(Ciklus: (Ne) vidljiva SFRJ)
Uvodničarka: Vesna Pešić
Moderatori: Staša Zajović i Miloš Urošević
Prisutno: 14 osoba
13. novembar 2024. godine
Peticije u SFRJ- za osnovna prava i promene, a iznad ideoloških razlika
Pešić: Moja knjiga o peticijama nikada, u stvari, nije štampana
Vesna Pešić, sociološkinja i političarka, učesnica mnogih zbivanja u društvu i politici poslednjih decenija, ovog puta je govorila na temu peticionaške akcije u poslednje dve decenije postojanja SFRJ. Ne početku razgovora je rekla da ona smatra da nije bilo nekog peticionaškog pokreta već da se radilo o pokretanju peticija različitih društveno i antirežimski nastrojenih grupa u odnosu na događaje koje su pokretači smatrali izazovnim, gde su se kršila ljudska prava: posebno pravo na slobodu izražavanja.
„Nije postojao neki odvojeni peticionaški pokret. Nisam bila deo jer sam bila na postdiplomskim studijama. Vođa studenata je bio Vlada Mijanović. A prvu peticiju su sastavili Srđa Popović i Kosta Čavoški. To je bio jedan temeljno sastavljen zahtev za ukidanje člana 133 Ustava SFRJ koji je sankcionisao neku vrstu „verbalnog delikta“. Mnogi su zbog tog člana završavali u zatvoru.““ Pešić smatra da su peticije uglavnom obeležile osamdesete godine, ali se seća i jedne iz 1979-e, mada ne i ko ju je sastavio. „Bilo je i onih koji su potpisivali a onda povlačili potpise. Posebno aktivni su bili Vlada Mijanović, Mirjana Miočinović, Pavluško Imširević, Danilo Udovički... Neki od šezdesetosmaša su bili suđeni. U Zagrebu su demonstracije bile više „nacionalne“, bio je tamo Ivan Zvonimir Čičak... Ja sam tada bila na trećem stepenu studija, mogla sam da uđem na te događaje. Pored Mijanovića, tu su bili i drugi-advokat Srđa Popović... Ljudi su prvi put slobodno govorili. Bio je Nikola Milošević, glumci... Prvi put u mom životu, čula sam da i profesori i studenti slobodno govore...“ Prisetila se i da je sve one koji su bili hapšeni branio tada mladi advokat Srđa Popović.
„Šezdesetosmaši su imali jednu kuću u Jajincima. Moj sin je odrastao u toj kući. Po jednoj mojoj anegdoti može se danas shvatiti koliko je bilo straha kod ljudi. Boris, moj sin, je u šestom razredu dobio zadatak da napiše sastav na temu heroja naše revolucije. On je pisao o Vladi Mijanoviću. Učiteljica i njen muž su zakopali taj papir u zemlju, od straha...“ Pešić je rekla da su uglavnom isti ljudi učestvovali u različitim antirežimskim aktivnostima: „Neki su bili trockisti, a neki liberali koje je više zanimala sloboda govora...“
Na pitanje Miloša Uroševića o njenoj knjizi o peticiionašima o kojoj je podatak našao u jednom tekstu Nebojše Popova u Republici, Pešić je objasnila da je na ideju o knjizi došla 1982. godine, da je prikupila dosta građe i našla izdavača u Marksističkom centru – gde je knjigu preporučio Aljoša Mimica, ali da se od njenog objavljivanja odustalo. „Pavluško je posle tražio od mene te peticije koje sam prikupila. Ja sam tu pristupila i naučno, pa sam počela sa prvim tekstom koji je dozvoljavao neku vrstu peticije, sa Magna kartom. Tu stoji da seljak može da se obrati kralju...Pravo na peticiju je građansko pravo kojim se obraća vlastima.“ Ona se osvrnula i na jedan svoj kasniji rad o peticijama, ovog puta kao narodne poslanice.
Odbori, peticije i član 133 Ustava SFRJ
„Srđa Popović je branio Dobroslava Paragu. Ja tada- početkom osamdesetih, nisam znala ko je Paraga. Sin mi je rekao kako ne smem da potpišem i-potpisala sam. Posle je Paraga bio deo desnice u devedesetim. Ali, kad smo potisivali peticiju protiv njegovog progona, smatrali smo to ispravnim. Nebojša Popov i neki profesori nisu hteli da potpišu za Paragu...“
Ona je ušla u kratku polemiku sa Dragomirom Olujićem oko toga koliko je bilo potpisnika peticije za ukidanje verbalnog delikta (čl. 133 Ustava), a za koju je rekla da su je potpisivali ljudi iz čitave Jugoslavije. Pešić je tvrdila da je na kraju bilo 303 potpisa, a Olujić 104 (jer je jedan potpisnik povukao potpis). „Nije tačno, bilo je 303. To nije bio pokret. Počelo je štancovanje tih peticija. Srđa Popović je napravio prvu peticiju za promenu Ustava SFRJ. Da Ustav štiti građane nezavisno od njihovih političkih uverenja. To je bilo 1985.“ Osamdesete vidi kao vreme „velike liberalizacije“ u društvu, kada su počeli da se osnivaju i razni odbori. Među njima, rekla je, najvažniji su bili Odbor za zaštitu umetničkih sloboda (1982-pri Udruženju književnika) i Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja (1984). „Dobrica Ćosić je napisao peticiju u kojoj se traži oslobađanje Alije Izetbegovića koji je bio uhapšen i osuđen zbog svog teksta „Islamska deklaracija“. Kad sam ja ušla u taj Odbor, tema je bilo Kosovo. Trebalo je da napišemo peticiju za Albance. Neko je rekao da to ne može. Moramo da stavimo temu o Kosovu...Mislim da je to možda bio Mića Popović ili neko od akademika iz Odbora. Ivan Janković je tada intervenisao u vezi sa srpskim nacionalizmom. U Odboru je bilo dosta akademika. Smatralo se da vlast neće napasti jedan takav odbor koji osnivaju akademici. Ostali članovi su bili više kao neka „tehnička podrška“. Tada su krenuli i „pritisci sa strane“ u vezi sa kršenjem prava Albanaca. Dolazila je Kristina fon Kol...“ Pešić je pomenula i neke „lažne peticije“: „Bila je i jedna lažna peticija koju su potpisali neki naši ljudi jer nisu videli da ju je napisao Matija Bećković. Tako da su tu peticiju potisali i šezdesetosmaši i nacionalisti. Ja je nisam potpisala. Tada se digla velika uzbuna oko napada na Srbina sa Kosova, Đorđa Martinovića. Pisalo se da je teško povređen od strane Albanaca i to na jedan monstruozan način. On jeste bio dosta povređen, lečio se u bolnici, ali je slučaj bio nejasan. Mediji su bili puni tekstova u stilu „razapinju se Srbi na Kosovu“.
Slobodni univerzitet
Vesna Pešić smatra da se peticionaške aktivnosti ne mogu odvojiti od drugih-kao što su one u okviru Slobodnog univerziteta. „Skupljali su se u Miletinoj ulici, jedna grupa. Druga je bila u ulici Koče Kapetana...“.
Na to je Olujić ( jedan od osnivača), rekao da nisu bile dve već tri grupe učesnika i učesnica Slobodnog univerziteta: „Inicijativa je pokrenuta 1976. godine u stanu Ljilje Mijanović. To su bili šezdesetosmaši. Kasnije su se priključili profesori i formirala se njihova grupa. Treći su bili studenti, nakon oko godinu dana. Razgovori su bili „pro et contra“, a studenti su pitali šta ih je zanimalo...“
Vesna Pešić je dalje opisivala svoja iskustva sa Otvorenog univerziteta: „Srđa Popović je na Otvorenom univerzitetu govorio o legitimitetu. I kod mene u stanu je bilo razgovora sa Slobodnog univerziteta. Svi su sedeli na podu. Bilo je pedesetak ljudi... Ja bih sve to nazvala disidentskim pokretom. Od 1968. do osamdesetih. Kasnije smo se, u drugim stanovima, intenzivno okupljali u vreme nastanka poljske Solidarnosti. Sećam se Oluje i mene. Protestovali smo ispred Poljske ambasade, ali tako što smo šetali dvoje po dvoje. Imali smo kape na glavi...U „pokretu za Poljsku“, bili su to isti ljudi...“
Olujićevo sećanje o istim događajima: „Tražili smo da napravimo manifestaciju. Nisu dali, pa smo se dosetili da šetamo u grupi po dvoje. Troje je već bila nedozvoljena grupa. Kad je Jaruzelski napravio državni udar, uhapsili su nas...Bila je tu i Vesela Zastavniković, tada žena Borisa Tadića...“
Poljska Solidarnost i hapšenje u Komunistu
I Pešić i Olujić su bili među uhapšenima zbog protesta protiv vojne diktature generala Vojćeha Jaruzelskog i progona Solidarnosti. Pešić kaže da su se jednom prilikom održali i protesti Socijalističke omladine na Trgu Marksa i Engelsa: „Tu su se uključili novi ljudi koji uopšte nisu bili naši. Bilo ih je sa Fakulteta političkih nauka koji je tada smatran kao osnovan od vlasti, bio je nastavak Više škole za novinarstvo i diplomatiju koja je smatrana mestom za pravljenje partijskih kadrova...Ta grupa nije imala veze sa nama koji smo se sastajali u stanovima...Taj Savez socijalističke omladine imao je i akcije podrške palestinskom narodu posle zločina u palestinskim logorima Sabra i Šatila.
Pešić je opisala svoje hapšenje na jednom od protesta: „Policija je odgurala deo naših sve do knjižare Komunist. Gordan je rekao da će se demonstrirati ispred knjižare...Tek sam se bila vratila sa letovanja. U „Grgeču“ smo sedeli Sveta Stojanović, Nebojša Popov, moje sestre i ja. Kad upada Voja Stojanović i kaže da moramo da idemo ispred knjižare Komunist. Tog petka je bilo mnogo policije. Seli smo na klupe kod vodoskoka na Trgu Marksa i Engelsa, a ja sam onda otišla u knjižaru. Tu sam videla Borisa Tadića kako se svađa sa nekim policajcem. Nebojša Popov je otišao u deo gde je čitaonica. Meni se sad čini da je Tadić nekako hteo da ode u zatvor u Padinskoj Skeli jer je Veselinka već bila tamo...“
Ona je opisala svoj razgovor sa policajcem sa kojim se objašanjavao Tadić i kome je rekla da svako može da se predstavlja kao policijac:
„On je pokazao neku legitimaciju na kojoj je pisalo samo „Rade“. „Pa niste vi Tereza da se predstavljate samo imenom, gde vam je prezime? Onda je Nebojša Popov dobacio iz čitaonice. „Ko to uznemirava čitaoce?““ Ona je nastavila da opisuje događaj hapšenja, posle kojeg je-kao i Popov, osuđena na 25 dana zatvora, „ a Tadić i Žaneta (Sironić) na 20 dana- jer su bili mlađi“.
„Tu sam bila i sa takozvanim štajgerkama, a i sa Rumunkama koje su pobegle od Čaušeskovog režima. U zatvoru u Padinskoj Skeli bila je i velika biblioteka, puno klasika. Tu sam pročitala Vaskrsenje Tolstoja u kojem su neki od likova intelektualci koji žele da prosvećuju narod, da ga „uzdižu“. (Vesna Pešić)
Pešić smatra da su njihove aktivnosti počele da jenjavaju 1984. (kada je bilo i suđenje tzv. Šestorici ): „Oni su 1984. odlučili da rasture tu grupu i tada je bila velika optužnica protiv Šestorice. Bilo je suđenje. Tu je bio kraj tog celog društva. Posle su polako počele partije. Od 1968. na različitim mestima, po kućama, po protestima i po peticijama koje su potpisivane-zvali su se disidenti, ja bih rekla.“
Program nove partije, uspesi i neuspesi, Milovan Đilas i kraj odbora i peticija
Dragomir Olujić-Oluja je podsetio na neke situacije u kojima je institut peticije bio zloupotrebljen, a da je kod nas bilo i peticija koje nisu bile političke (kao ona protiv izgradnje brane na Đerdapu), kao i da je političkih peticija bilo i pre 1968., uglavnom su se one odnose na ljude „simpatizere“ ali koji su, kako je rekao, „do daske“ bili politički aktivisti-revolicionari, ali koji su sami delovali...“ Do 1976., do formiranja Slobodnog univerziteta, izbegavali smo peticije, imali smo svoje društvo, a ljudi sa strane su ih pisali. Mi smo u Otvorenom univerzitetu hteli da raspravljamo o aktuelnim političkim problemima. Peticije su za nas bile nešto kao slobodne aktivnosti. Naš cilj je bio da napravimo program političke partije. Napravili smo inicijativnu grupu za osnivanje partije. Tu je bio i „Mića Doktor“. Tog 09. jula, kada smo hapšeni na Trgu, te večeri smo inicijalna grupa za osnivanje Socijaldemokratske partije Jugoslavije - Miša Samardžić, Mića Doktor i ja, trebalo je da imamo sastanak, da napravimo papir. Ja sam bio uhapšen, a Miša je pobegao.Postojale su i slobodne disidentske aktivnosti, uglavnom onih ljudi koji nisu učestvovali u izradi ovog programa. Konkretna iskustva oko peticija smo pokupili od naših prijatelja iz Poljske i Češke. Disidenti iz SSSR-a su bili previše građanski - Saharov, sem Grigorenka, svi su oni bili liberali, a mi smo bili radikalni levičari.“
On se prisetio i prve peticije koju su pokrenuli (kada su se dogovorili da je ne potpisuju ljudi koji su zaposleni-da ne bi bili otpušteni), u vezi sa članom 66a alineja šest, a koji se odnosio na izdavanje pasoša Prva peticija je bila protiv člana 66 oko izdavanja pasoša, jer ih nismo imali. To je bilo 1977/1978. Ta tačka je bila da se ne izdaje pasoš bez obrazloženja. Pavluško Imširević je jedini bio „lud“. Tužio je državu što mu ne izdaje pasoš, pozivajući se na taj član. Sve peticije do one za ukidanje člana 133- koja je bila najveća i najvažnija, bile su ilegalne. Nismo mogli da ih objavimo javno.“
Olujić je, zatim, ispričao i zanimljivu anegdotu kada su Imširević i on napisali peticiju protiv državnog udara generala Vojćeha Jaruzelskog i ponudili je da se javno potpisuje na Kolarcu gde je SSRNJ organizovao razgovor. „Tražili smo podršku protiv državnog udara u Poljskoj i dobili smo potpise oko 800 ljudi. Kada sam video koliko je ljudi došlo i kakvo je bilo raspoloženje, zatražio sam reč da pročitam peticiju. To je bilo pred očima vlasti. Potpisalo mi je negde 800 ljudi. Ja sam se našao posle sa Vladom, Lazom, prvo su me grdili pa su mi čestitali. Onda smo se dogovorili da napravimo jednu malo širu peticiju, sa više detalja. Na raznim mestima skupljali potpise. Nismo se više plašili. U SKC je bila neka tribina i bilo je par profesora, Ljuba Tadić, Branko Horvat... Kada su oni završili, ja sam tražio da pročitam peticiju. Neko se javio i rekao da je ne podržava. Mi smo odgovorili-da može sam da napiše svoju peticiju. Hteli smo da u jednoj od narednih-koja je bila isto u vezi sa Solidarnošću, uvedemo Milovana Đilasa kao potpisnika i da ga tako nekako vratimo u javnost... Dogovorili smo se da samo nas 22-oje potpiše. Niko nije hteo da bude na prvom mestu, pa sam ja potpisao.Ta je peticija-upravo zbog Đilasa, bila u svim svetskim medijima. Još je jedna peticija bila važna-ona iz 1981. godine zbog velike represije nad kosovskim Albancima... Sramotno je to što je samo 16 ljudi iz Beograda potpisalo. Bila je namenjena samo studentima. U Zagrebu je bilo 140 potpisa, a u Ljubljani oko 400. Oko našeg suđenja je bilo mnogo peticija iz sveta. One su značajne kao vid podrške nama, ali one nisu bile specifičnog karaktera...“
Lino Veljak je napomenuo da je „1968-a“ u Zagrebu bila imitacija onoga što se događalo u Beogradu, da nije bila masovna (dve-tri hiljade učesnika/ca), kao i da se Ivan Zvonimir Čičak pojavio 1969-e: „Peticije je u Zagreb obično donosio Vlado Mijanović, ponekad Pavluško Imširević, ponekad Oluja...“
Čulo se i da je Matija Bećković bio čest potpisnik peticija, kao i Amfilohije Radović i Atanasije Jevtić. Peticije su označile „početak buđenja“, nemirenje sa uniformnošću, bile su u skladu sa aktivnostima u demokratskim društvima. „Aktivnost oko peticija su, uglavnom, preduzimali šezdesetosmaši. Postojala je mala nada za opstanak i normalizaciju društva...“
Olujić se onda setio Dušana Bogavca, novinara i urednika u Komunistu koji ih je branio tokom procesa Šestorici: „Niko ga nije znao. „Komunist“ je bio dobar list. Napravio je u Politici tekst . Izašao je samo u prvom izdanju. Onda su ga smenili i izbacili iz Komunista. On je napravio „Fond solidarnosti“.“
Vesna Pešić: U teoriji, peticije se smatraju najslabijim političkim sredstvom. Ali su u komunisitičkom sistemu napravile veliko uzbuđenje...
Lino Veljak: Postojala je ovde opasnost od peticionaštva za partijski režim...
Staša Zajović: Zaista se potpisivalo iz principijelnih razloga. Često-i iznad ideoloških neslaganja. Da li mi to sada možemo? Bile su i peticije protiv štafete i protiv procesa Četvorici, Janezu Janši i ostalima...Sa Kosovom je bilo najopasnije. Životić je napravio peticiju 1991. Gotovo niko to nije hteo da potpiše...
Nastasja Radović
