sa „decom sa Dedinja“ i koje je za nju bilo inspirativno: „Nama je veza bila rok muzika i knjige koje smo čitali. Naše povezivanje i druženje nije bilo na osnovu toga da li je nekome tata „ovo ili ono“. Srodnost smo gradili po tome šta nam je značio Vudstok i antiratni pokret protiv rata u Vijetnamu, na primer...Ali, tačno je bilo da su bili zaštićeni. Da su se mogli ponašati slobodnije jer su, između ostalog, uglavnom živeli u posebnim delovima grada. Vododelnica je, po meni, bio početak sedamdesetih. Sećam se svog klasnog osvješćivanja. Posle je bilo drugačije...“
Moderatorka je zatim upitala Violetu Đukanović kako se ona seća svog odrastanja u Priboju gde je njen otac bio jedan od najuticajnijih građana-predsednik Suda. „Otac mi je bio pošten čovek. Nije imao vikendicu. Imao je veliku platu. Mogli smo da se školujemo. Nikad nije podizao kredit da mu ne bi prigovarali u maloj i etnički mešovitoj sredini...Bilo je to osetljivo. Ja nisam imala privilegije. Jednom sam čak slagala na pitanje-da li mi je Radojica otac. Rekla sam da nije...“
Ljiljana Radovanović se prisetila da je u ostavštini svog muža koji je sa grupom Elipse često svirao na dedinjskim žurkama, našla i pozivnice kojima se gostima garantuje „specijalan“ provod. I ona se prisetila vremena kada je odrastala u Lozoviku i školovala se u Velikoj Plani, i možda za odrasle sitnih-ali za decu velikih povlastica koje su neki nastavnici omogućavali deci lokalnih funkcionera...
O negativnoj kadrovskoj politici i iz toga proizašlim privilegijama u društvenim preduzećima i fabrikama, ilustrativno je-iz ličnog primera, govorila Melanija Aleksić. Ona je-sa mužem, radila u fabrici Ivo Lola Ribar. Opisala je njihov dolazak u Lolu u vreme reformskog direktora kada su oni-kao i on, u fabrici zaposleni kao stručni kadrovi. Obećan im je „u paketu“ i stan iz fabričkog „kadrovskog“ stambenog fonda, ali su do njega jedva došli tek posle 12 godina. U međuvremenu je neko „odozgo“, odlučio da na mesto sposobnog direktora dovede lojalnog novoj partijskog liniji...
„Oni koji su visoko stajali, dolazili su do boljih stanova. Ako radiš u CK dobiješ stan. Ja sam smatrala da je taj sistem pogrešan...“ (T.Petovar)
Petovar je ukazala da je tog sistema privilegija kada se radi o uslovima svakodnevnog života, bilo svuda u zemljama real-socijalizma. Pomenula je izgradnju kremaljskih apartmana za sovjetsku elitu, za boljševičku klasu: „Toga ima u revolucijama svuda. Nikako revolucija. To sam shvatila...“
Pričalo se i o partijskom članstvu i da neki ljudi nisu odmah ulazili u komunističku partiju, ali da ih je ponuda napredovanja u službi na to često obavezivala.
Ipak, na kraju ovog razgovora, bilo je slaganja u jednom-socijalizam je, bar deklarativno, proklamovao neke od najprogresivnijih vrednosti.
„Ono što razlikuje vreme u SFRJ od kasnijeg, jeste vrednosni sistem. Rasli smo sa vrednosnim sistemom, mi smo u to verovali. U te neke humanističke vrednosti. Svi smo kasnije mogli da se uhlebimo u tranziciji. Ali, bilo je onih koji nisu to hteli...“ (T.Petovar)
„Imali smo vrednosni okvir i kulturni identitet. SFRJ ne bi opstala da nije bilo vrednosnog sistema. „ (S.Zajović)
„Ideja bratstva i jedinstva...“ (Ivan Srdanović)
„Slažem se da je to važna ideja. Ali, to je bilo sve složeno...“ (T.Petovar)
O tome koliko su politički i nacionalni odnosi u SFRJ vremenom postajali sve komplikovaniji, Petovar je ilustrovala svojim advokatskim iskustvom iz procesa koji su na Kosovu sedamdesetih i osamdesetih godina vođeni protiv Albanaca i Albanki. „Sve sudije su, u tim političkim procesima, bili Albanci. Srba nije bilo uopšte. Moje mišljenje je da su Albanci-nacionalisti namerno proganjali Albance-Jugoslovene da bi masu okrenule protiv te države...“
Staša Zajović je reagovala na to da da je reč o aparthejdu-sa čim se Petovar nije sasvim složila. Ona je rekla da razlikuje vreme do Miloševićevog suspendovanja autonomije Kosova, ali da se za nju i posle toga više radilo o „goloj pljački“ nego o aparthejdu. „Najveći deo tog terora imao je razlog u pljački. To je više bio individualni teror...“
Nastasja Radović
