Uvodničarka: Zorica Skakun
Moderatorka: Staša Zajović
Prisutno: 11 osoba
18.12.2024. godine
Od zanemarene vitalne i emancipatorske baštine AFŽ do nacionalnih agendi
Da li je AFŽ ukinut ili se samoukinuo?
Zorica Skakun je, na početku svog uvodnog izlaganja, napomenula da je na Fakultetu za medije i komunikaciju već uradila jedan master rad koji se odnosi na temu odnosa roda i politike, a da je drugi- čije delove namerava da nam predstavi, još uvek više u formi postavljanja pitanja-na osnovu istraživanja, anketa i uvida u relevantnu literaturu. Skakun je rekla da je u ovu temu krenula spontano-iz direktnog iskustva, posebno tokom i nakon obeležavanja 80 godina od osnivanja Antifašističkog fronta žena koje se 2022. godine dogodilo u Bosanskom Petrovcu. U tome je-kako je napomenula učestvovala i Ženska platforma za razvoj Srbije. „Ovu temu sam-smatrajući je novom i neistraženom istraživala multidisciplinarno. Ali-pre svega, u okviru uže oblasti Studija sećanja. Neke od feministkinja koje su se bavile ovom temom smatraju da je AFŽ umro dvaput-kada je ukinut 1952-e i kada je izbrisan iz javnih narativa. Mi se ne sećamo AFŽ jer je to izbrisano iz nacionalnih agendi.“ Napomenula je i to da se teoretičarke i praktičarke-od Nede Božinović do Margarete Bašaragin, ovom temom bave već 40 godina, ali da još uvek nije prikupljeno ni dovoljno građe za istraživanje. „ Feministinje, takođe, ne mogu da se slože oko toga da li je AFŽ ukinut ili se samoukinuo.“
Skakun je, objašnjavajući svoju složenu metodologiju, napomenula da se koristila i „teorijom zaborava“ koja insistira da postoji osam vrsta zaborava...
Oni koji smatraju da je bilo normalno da se AFŽ ukine i formira Konferencija za društvenu aktivnost žena, objašnjavaju taj potez ukidanjem ratnih institucija (među kojima je i Narodni front) jer su u posleratnom periodu izgubile svoju svrhu-sa čime se, skrenula je pažnju Skakun, nije slagala Vida Tomšič. Skakun smatra da su u tim odlukama veliki uticaj imale i same žene koje su u KPJ zauzimale posleratne visoke pozicije. „ Na velikoj konferenciji žena u Beogradu 1978-e, uglavnom su se teme razmatrale iz feminističke pozicije-što je išlo dotle da su se neke inostrane gošće pitale zašto tom skupu prisustvuju i muškarci. Tu je kao glavno pitanje postavljena politika feminizma i njena radikalizacija u odnosu na probleme patrijarhata i rešavanja ženskog pitanja u SFRJ.“
Konferencija 2022-e, bez kritičkog promišljanja o AFŽ i „ženskom pitanju“ u SFRJ
U „potrazi za novim identitetom kao vrstom zaborava“, Zorica Skakun vidi nekoliko značajnih istorijskih događaja: 1987-u (Osma sednica), 1991-u (početak strukturalne amnezije usled jugoslovenske krize) i 2000-ta ( „preskriptivno zaboravljanje“ tj. nasilno brisanje delova prošlosti usled promene državnog ustrojstva). U anketi koju je uvodničarka sprovela, saznala je da je ženama devedesetih najvažnije bilo preživljavanje, a na obeležavanju u Bosanskom Petrovcu videlo se da malo koja učesnica zna nešto više o AFŽ, ako se ne računaju one koje-kao Sonja Lokar, i inače obeležavaju slične događaje i godišnjice. Ona smatra da je tom nepripremljenošću doveden u pitanje identitet događaja, da je postojao problem fokusa događaja koji-prema njoj, ne bi trebalo da bude spontani čin niti samo proizvodnja novog značenja-baš zbog nepoznavanja istorije AFŽ (koja bi trebalo da bude motor savremenih društvenih promena).
Ona smatra da je posebno važna kritička interpretacija znanja o događaju gde bi se-u ovom slučaju, počelo od neformalnog osnivanja AFŽ u 1936-oj i to povezalo sa nadolazećim fašizmom ali i sa kritičnošću prema sadašnjosti...
Skakun kaže da u svojim intervjuima sa ženama nije dobila ono što je očekivala (puno opštih mesta- „potreba za mirom, društvenom promenom“): „ Treba nam AFŽ, da učimo od njihove metodologije rada, ali je to sada jako teško jer bi bilo kao neko „lepljenje“.“
Kroz metodologiju Studija sećanja, ona je otkrila da se ljudi najviše referiraju na zločine genocida (Holokaust, Srebrenica), ali da je ono što je novo neka vrsta „sećanja na nadu“ iz kojeg se „puni rezervoar koji se ispraznio“. „ Nostalgija nema potencijal promene za razliku od nade koja podržava transformaciju znanja.“
Zorica Skakun prepoznaje tri „čvora“ - bitna za razumevanje uloge AFŽ-a i „rešavanje ženskog pitanja“ od osnivanja ove organizacije do danas. Jedan „čvor“ je ideološki (problem „ različitih feminizama“, ideološke poledice-„ženski identitet je jedno a klasna borba drugo“): „Filozof Rastko Močnik, recimo, antifašizam danas smatra antikapitalističkom borbom“. Drugim „čvorom“ smatra političke najasnoće u odnosu na ideologije lidera-gde se može otkriti potencijal za čitav spektar fašističkih pojava u politici i gde je, stoga, neophodno kritičko razmišljanje o političkim idolima. Tu ona posebno važnim smatra odnos ženskog pokreta prema državi –gde uočava malo potencijala za nezavisnost kada se radi i o NVO. „ Neke žene-članice KPJ, napravile su atmosferu koja je bila pogodna za ukidanje AFŽ. I danas bi trebalo da vodimo računa o tome ko su nam liderke...“ Za nju kao treći „čvor“ postoji „sporna genealoška priča“ u vezi sa istorijom ideja feminizma gde se sve gubi u genealoškim razlikama. Tu je važno odlučiti oko čega će se graditi konsenzus i sećanje. „ Genealoško pominjanje sećanja je važno za žene. Čega se sećamo kada se sećamo AFŽ? Tu se gubi istorijska perspektiva tj. da sve počinje 1936-e, a da je organizacija samo formalno osnovana 1942-e. To bi potpuno izmenilo genealoško rešenje. Kako ćemo se sećati percepcije ženske slobode, gde je tu AFŽ? Kako ćemo zajednički nazvati žensko pitanje u Jugoslaviji? Koje se, u vreme AFŽ, nije zvalo „feminističkim.“ Ona je u vezi sa tim - kao relevantnu autorku pomenula Žaranu Papić.
„Močnik ima kurs o Jugoslaviji. Maja Breznik se bavi nostalgijom i jugoslovenstvom. Olga Manojlović Pintar se bavila spomeničkom baštinom. Postoji pitanje organizacione prirode u Jugoslaviji. Mi ovde insistiramo na Srbiji, a slabo „probijamo“ do Jugoslavije. I samoupravljanje je postojalo samo na nivou republika i nikad na jugoslovenskom nivou.
„Preskriptivno zaboravljanje“
Malo je timskog rada, previše intelektualaca se bavi saopštenjima...Projekat promena je politički projekat. Ja sam poznavao visoke rukovodioce, deo nomenklature u SFRJ. Žensko pitanje je evoluiralo, a postoje problemi i u pozitivnom i u negativnom smislu. Interesantno je da su Slovenci najnostalgičniji. Kidrič, Kardelj i Kučan su dali veliki doprinos razvoju socijalističkog sistema“, bio je komentar Aleksandra Krausa...Na to je Lino Veljak rekao da je Kardelj opravdavao gašenje AFŽ. „Ukidanje AFŽ je objašnjavano i tako što se tvrdilo da je rešavanjem klasnog pitanja rešeno i pitanje položaja žena u posleratnoj Jugoslaviji“, dodao je Miloš Urošević.
Skakun se tu složila i ponovila da se smatralo da je posle ukidanja Narodnog fronta bilo normalno uknuti AFŽ i stvoriti Konferenciju za pitanja žena i da su „svi to rado podržali“, mada je Vida Tomšič rekla da jeste rad AFŽ završen ali da žensko pitanje time nije rešeno.
U maloj polemici, Urošević se nije složio sa Skakun da je o istoriji ženskog pokreta malo šta poznato-pominjući rad Lidije Sklevicki. Ona je reagovala: „Nema u smislu narativa koji je iznedrio Ženski pokret i gde se slažemo. Ja smatram da je zato tema AFŽ novo polje rada. Feministička demokratija je postala identitetsko pitanje...“
Staša Zajović je pitala šta znači da je AFŽ izbrisan zbog nacionalnih agendi, a Skakun se pozvala na autorke koje govore o „preskriptivnom zaboravljanju“ gde se tvrdi da je jedan od ciljeva nacionalnih agendi bio da izbriše tekovine NOB-a. „JUL je nastavio“, dodala je Zajović. Ona je problematizova i stav da je Konferencija za društvenu aktivnost žena nastavila rad AFŽ i nazvala je „najgorom vrstom nastavka politike Partije i Armije“ kojima je feminizam bio „najgori neprijatelj“: „Sa ovim mojim mišljenjem se slagala i Neda Božinović.“ Zajović je i Konferenciju 1978-e nazvala „šmnkom“ i- za razliku od mišljenja Skakun o toku Konferencije, rekla da nije tačno da je za gošće iz inostranstva bio problem prisustvo muškaraca već što nije bilo nijedne radnice...Ona je primetila i da održavanje Konferencije ne bi bilo moguće da jedan deo učesnica nije poticao iz porodica visokih partijskih fnkcionera. Mišljenje koje je sa njom delila i Dunja Blažević.
Staša Zajović je-na ovu temu, rekla i to da je za nju „sentiment sećanja na AFŽ muzej artefakata: „ Žene iz AFŽ su se sećale sličnosti četničkih i novijih zločina. Bez toga je ideja o Jugoslaviji mrtvi muzejski artefakt, a za mene je mnogo važnije ono što je i danas vitalno, što je emancipatorsko...“ Dodala je i da se ne slaže sa Rastkom Močnikom i da je Neda Božinović govorila da se treba boriti protiv današnjih fašista: „Nedavno sam na konferenciji u Novom Sadu koju je organizovalo Nezavisno društvo novinara Vojvodine rekla da zločin „ispod nadstešnice“ može da se razume i u kontekstu zločina nad Vukovarom...“
Skakun smatra da i u nekim državama Bliskog istoka postoji „standardizovana amnezija“, posebno u onima u kojima je ideja civilnog društva „uvezena spolja“. Staša Zajović i Lino Veljak se slažu da je u Partiji bilo sigurno oko 20% onih koji su bili „otvoreni i koji su izgubili, ali su i dali prostor drugačije mislećim jer su „verovali u ideale“.
„ Sve je to bilo našminkano“ smatra Melanija Aleksić: „Ako neko istupa kritički-onda ga sklone. Ja sam od 1975-2001 bila u „Loli“. Nisam bila u Partiji ali sam bila u Sindikatu. Bila sam kritički nastrojena i Sindikat me je isterao. Bio je pun problematičnih ljudi...“
Razgovor se tu kratko zadržao na sindikalnom pitanju i radničkoj posvećenosti.
„Ja sam bila u izdavaštvu. Nama je sindikat bio OK“ rekla je Zinaida Marjanović, a Zajović je pomenula svoja saznanja iz Nikšićke železare „ gde su i radnici i stručnjaci smatrali da daju doprinos javnom dobru“.
Sirija - za sada u „političkoj oblandi“
Razgovor se završio kratkom diskusijom o situaciji u Siriji posle pada režima Bašara el Asada. Zajović je pitala Skakun da li će novi lider Sirije-bivši pobunjenik Abu Muhamed el Golani nešto uspeti da uradi, a Skakun-koja je u Siriji radila kao predstavnica Oksfama, smatra da je El Golani neko „kao CNN“ i da će sve zavisiti od globalnih odnosa, da će se sudbina Sirije preneti na geopolitički nivo. Rekla je i da je taj region već i fizički podeljen ali i da on „stalno puca kao rana celog sveta“, da se budućnost može posmatrati i kroz odnos šiita i sunita i njihov konflikt i da je sadašnja euforija dosta subjektivno motivisana (jedan njen prijatelj Sirijac je na Asadov pad reagovao rečima da će sada moći da vidi grobove babe i dede): „ Među mladima u Siriji sada postoji osećanje preplavljujuće sreće.“ Ona smatra da će se neki mladi vratiti, ali da postoje nerealna očekivanja...Skakun je rekla i to da je veliko pitanje da li se džihadisti mogu promeniti i da se očekuje da glavni predstavnik Sirije ne bude El Golani već novi predsednik sirijske vlade nacionalnog spasa, Mohamed el Bašir: „ Ja sam jako oprezna. Oni u jeziku imaju jednu „oblandu“. Treći po moći u Asadovoj Siriji bili su njegovi tajkuni. Pretpostavlja se da oni znaju gde je novac i da će zbog toga igrati važnu ulogu i u novom režimu. A El Golani je već nagovestio da bi Šerijat trebalo da se poštuje. Mislim da će najvažnije biti-rejting plus kontrola. Golani nema dovoljno ni oružja ni ljudstva...Asad je već bio podelio Siriju.“
„Putin je uništio Siriju. Zapad mu je to oprostio“, rekla je na kraju ovog razgovora Staša Zajović.
Nastasja Radović
