Razgovor se održava u okviru tematskog ciklusa “16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama”
Uvodničari: Fahrudin Kladničanin, Ivana Gordić-Perc i Vanja Macanović
Moderatorka: Staša Zajović
Prisutno: 15 osoba
20. novembar 2024. godine
Zaveštanje sestara Mirabal: zajedno za demokratiju i pravo žena na život bez nasilja
Troje istraživača i analitičara iz tri grada u Srbiji - Fahrudin Kladničanin iz Novog Pazara (Akademska zajednica ‘Forum 10’), Ivana Gordić-Perc (novinarka, istraživačica i građanska aktivistkinja) iz Zrenjanina i Vanja Macanović (pravnica, Autonomni ženski centar) iz Beograda, predstavili su svoja istraživanja, nalaze i iskustva na temu nasilja nad ženama u njihovim sredinama ili na nivou Srbije. Razgovoru su, pored drugih, prisustvovale i žene iz Đulića (BiH) iz organizacije “Anima” koja je deo Mreže Žena u crnom.
Ivana Gordić Perc je javnosti poznata po svojim izveštajima, intervjuima i reportažama o sudbini vijetnamskih radnika u zrenjaninskoj kineskoj fabrici Linglong. Ispričala nam je kako izgleda njena svakodnevica od tada. Primetila je da često u gradu ima pratnju dvojice-trojice Kineza koji su čak, jednom prilikom, ušli i u apoteku zajedno sa njeno troje dece. Primetila je i da sve vreme snimaju, a najstarije od njene dece već je razumelo da se mora biti “oprezno”. Tako je Gordić-Perc ilustrovala i specifično nasilje koje sama trpi u svom gradu…
Dan “leptirica”
Staša Zajović je podsetila zašto se 25. novembar obeležava kao Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama (ustanovljen 1981. godine na prvom sastanku feministkinja Latinske Amerike i Kariba, u Bogoti). Odlukom Ujedinjenih nacija 1999. godine (Rezolucija 54/134), proglašen je međunarodnim datumom. Kao simbolički povod uzima se datum smrti “sestara Mirabal” 25. novembra 1960. godine (Patrie, Marie Argentine Minerve i Antonie Marie Tereze), osnivačica grupe “Leptirice”, u Dominikanskoj republici. U vreme ubistva imale su 36, 34 i 24 godine…Ubistvo je inscenirano kao saobraćajna nesreća, ali niko nije verovao u zvaničan izveštaj. Smatra se da je iza atentata bio dominikanski diktator Rafael Truhiljo (stradao u atentatu sledeće godine).
Leptirica je simbolizovala njihovu istrajnost u borbi protiv diktature, Truhiljovih eskadrona smrti. Latinoameričke žene su sačuvale uspomenu na sestre Mirabal kao deo svoje kulture, rekla je Zajović.“ One se nisu borile samo za rodnu pravdu već i za demokratiju. To ne može da se odvaja.”
Podsetila je i na roman i igrani film “U vremenima leptirica”, u kojem igra i Selma Hajek…
Sandžak-prepušten proislamskim ženskim organizacijama
Fahrudin Kladničanin je objasnio da pitanje nasilja nad ženama nije glavni fokus njegove organizacije, ali da on već tri godine (u saradnji sa Danasom) prati i piše o tome-u odnosu na region Sandžaka. “Ove godine sam se bavio istraživanjem partnerskog nasilja. Pokušavao sam da u Novom Pazaru nađem jednu stranu priče koja bi bila potvrđena od ženskih organizacija. Shvatio sam da neke starije organizacije –kao Damad Zibije i Šabana Šarenkapića više ne postoje, a da među aktuelnim ima malo zanimanja za temu. Jedna mi je rekla da je više zanima nasilje nad ženama u Gazi…U Tutinu postoji Impuls-ali za ovu temu nisu imali relevantne podatke. Od socijalnih radnika/ca sam saznao da oni više nemaju grupe koje su podržavali/e. U Kragujevcu postoji sigurna kuća “Knjeginja Ljubica” i u Nišu jedna…Njima sam se obratio da vidim da li imaju svežije podatke…” Kladničanin je tako došao do informacija da je područna policijska uprava registrovala 470 slučajeva partnerskog nasilja, a da je od toga u 76 situacija primenila hitne mere.
Kladničanin je pomenuo i razgovor sa komšijama u jednom predgrađu Novog Pazara gde se desio femicid (muž je ubio ženu-pa zatim izvršio samoubistvo), i njihovu nevericu jer se, kako su rekli, radi o ’pobožnim ljudima...’ On namerava da objavi svedočenje žene o nasilju koje je trpela od muža-hodže, a koji je „držao u špajzu“. Pomenuo je i iznenađenje jednog muškarca sa Peštera kada je zbog porodičnog nasilja priveden, da je zakonski sankcionisano nasilje u porodici-to jest, da on ’ne sme da bije svoju ženu…’
Zajović je rekla da nije retka pojava silovanja od strane pripadnika verskih zajednica, a Macanović da je rizično prerano izaći u medije…Kladničanin dodaje da se nasilje krije čak i kad je prijavljeno i procesuirano i da žene čiji su slučajevi na sudu okončani, najčešće sa decom odlaze u inostranstvo. On je kao važan elemenat praktikovanja nasilja naveo i posedovanje oružja (u Sandžaku oko 80% nasilnika je imalo oružje), ali i “indoktrinaciju” ženskih- pretežno verski orijentisanih organizacija kao i žena u pravosuđu (tužiteljki i sudinica), koje suviše insistiraju na pomirenju žrtve i nasilnika (ako su u partnersko-supružanskom odnosu).
“Imamo evidentno prisustvo islamskih ženskih organizacija koje vode žene koje propagiraju otvorene religijske stavove, nude humanitarnu pomoć…One ispunjavaju taj vakuum koji je nastao zbog nedostatka drugih organizacija za prava žena. Moćni muškarci na lokalu korumpiraju sud. A žene u pravosuđu koje ubeđuju žrtve da budu “strpljive”, obično i same trpe nasilje…”
Zrenjanin-rešenje u saradnji svih, formirano koordinaciono telo
Ivana Gordić Perc je govorila o svojim i iskustvima žena u Zrenjaninu i Banatu. Kaže da se iznenadila kada su joj na upit o broju prijavljenih slučajeva nasilja nad ženama, odgovorili i tužilaštvo i policija i zrenjaninski Centar za socijalni rad. Tako je pribavila dva približna podaka o broju ovih prijava (Centar za socijalni rad 431 prijava a policija 444): “Otprilike, ovo pokazuje da na istoj teritoriji postoje isti problemi. Ovi podaci za 2024. su za oko 16% veći u odnosu na 2023-u. Od tih oko četiri stotine žena samo jedna je bila i u tužilaštvu. U radu sa NVO ASTRA ustanovili smo da nema pravila koje su žene žrtve. Većina njih se ne obraćaju institucijama, ostaju kod kuće…U Zrenjaninu postoji sigurna kuća, a NVO Most prihvata i žene iz drugih opština…U Zrenjaninu je napraviljeno koordinaciono telo. Neophodno je da koordiniraju svi koji na tome rade. Moraju se mobilisati novinari. Vidi se da to decu pomera iz kuće. Sa klincima treba razgovarati i senzibilisati mlade novinare/ke. Teme kojima se oni bave su jako važne. Važno ih je senzibilisati i za ove naše teme. Vanja Macanović je prokomentarisala ovo, rekavši da je upravo Ivana zaslužna za rešavanje nekih situacija u Zrenjaninu: “Nadam se da ćemo mi te žene spasiti.”
Staša Zajović je problematizovala politiku represivnih režima-kao u Srbiji, koji rešenje odmah nalaze u pooštravanju kaznene politike-koja ide i do predloga za ponovno uvođenje smrtne kazne: “Indikativno mi je da je ministarka pravde-Maja Popović-koja se inače nigdje ne javlja, predložila povećanje kazni za silovanje i nasilje u porodici. To je jako opasno. Srbija je već prihvatila međunarodne pravne standarde protiv smrtne kazne.”
Vanja Macanović je objašanjavala kako Autonomni ženski centar dolazi do podataka o nasilju nad ženama, ističući veliki značaj medija: “Mi ne bismo imale toliko rezultata istraživanja da koleginice nisu prikupljale podatke iz medija. Mada ni to ne znači da se uvek radi o femicidu. Mi i dalje istražujemo…Slično je svuda u svetu. Ali, i tako može nešto da nam promakne. Recimo, bio je jedan slučaj femicida o kojem nije pisano, ali smo za to saznali od komšija i prijatelja žrtve. To je baš bilo u Vojvodini…” Rekla je da je AŽC napravio i poseban sajt “Femicid-memorijal” gde su navedeni slučajevi femicida-ali i da je identitet žrtava-iz pijeteta, zaštićen. Govorila je i o “crvenim zastavicama” odnosno znacima koji signaliziraju da može doći do femicida (posedovanje oružja, pretnje samoubistvom, pokušaji davljenja…) “U nasilju je važan činilac tzv. force control, psihološko nasilje kao “zatvor bez rešetaka”.
AŽC, Anima, Đulići (BiH): problem legislative, primene i kulture patrijarhalnog trpljenja
Zajović je pitala odakle podatak o 143 prijave nasilja od strane policajaca, a Macanović je rekla da se nasilje kod nas ne tretira kao prekršaj, da može da se odredi hitna mera od strane policije-kao što je udaljavanje nasilnika iz stana, ali da se onda ide u tužilaštvo. Žrtva se o tome ne pita, to se radi po službenoj dužnosti…Mirko Medenica je pitao da li ima slučajeva gde sud nije produžio trajanje hitne mera, a Macanović je na to odgovorila da je iskustvo da se u oko 70-80% slučajeva ona produžava: “ Tužilaštvo ima 24 sata da odluči da li će da traži hitnu meru, a sud isto ima 24 sata da odluči da li će je odobriti…” Ona je rekla i to da se događalo da policija ne oceni incident kao prekršaj ili da je sve radila “usmenim putem” i da se onda desi ubistvo žene…Inače, dodala je, kazna za kršenje hitne mere je do 60 dana zatvora.
Macanović je iznela i podatak da se femicid u oko 30% slučajeva završi samoubistvom počinioca, što onda zatvara slučaj i mogućnost kako da se ubistvo osudi tako i da se istraži slučaj tog femicida. Ona se osvrnula i na temu najavljenih izmena Krivičnog zakonika i Zakona o krivičnom postupku i rekla da sve one koji se bore protiv nasilja ovi predlozi o podizanju kazni dovode u neugodnu situaciju, ali da ima sudija kojima će te kazne biti visoke: “Najveći broj osuda za nasilje u porodici su uslovne osude. Ali, niko to ne prati…Naravno, ne i za teža krivična dela. Problem je kada počinioci izađu iz zatvora, što nema efikasnog sistema praćenja njihovih aktivnosti. To bi moralo da bude obavezno a ne samo opciono.”
Govorilo se i o nepostojanju adekvatnog seksualnog obrazovanja u školama, o uticaju crkvi na pitanja u vezi sa tom temom, o porastu seksualnog nasilja u 2023-oj u odnosu na 2022-u, kao i o neadekvatnosti zakonske odredbe kojom se predviđaju kazne samo za maloletnike a ne i za odrasle kada javno objave nečiji intimni fotografski ili video sadržaj: “U “slučaju vrtić”, samo jedno dete je reklo roditeljima, ali mu policija nije verovala…Savet Evrope je izdao brošuru za decu gde ona mogu da nauče šta se smatra dopuštenim odraslima-gde sme da bude dodirnuto…” (Macanović)
O iskustvima žena-Bošnjakinja, koje su se vratile u svoja mesta u Republici Srpskoj posle rata, govorila je Suvada Selimović iz Đulića, koja vodi organizaciju “Anima”.
“Da kažem prvo nešto o našoj neposrednoj okolini. Tu ima sada malo muškaraca. Malo je preživjelih i onih koji su se vratili. Uglavnom su tu naša muška djeca. Nas koje smo “svoje na svome” ti preživjeli muškarci posmatraju kao “žene bez starješine”, čija im samostalnost i nezavisnost smeta. Smeta im to što se nismo ponovo udale, što smo gospodarice svog vrijemena…Nama je ranije ubistvo žene bilo nešto daleko. Sada se dešava sve češće…Najgore je kad počinilac izvrši samoubistvo jer nema odgovornosti. To se desilo skoro u Gradačcu, Živinicama…Žene rijetko prijavljuju nasilje, a kada to urade i nasilnik bude jedno vrijeme u pritvoru, on iz njega izlazi i on tek tada radi i ono što nije ranije radio. Žene se zato izgovaraju-i sa modricama, ne priznaju…Postoji zakon, ali se ne primjenjuje…”
Tramp, Putin, Klinton…i recidivi naše prošlosti
Staša Zajović: Postoji 91 prijava protiv Donalda Trampa. Da li će nasilje sada planetarno eksplodirati? Hoće li ono pobedom Trampa biti normalizovano?
Vanja Macanović: Putin već utiče…
Staša Zajović: Donose se novi zakoni u Rusiji…
Vanja Macanović: Sad je više nasilja zato što žrtve mogu da govore…
Staša Zajović: Ali im se to može vratiti kao bumerang. Organizuju se grupe protiv nasilja, i širi se njihov uticaj, kao ove grupe u Južnoj Koreji…Kod nas se pokazalo da su sigurne kuće bitnije od suda države.
Melanija Aleksić: Pa Trampova žena mora da je trpela neku vrstu nasilja od rane mladosti…
Vanja Macanović: Bilo je i pre Trampa…Ima film o tome vezan za Klintona “American crime story”…
Staša Zajović: Ima i film “Border town” sa Dženifer Lopez, o femicidu u Meksiku… Imamo i mi slučaj Miroslava Aleksića. Za koji je sada potpuno neizvesno hoće li se, kako i kada završiti…”
Ivana Gordić-Perc: Oni štite svoje…
Vanja Macanović: Tužiteljki je bilo teško da se bori, dobila je “vruć krompir”… Iako je bila ostavljena sama sa tim, uspela je da ga optuži…
Melanija Aleksić: Postoji li rok u kojem silovanje može da se prijavi?
Vanja Macanović: Zastarelost se računa u odnosu na zaprećenu kaznu… U slučaju optužnice protiv Aleksića važno je bilo to što ga je više žena teretilo, a što je bio problem kod Štajneld-gde je ona bila sama. “Jedan na jedan” ne može da uspe, nema svedoka…”
Staša Zajović: Rat se vratio kući. Iste rečenice se čuju (svedočenja žena na suđenju za seksualno nasilje protiv M. Aleksića) kao i kod silovanja u ratu. Srbija ne prepoznaje ratni zločin silovanja. Postoji direktna veza između ratnog i postratnog seksualnog nasilja, između urbicida i kulturocida od strane srpskih oružanih formacija – ubijanja Vukovara, Sarajeva… i urbicida sadašnjeg režima…
Nastasja Radović
