(izdanje Rekonstrukcija Ženski fond, 2024.)
Uvodničarke: Jana Lazarević i Marjana Stevanović
Moderator: Miloš Urošević
Prisutno: 14
22. januar 2025. godine
Ljubav „ne dolazi“, ona je praksa
Knjigu „Sve o ljubavi-nove vizije“ američke feminističke autorke Bel Huks (bell hooks-kako se sama potpisivala imenom svoje pretkinje-malim slovima), izdala je Rekonstrukcija-Ženski fond (RŽF) 2024. godine, u prevodu Jane Lazarević. Knjiga – koja je podeljena u trinaest poglavlja, diversifikuje različite vrste ljubavi i kroz tu kategorizaciju analizira odnose ljubavi u porodici u vreme odrastanja, partnerske odnose, one odnose koji nastaju u novim zajednicama odraslih-sve do situacija u kojima nekadašnja deca i sami postaju životni partneri, roditelji, prijatelji, profesionalne kolege, pripadnici političkih, religijskih i drugih tipova zajednica-sve do rezumevanja značaja ljubavi na nivou političke zajednice-države i sveta. Posebno svetlo Huks baca na poziciju žene u svim ovim privatnim i „društveno-političkim“ vezama, često naglašavajući istorijsku ulogu patrijarhata u tome i teško i dugotrajno oslobađanje od rodno-stereotipnih uloga. Ono što je zanimljivo jeste i to što Huks nudi i neke vrste rešenja-gotovo terapeutskih, da se različiti potencijalni kapaciteti za ljubav-i realizuju ili bar stave „u perspektivu“. Ona u svom krajnjem cilju u ovoj knjizi - zaključuje da se „voljenje“ može i mora učiti (praksa ljubavi), veoma često koristeći i sopstvena-često bolna i neuspešna iskustva kroz pogrešne odluke...
Bel Huks (bell hooks), 1952-2021, jedna je od najpoznatijih američkih feminističkih teoretičarki i autorki. Bila je i kulturna kritičarka, autorka dvadesetak knjiga, profesorka na katedrama za engleski jezik na univerzitetima Jejl i Oberlin. Časopis The Atlantic Monthly, svrstao ju je među vodeće intelektualce/ke u SAD. Kod nas je prevedena i njena knjiga Feministička teorija: od margine ka centru.
Bezljublje
„Tema ljubavi kod Bel Huks je duboko politička, moralna i spiritualna. Važno mi je da kažem da je knjiga stvarno imala veliki odjek, da je tiraž planuo, da se ljudi stalno javljaju...Posle Klitoopismenjavanja, činilo mi se da je dobra ideja objaviti Huks i Sve o ljubavi-nove vizije.“
Prevoditeljka Jana Lazarević je istakla da je ovo njen prvi prevod i da joj je ukazano veliko poverenje. „Istraživala sam o simbolici ljubavi, o Svetom Valentinu-na čiji dan sama rođena. Ovo nije samo knjiga o romantičnoj ljubavi, već i o porodici, ljubavi kao moralnoj i svetoj dužnosti...Kako je o njoj pisao Čoser.“
Novinarka Marjana Stevanović-koja je napravila i prikaz knjige, kaže da joj je Huks bila kao nastavak knjige o Odri Lord, da ju je navela da preispituje i svoje lične odnose- a da je pre svega, njoj bila važna namera Huks da definiše ljubav. Ona je rekla i da je donekle bila iznenađena pristupom autorke literaturi o temi ljubavi, posebno velikom oslanjanju na knjigu Skota Pena i „Put kojim se ređe ide“: „Kad smo bili klinci govorili su nam kako je to treš literatura. Huks smatra da je jako važna Penova definicija, po kojoj je ljubav doprinos sopstvenom i tuđem duhovnom razvoju. Ona puno govori o različitim vrstama ljubavi, a ne samo o „romantičnoj“. Bel Huks smatra da je definicija važna-jer bismo onda znali kako da volimo...“
Onima koji su knjigu pročitali ranije posebno se dopalo to što prevoditeljka za nedostatak ljubavi pronalazi kovanicu „bezljublje“ koja-kako je rečeno, nije samo individualni već i planetarni sindrom. Primećeno je i opažanje Huks da su muškarci najčešći autori tzv. ljubavnih romana u istoriji književnosti, kao i da Huks ne pridaje najveći značaj „telesnoj ljubavi“.
„Nisam bila sigurna da li ta reč već zvanično postoji u srpskom jeziku. U engleskom je to „lovelessness“. Što nije baš adekvatna reč ni u engleskom. Napravila sam u ovom prevodu i neke druge kovanice.U struci- u vezi sa prevođenjem ovakvih reči, ima različitih mišljenja. Reč dakle nije arhaična, već novokomponovana...Htela sam da pokažem svoju ljubav prema jeziku, da prevod bude što lepši i kreativniji. Ali, to je sasvim drugo kada se razgovara sa slavistima...“, objasnila je svoje prevodilačke dileme Jana Lazarević.“
Duhovnost ljubavi
Za Gordanu Radosavljević je insistiranje na duhovnom aspektu u odnosima ljubavi, dobar predlog za borbu protiv depresije. Lazarević smatra da je knjiga vredna jer čitaocima ukazuje da pored romantične i ljubavi prema porodici, postoji i ljubav prema sebi, prema zajednici, ljubav kroz religioznost, ali i ljubav prema onima kojih više nema. „Meni je nekako najvažnije jedanaesto poglavlje-gde autorka govori o ljubavi posle nečije smrti, gde govori o gubitku voljene osobe. Ona je definiše i kao „ljubav koja nema gde da ode“. Ona tu želi da demistifikuje problem gubitka, da to ne bude tabu tema.“
Marjani Stevanović je posebno značajno što Huks u pitanjima ljubavi insistira na pravdi i iskrenosti-bez kojih ona smatra da je ljubav nemoguća: „Gde god se uspostavlja dominacija i nejednakost, nema mesta za ljubav. Tu onda nije važna ljubav već moć i dominacija...“
„Mene je u vezi sa temom ljubavi inspirisala još knjiga Eriha Froma „Umieće ljubavi“. Za politiku ljubavi važan je i aspekt brige“, komentarisala je Kia Kiai. Ona je pomenula i analizu Slavoja Žižeka gde on, kako je rekla, razmatra kada ono što zovemo ljubav može da proizvede i zlo. Za Kiai, velika je opasnost u patrijarhalnom konceptu društvenosti, gde se porodična ljubav uzima zdravo za gotovo: „Anđelka Milić je o tome puno govorila i pisala. Pisala je o porodici i o odnosima u njoj koji često mogu biti štetni za politiku ljubavi...“ Ljiljana Radovanović je pitala-na koji način bi ti porodični odnosi mogli biti štetni, a Kiai je odgovorila da je problem tradicionalnog razumevanja ljubavi u porodici-to što se ona smatra neupitnom-„prirodnom“: „Radi se o nekritičkom uzdizanju porodice-u kojoj su mnoge žene nesrećne, u kojoj su patile...A uprkos tome, ostaje patrijarhalni imperativ da se mora stvarati porodica...Huks ukazuje da srodnička veza kao što je porodica, može da izgradi neku vrstu sebičnosti. To je više samodopadanje nego što je ljubav...“
O tome kako se teme ljubavi i porodičnih odnosa označavaju i konotiraju u našim medijima, skrenula je pažnju Nastasja Radović. „Uvek se naglašava da li je u pitanju prirodna veza ili „usvojena“. Insistira se na stepenu srodstva ili na „zakonitosti“ nekog odnosa. To potencira patrijarhalni model mišljenja i odnosa u društvu, kvalifikuje ljude na jedan maliciozan način. Za mene je to i etičko i estetičko pitanje...“
Đurđa Trajković se vratila na ono što je specifičnost ove knjige Bel Huks, a to je što ona tvrdi da se moraju naučiti neka „pravila voljenja“, to jest da je ljubav neka vrsta prakse. „Huks insistira na značaju praktikovanja međusobnog poštovanja, uzajamnosti, zaštite prava drugog na autonomiju.“
O „pravilnom voljenju“
Radosavljević je problematizovala stav da je moguća samo ljubav između jednakih (jer postoji i ljubav prema deci), pa se dalje debatovalo o kriterijima za „jednakost“. Radosavljević se sporila sa stavom autorke: „Ja imam problem sa tim: kako da pravilno volim? Tako piše...“ I Miloš Urošević kaže da je imao teškoće sa recepcijom stavova autorke u ovom delu što- kako je rekao, nije bio slučaj sa dve njene knjige koje je ranije pročitao: „Teško je da se knjiga žanrovski odredi. Bilo bi mi teško da je prepričam...“
Trajković se upravo ta žanrovska nejasnost dopada: „Da je knjigu pisala u nekom kasnijem vremenskom periodu, verovatno bi se bavila i još nekim vrstama ljubavi-kao što je kvir ljubav ili poliamorfična ljubav...Meni je u ovoj knjizi glavno to da ljubav nije samo osećajnost-već da je to praksa.“
Marjana Stevanović je primetila da ova knjiga može da osvesti one koji je pročitaju- da se međuljudski odnosi ne uzimaju zdravo za gotovo, da se ne prihvataju kako dolaze i izgledaju već da oko njih „ima dosta posla“...
Polemisalo se i o „cinizmu sadašnjice“ kada se radi o veri u mogućnost ljubavi, ali su neki rekli kako je toga „bilo i ranije“...
Sadržaj ove knjige je povezivan i sa aktuelnim dešavanjima u Srbiji, sa energijom koju šire studenti/kinje u blokadama i građani/ke koji ih dočekuju dok pešače i „šire ljubav“ po zemlji. Kia Kiai je-i sa tim u vezi, zaključila da ona priželjkuje da se uspostavi nova politika ljubavi u malim zajednicama-naseljima, stambenim zgradama- gde bi ljudi pokazivali neposrednu brigu za tu zajednicu i donosili zajedničke odluke. Vidi to kao „revolucionarno“ i nešto što bi smanjilo apatiju društva koje-prema njoj uzaludno, izlazi na česte izbore.
Nastasja Radović
