(u okviru ciklusa „Šesnaest dana aktivizma protiv nasilja nad ženama“)
Uvodničar i moderator: Miloš Urošević
Prisutno: 4 osobe 27.11. 2024. godine
Dokumentarni film Zaceli me (Hold Me Right, 2020) autorke Danijele Štajnfeld, prikazuje intimna svedočenja žrtava i počinilaca seksualnog nasilja sa originalnim materijalom, snimljenim tokom istraživanja procesa prevazilaženja seksualne traume.
Glumica Danijela Štajnfeld je, posle prikazivanja ovog filma na festivalu u Srbiji i afere zbog medijskog nagađanja ko je osoba koju ona u filmu pominje kao svog silovatelja i sumnje da je reč o neistini, pokrenula tužbu protiv glumca Branislava Lečića za silovanje.
Sud je našao da nema dovoljno dokaza za Lečićevu krivicu…Štajnfeld je već živela u Njujorku, a Srbiju je napustila ranije, posle seksualnog nasilja o kojem govori u filmu.
U SAD je napravila film o sebi i drugim žrtvama ali i počiniocima silovanja I seksualnog zlostavljanja. Film govori o tome sa čime se sve suočavaju žrtve seksualnog nasilja, kako okolina i institucije reguju na to, a i kakav je odnos onih koji su optuženi ili nikad nisu bili optuženi za seksualni napad. Fokus je- pre svega, na intimnom suočavanju žrtve sa događajem, njenoj unutrašnjoj drami i odluci da nešto preduzme…
Štajnfeld je i sama vodila video-dnevnik koji počinje, kako kaže, “dan posle silovanja”.
“Tada već nisam bila ljudsko biće. Mislila sam kako je divno što sam živa i što je sve gotovo…”
U njenom filmu se pojavljuje više osoba iz SAD koje su žrtve ili počinioci, a jedna od njih je i “policajka Krista” iz Njujorka koju je, kako je rekla, silovao njoj nadređeni kolega. “U početku sam govorila sebi da je sve to moja krivica i strepela sam od situacije u kojoj o silovanju govorim suprugu.” On u filmu, međutim, kaže: “Želeo sam je zaštiti. Nije htela da se suoči sa onim što joj se dogodilo.” Krista dalje priča o teškoćama da se u sistemu dobije adekvatna podrška i pravna zaštita. Rečeno joj je-da kako nema svedoka, sve ostaje na argumentu izjava jednog i drugog (“moja reč protiv njegove”). “ Iz nekog razloga sam mislila da je trebalo da znam šta će se dogoditi. ”Imala sam i fizičke posledice-izgubila je apetit, smršala. Krivila sam sebe još godinu, sve do suđenja…”
Anonimni učesnik govori o svom lepom detinjstvu koje je prekinuto kada ga je silovao komšija: “Nisam imao pojma šta se dešava. Potisnuo sam to…”
U filmu se kao žrtva silovanja pojavljuje i mornar Hit koji kaže za sebe da je dvadeset godina nakon toga-“bio kao vreća”: “Izgubiš nešto. Trauma ti oduzima nešto…I onda ti kažu da zaboraviš…” Jedan od učesnika u filmu-“Afroamerikanac”, objašnjava da je teško izdržati prva 24 sata posle nasilja ako se ne dobije podrška.
Danijela Štajnfeld govori o svom pokušaju da “zaboravi” odlaskom u novu sredinu, ali se to ispostavilo kao nemoguće…”Govorila sam sebi da je sve prošlost. Iznenada, vratio mi se film. Kako je sve izgledalo…”, kaže ona dve godine kasnije, u nastavku video-dnevnika. Govori i o pojavi straha da se silovanje ne ponovi…
Učesnicima/cama autorka postavlja nekoliko pitanja i tako kanališe ove razgovore.
Jedno od pitanja je i “Šta biste želeli preduzeti? ”
U porodici Fišer, u Indijani, maloletna devojka je bila silovana…Otac mlade Kristal, kako tvrdi u filmu-kad mu je to rečeno, hteo je kćerci da pomogne na neki konstruktivan način i bez osvetničkog nasilja, ali su svi muškarci u njegovoj najbližoj okolini tražili osvetu i bili spremni da počinioca čak i ubiju. On, međutim, smatra da je pored pravde važna i edukacija…Kristal dalje priča da je njen momak, kada je saznao, u školi pričao da mu je bila neverna: “Za sve njih sam bila devojka koja je slagala da je bila silovana. Imala sam poremećaj ishrane. Bila sam “kost i koža”.”
I mladi Afroamerikanac govori o pokušaju da silovanje zaboravi. Veliko nerazumevanje koje je doživeo od okoline, dovodi u vezu i sa tim što je gej: “Jesam gej, ali nisam želeo to…”
U filmu se dosta govori i o periodu dolaska do saznanja da žrtve moraju nešto da preduzmu da bi izlečile svoje traume i da dotadašnji načini -uglavnom bežanja od sećanja na događaj i pokašaj zaborava, proizvode retraumatizaciju i nove strahove, razne vrste zavisnosti, povlačenje iz društvenog života…
Akteri istraživanja su i sami počinioci silovanja i drugih seksualnih prestupa. Jedan od njih, Njujorčanin Barton, govori o tome kako se trudio da žene zavede-naročito kada su bile pod dejstvom psihoaktivnih supstanci, ne razmišljajući o tome da li su one to zaista želele. Posle nekoliko “uspeha”, dogodilo se da se žena usprotivi i da ga prijavi policiji…”Nije bila seksi. Fizički nije bila loša, ali je bila uzrujana. Počela je da plače, rekla je da će zvati policiju…Optužba je bila prestroga. Pokušaj silovanja. Jer sam joj strgnuo gaćice, osećala se napadnutom. Pokušavao sam to i ranije. Dva-tri puta. Pa šta? Bilo je OK.”
Jedan od seksualnih prestupnika je i Nik koji, na početku, za sebe kaže da je sa 19 godina bio plejboj. Osuđen je jer je imao polni odnos sa devojkom dok su oboje bili pijani.
“Prema zakonu koji vlada u Njujorku, osoba pod dejstvom alkohola nije u stanju da da pristanak. Mada ja nisam primenio nikakvu silu. Ipak, odgovoran sam za ono što sam učinio. Trebalo je da budem oprezniji…”
U filmu je i ispovest anonimnog (i modifikovanog glasa) sredovečnog muškarca koji je seksualno iskorišćavao osmogodišnju devojčicu. “Iskoristio sam priliku i dao joj pažnju koju nije dobijala kod kuće. Znao sam da to nije u redu. Mislio sam na moju decu zbog onog što sam uradio…Bio sam uzbuđen zbog njenih pokreta. Nije izgledala uplašeno. Meni je to tada bilo OK. Postojala je mogućnost da nekom kaže. Ali je bila mala mogućnost da će ona to i uraditi. Kada sam je zlostavljao, nikada nisam razmišljao o tome…Ponekad strašno pogrešim. Većinom je to član porodice. Ljudi se plaše stranaca…”
Štajnfeld je, kako kaže, vremenom zapala u duboku krizu. Bojeći se da ne izvrši samoubistvo, njena prijateljica je pozvala policiju. I tako je počela sa terapijom.
“Bila sam odlučila da će to biti poslednja godina mog života. Otišla sam u Los Anđeles, otuđila se od porodice i prijatelja iz Njujorka…” Ona kaže i da joj rad sa psihoterapeutom pomogao da pokuša da razume i zlostavljače: “Razgovori sa psihoterapeutom su mi omogućili da osetim razumevanje i saosećanje. Zlostavljači pate od nekog ozbiljnog poremećaja. Teško je zabeležiti sve te priče… ”
Posle odgledanog filma, Miloš Urošević, Gordana Radosavljević i Nastasja Radović su razgovarali o filmu i svojim iskustvima koje smatraju seksualnim zlostavljanjem…
Nastasja Radović
