Uvodničar: Dejan Atanacković
Moderatorka: Nastasja Radović
Prisutno: 19
12.02.2025. godine
Enigme novog „srpskog ustanka“: mostovi bez putokaza
Pred ovaj razgovor, upravo se bilo završilo sto dana akcije Most ostaje, za očuvanje a protiv demontaže starog Savskog mosta u Beogradu. Uvodničar je i tim povodom, bio Dejan Atanacković (pisac, umetnički pedagog, vizuelni umetnik i aktivista). Javnost ga se seća i kao jednog od skorašnjih dobitnka Ninove nagrade, za roman Luzitanija. Atanacković, koji već više od tri decenije živi u Firenci (gde je studirao i radio i radi u više edukativnih visokoškolskih programa), već nekoliko godina inicira i aktivno učestvuje u odbrani beogradskih urbanističkih i kulturno relevantnih toponima i objekata koji su planirani da budu srušeni, izmenjeni ili premešteni.
Razgovor je počet od aktuelne akcije Most ostaje, njene perspektive, podrške akciji i nedostatka podrške koja nije uvek razumljiva.
Na pitanje moderatorke Nastasje Radović šta je postignuto stodnevnom odbranom mosta i šta bi još moglo da se uradi, Atanacković je detaljno govorio o istoriji postojanja mosta, značaju njegovog očuvanja, nekoj vrsti sadašnjeg simbola-katalizatora najnovijih društvenih pobuna i šansi za velike društvene i političke promene.
Šta povezuje Slučaj nadstrešnice i stari Savski most?
„Tada se dogodilo to da je pala vlada, nešto što se očekivalo, što smo svi priželjkivali, nadležno ministarstvo više nije bilo to koje se bavi mostom. Sve je to izgledalo kao jako dobar trenutak. Ja sam bio ponesen entuzijazmom pred onim što se dešava, vezano za studentske pobede. Zato što su oni uspeli da izvedu na jedan način-koji po mom mišljenju, ni jedna politička stranka ni jedna koalicija nije uspela da uradi. Da stvori jedan konsensus oko nekih elementarnih stvari oko kojih se apsolutno svi slažemo. Ono što je, naravno, usledilo je niz izuzetnih događaja koje smo mi-kao ljudi koji smo angažovani u odbrani mosta, svestrano podržali. Imali smo i pokušaje da sa studentima stupimo u kontakt, imali smo i čudne odgovore koji su došli na taj naš pokušaj. To je sada irelevantno. Moj utisak je da su stvari počele da se kotrljaju na jedan nezaustavljiv način. Stvari sada više ne mogu da idu unazad, ne mogu da se vrate na početak, na ono što je bilo pre. Ja sam ostao tog uverenja. Iako nisam siguran da mogu da razumem i da znam kuda tačno vodi studentska pobuna i na koji način će se to uobličiti u neku političku platformu koja će moći da se bavi postavljanjem države u nekakav red i raspored.“ Ipak, rekao je Atanacković, sve to izgleda neće spasiti most od kojeg je već odvojen jedan deo. On smatra da postoji i neka paralela izmešu Slučaja Nadsrešnice i starog Savskog mosta. Jer, kako je rekao, u oba slučaja se radi o teškim koruptivnim radnjama. Iznenadilo ga je što ih studenti nisu masovnije podržali na obeležavanju sto dana: „Zar je moguće da se taj dan događa istovetni proces otimanja nečega-sa još mnogo više novca uključenog u tu priču, a da niko ne dođe da pruži neku podršku. Evo mi smo tu, zato što smo svesni paralele koja postoji između nadstrešnice i starog Savskog mosta. To je bio trenutak kada su se moje ideje o toj nekoj utopiji, počele da se krune.“ Iako pojedinačno dolaze i dežuraju, studenti su se i od Most ostaje ogradili kao i od opozicije i NVO, zaključuje Atanacković. „Ja sam i za sve to imao razumevanje, počevši od činjenice koju znam. U poslednjih deset godina nije bilo velikog građanskog bunta koji opozicija nije uspela da upropasti. Znajući to, imajući to u vidu, ne želeći da budem jedan od onih koji će da satanizuje opoziciju-jer sam i sam do pre dve godine bio stranačka ličnost, ali sada više nisam i tako mi je bolje.“
U vezi sa sudbinom starog mosta, Atanacković je pomenuo i ono što se događa sa memorijalom Staro sajmište koji se nalazi u njegovoj neposrednoj blizini. „On nije zvanično deo memorijala. Sve je to deo društvene zapuštenosti. Čitav taj kompleks je deo zaborava, tavorio je decenijama. Sada kada je tu počelo nešto da se radi-to je uzela stranka na vlasti, srušila nemački paviljon, odredila šta jeste a šta nije bio logor, po lažnim aršinima. Prekopali su masovne grobnice gde su Romi sahranjivani kraj obale Save, da bi postavljali gradilište za novi most. Potpuno je nejasna namena tog prostora između Starog i Brankovog mosta. Stari Savski most nije nikada bio-sem istorijski gledano, deo nekog kompleksa. On je doživljavan kao takav. On je postojao u vreme trajanja logora. Na tom mostu su radili logoraši. Pilone su gradili Nemci. Čelični most koji je bio planiran za reku Tisu je prenet i postavljen tu. Taj most je, nesumnjivo, deo jedne istorije, koju smo mi uspeli potpuno da izbrišemo, zanemarimo, zaboravimo i da učinimo da većina ljudi o tome ne zna ništa. Činjenica da se taj most vratio u žižu interesovanja na ovaj tragičan način je i prilika da se stvari istorijski ponovo sagledaju. Na celom Sajmištu obnovljena je samo centralna kuća i to na pogrešan način. Sama kula je srušena pa izgrađena ponovo. Vučić je hteo da se pravi panoramski lift tu, ali se od toga odustalo. Vi tamo imate restoran So i biber, klub Posejdon, u paviljonima koji su služili kao mesta za ubijanje i za mrtvačnicu.“
Pismo i odgovornost
Razgovor se zatim fokusirao na pokušaj javnih ličnosti da u pismu evropskim zvaničnicima skrenu pažnju na krizu u Srbiji-na šta je od komesarke EU za proširenje, Marte Kos, stigao predlog o inkluzivnom dijalogu.
„Ja sam osetio to kao neophodnost da se reaguje u trenutku kada se ovde dešava nešto važno, kada se ukazuje na to da nikakav dijalog više sa ovom vlašću nije prihvatljiv- a sa evropske strane dolazi instrukcija da se kroz dijalog mora doći do rešenja. Ovde se govori da institucije ne postoje-a neki iz Evrope nam kažu da moramo kroz institucije. To su paradoksi. To je bila jedna inicijativa oko koje smo se ja, Aida Ćorović i Ivan Lalić dogovorili. Bilo je dosta ljudi iz kulture i Akademije. Ja verujem da smo mi dobro uradili što smo to poslali. Verujem da smo pokrenuli neke dijaloge koji se dešavaju u Briselu. Ne možemo ni očekivati da sve odatle počne brzo da se menja. Ali, ja verujem da sada dolazi do promene prema ovom režimu. Ideja tog pisma je bila ne samo da ode na adrese Fon der Lajen, Kos, Picule, Žiofrea. Bila je ideja da to ode u medije i otišlo je. Objavljeno je u Francuskoj, Švajcarskoj, Nemačkoj, Poljskoj, u svim zemljama oko nas. Meni je bilo važno i da se pokaže našoj javnosti-koja je sve više evroskeptična, da ovde postoji neka evropska Srbija koja kaže: Mi smo Evropa, mi hoćemo da budemo Evropa, i mi hoćemo Evropi da damo neke lekcije ako treba-ne na neki arogantan način, nego činjenično. Evropa će morati da počne da menja odnos prema opasnom režimu, koji ugrožava ne samo nas kao građane, nego i čitavu Evropu.“
Urbicid u miru
Gordana Radosavljević je pitala gosta-uvodničara, šta je mislio kada je rekao da će novi most biti siguran izvor korupcije i, svakako, precenjen. Ona je podsetila da je i inicijativa o kopanju tunela ispod Save već postojala osamdesetih i da je bilo plaćeno nekoj francuskoj firmi za iznajmljivanje mehanizacije.
„Sa više para ćemo se zadužiti za taj most i taj tunel koji oni prave- nego za železničku stanicu u Novom Sadu“, rekao je Atanacković. „Čitava ideja da se sruši stari i sagradi novi most je povezana sa na izgled opravdanom idejom, a to je da se omogući veća fluktuacija saobraćaja. Da bi se to učinilo, potrebno je da most bude širi. Na stranu što on ne postoji ni kao ideja. Onaj crtež koji nama pokazuju je napravljen pre divljeg naselja Beograd na vodi. Taj most više ne može tu ni da prođe. Svrha tunela je da pokupi saobraćaj. Naprednjačka vlast pravi dva kilometara tunela koji ide od Ekonomskog fakulteta do Pančevačkog mosta. Kada sam bio odbornik, imali smo javnu raspravu, pa smo to podigli na nivo javnosti. Vlast je malo ustuknula. Šapić je rekao da neće sada da krenu sa rušenjem, zato što nije počela gradnja tunela, a to ne postoji ni u projektu.“
Snežana Tabački smatra da je CIP uradio projekat novog mosta, ne kojem je radila i njena koleginica-koja je dobila i nagradu za idejno rešenje. Atanacković ima drugačije objašnjenje:
„To nije projekat. Postoji nešto što je potpisano kao projekat rušenja i što je na žalost potpisao Fakultet tehničkih nauka u Novom Sadu. Ja nisam to video, ali jedan naš savetnik- saradnik koji se bavi temom rušenja, je rekao da je to nezakonit projekat. U našem zakonu o prostornom planiranju uopšte ne postoji pojam rušenja. Ja ne znam koliko smo mi podneli prijava zbog raznih postupanja. Imamo mali pravni tim unutar naše inicijative. To će moći da dođe na red tek kada studenti oslobode tužilaštvo.“
Vesna Pešić se prisetila da se o novom mostu počelo govoriti kada su prvi stanari Beograda na vodi počeli da se žale na buku. Tabački je pitala zar nije bilo predviđeno da to bude pešački most, a Atanacković smatra da to nije rešenje jer je tu neophodan most za drumski saobraćaj: „Taj most je neodržavan tendenciozno. Nama treba most. Oni su ukinuli tramvaj kada smo mi došli tamo. Mi smo dosta dugo omogućavali saobraćaj. Sklanjali smo signalizaciju i barikade. Puno je ljudi dolazilo kod nas i nisu znali kako da idu na drugu stranu.“ Iako je već počelo uklanjanje delova, on smatra da još-možda, nije sve izgubljeno: „To ne bi smelo da bude izgubljeno: 2019. je podnet zahtev da se most uvrsti u kulturno dobro odnosno spomenik kulture. Republički zavod je dao pozitivno rešenje. Imamo i to. Ali je Olivera Vučković-direktorka Zavoda za zaštitu spomenika kulture, koja je verovatno srušila više Beograda-nego nemačko i savezničko bombardovanje zajedno, to odbila. Tu inicijativu je pokrenuo Vlada Pajić iz Pokreta slobodnih građana. Potpisalo je 120 000 ljudi.“
Ali, dodao je u odgovoru na pitanje Tabački, da most nije imao preventivnu zaštitu. Tamara Spaić je pomenula kako „građevinci tvrde da je taj most bio nebezbedan za prelaženje“, ali Atanacković ima drugačiji uvid: „On je nebezbedan toliko koliko i Pančevački most, a nikome ne pada na pamet da Pančevački zatvara. Priča o nebezbednosti starog mosta je bila vidljiva kroz rupe koje su postojale u asfaltu. Most je rekonstruisan i utvrđeno je da je to stabilno. Trebalo je raditi na njegovoj daljoj sanaciji. Ali su ga ostavili da trune, sa namerom. Rekli su da ne mogu putnički automobili, ali mogu teretni kamioni. Zato kažem da ta bitka nije izgubljena.“
Dejan Atanacković vidi nadu u masovnijem odzivu Beograđana/ki u odbrani mosta: „To samo zavisi od građana Beograda. Ako bi svako od vas sutra pozvao deset ljudi da nam se pridruži, ja mislim da bismo odbranili most. Ako bi tih deset ljudi preuzelo neke obaveze da u narednih nekoliko nedelja vrši pritisak na to gradilište. Mi smo danas došli tamo i kada se pojavimo, radovi staju. Mi njima oduzimamo vreme, mi im ne dozvoljavamo da oni priđu kamionima. Policija je već potpuno rezignirana. Ne znaju šta brane. Kada dođe više nas, bude ih i 50. Policije je više nego radnika.“ On tvrdi da je angažovanje policije koštalo do sada-oko 2,5 miliona evra. „Bili su nam iz Europa nostra. Ja sam insistirao na tome. Bio je taj čovek koji je sada generalni sekretar u Francuskoj i jedan Nemac sa njim. Mi smo hteli da oni shvate celinu problema. Oni se bave tim kulturnim, zaštitarskim problemom, ali tu postoji politički problem- koji je mafijaški. Rekao sam im da policajaca ima troje, a kada mi dođemo biće ih više. Kada smo došli, oni su počeli da izlaze sa štitovima. Mi to plaćamo svaki dan. Ako bismo svi kao građani krenuli da to blokiramo, da stvaramo medijski pritisak, da ljudi to vide... Mi treba da objašnjavamo da to nije izgubljena bitka.“
Tabački primećuje da je na mostu-kada je ona tamo bila, bilo i dosta ljudi iz političkih stranaka. Atanacković kaže da je deo građanstva- a ne samo studenata, u tome video problem: „Moramo da objašnjavamo zašto smo mi tražili pomoć političkih organizacija, zašto smo tražili ljude sa poslaničkim imunitetom-da se što više organizacija udruži oko odbrane simbola Beograda. Ja ne mogu da razumem da to moram da objašnjavam, ne mogu da verujem da smo izgubili. Ako smo izgubili, to samo znači da mi živimo u jednom društvu koje je iracionalno i u kome se ništa ne može sačuvati, u njemu se samo može izgubiti. Mi imamo stranačke aktiviste. Nama su potrebni stranački aktivisti. Mi smo anatemisani iako smo jedna potpuno neformalna inicijativa. Mi smo grupa ljudi. Meni je puno srce, jer su to ljudi koji nemaju obavezu na to. Ja sam odložio svoje obaveze na fakultetu. Morao bih da budem u Firenci. Nemam posao sada, ne dobijam platu. Ali, radim nešto što mi je važno. Isto tako i drugi ljudi.“
Eksperti: ko su i gde su?
Nastasja Radović je rekla da je Atanacković neko ko se zamerio uticajnim ljudima iz građevinske i arhitektonske struke i da se to videlo i ranije, kada ke stao u odbranu Beogradskog sajma.
„Tu se radi o fakultetima koji su direktni učesnici u kriminalnom poduhvatu i to je činjenica. Građevinski fakultet u Beogradu i Tehnički fakultet u Novom Sadu. Njihovi potpisi-ne znam tačno kojih ljudi koji su izdavali uslove, potpuno su nelegalni, priloženi uz dokumentaciju za jedan koruptivni posao. To su stvari koje bi pre svega pubunjeni fakulteti, studenti, profesori, trebalo da ospore. To su ljudi koji su dali svoj doprinos identično onome što se desilo u Novom Sadu. To je kriminalni posao za koji ne postoje projekti ni transparentnost za novac. Uzet je ogroman kredit.“
Ljiljana Radovanović smatra da ne bi trebalo zbog toga okrivljavati fakultete već pojedince koji su to radili za novac. Atanacković se sa tim ne slaže: „Važan je i zahtev da se iznese stav institucije čije je ime vezano za jedan koruptivni posao. Oni treba da ponište ta rešenja jer su ti poslovi koruptivni. Nisu u pitanju samo ta dva fakulteta. Zašto se ne oglašava Saobraćajni fakultet, zašto se ne oglašavaju istoričari? Mi smo sve to zanemarili, ali sada stvari treba da se postave na temelje. Legitimno je reći da bi akademska zajednica trebalo da se pozabavi jednom stvarnošću. To se nadovezuje na jedan od studentskih zahteva. Neverovatno mi je da se to ne povezuje.“
Vesna Pešić je onda upitala kako će se odbraniti Generalštab i Sajam, jer su i to „Vučićeve igračke“. Čuli su se komentari da je to zločin i „urbicid u miru“...Atanacković je imao objašnjenje: “ To su isti ljudi koji su rušili Vukovar, Dubrovnik, Sarajevo. Oni mrze gradove. Oni moraju negde da usmere tu svoju mržnju. To je jedna patologija koja se ovde manifestovala. Ona nije zabeležena u istoriji. Kada sam prvi put otišao u Skopje, mislio sam da je to jedinstveni fenomen. Nisam mislio da će se nešto tako desiti kod nas. Sa padom ovog režima to staje. Nisam ni mislio da ulazim u tu priču kao u neku koja se tu završava. Ja sam uvek smatrao da je to doprinos borbi protiv ove vlasti. Ako bi se mobilisala velika grupa ljudi da dođe da brani most-ni studenti ne bi mogli da ostanu imuni, pa bi onda i fakulteti morali da se založe. Medijski pritisak ima svoj značaj. Mi kada smo postizali tu veliku medijsku vidljivost, ona je bila vidljivija nego za sve stranke zajedno. To je doprinosilo opreznosti sa radovima.Studenti su se skupili oko Generalštaba, zajedno sa profesorima Građevinskog fakulteta. Tu naprosto ne postoji ni jedan sporni momenat.“ Ali, na pitanje Pešić da li će studenti pomoći, Atanacković misli da neće: „Zato što ako mi ostanemo ova grupa ljudi koja je prepoznatljiva, to oni doživljavaju kao povezanost sa političkim strankama. Mi smo kao inicijativa više puta slali pismene pozive studentima da se pridruže. Pozivali smo ih da nam se pridruže u blokadi sednice Skupštine grada, na kojoj se odlučivalo o finansiranju parapolicijskih formacija ovog kretena što je pobegao iz zemlje, Šapića. Mi smo se rvali sa njegovim privatnim obezbeđenjem. Opozicija nije želela da prekine sednicu. Nisu hteli. Zvali smo studente da podrže bojkot te sednice, borbu protiv vlasti. Oni nisu hteli. To je došlo od jedne aktivističke organizacije. Vi stalno imate ograđivanja.“
Rekao je da se ne radi o sukobu sa studentima, da im Most ostaje pomaže logistički kada im je to potrebno: „Ja sam izgradio pozitivan odnos prema njima, jer su sve studentske akcije sobom nosile doslednost i preciznost. Oni su nam došli da im pozajmimo zvučnik. Mi njima konstantno nosimo stvari koje su im potrebne za njihove proteste. Sa naše strane postoji ogromna podrška. Ono što mi od njih ne dobijamo jeste uzvratnu ljubav.“
„Studenti moraju da uđu u politiku, jer su njihovi zahtevi politički“, rekla je Violeta Đikanović. Neki od prisutnih su komentarisali da u Srbiji ne postoji pravo iskustvo generalnog štrajka, da sada niko ne zna kako doći do pobede i da bi studenti trebalo da-na plenumima, predlože članove ekspertske vlade...
„Ja sam daleko od toga da mogu da imam neko kompetentno mišljenje o tom pitanju. Meni se dopada -kao umetniku, da mi budemo zemlja kojom će vladati studenti. Da li mi imamo neke političke strukture koje mogu da se pohvale nekom vizijom koja bi bila kredibilna? “ , reagovao je na ovaj predlog Atanacković.
Dijalog: Da li je opozicija potrebna? Ko su-politički, građani i građanke koji podržavaju studentske akcije?
Vesna Pešić je objasnila da ne može biti paralele između situacije sa prelaznom vladom posle Petog oktobra i danas: „Sada se gubi iz vida da je Milošević izgubio izbore. To je bila jedna vlada koja je organizovala izbore u decembru. Ona ni o čemu nije odlučivala. Vučić nije pao i nema razloga da prihvati takvu vladu. On mora negde da izgubi nešto da bi na nešto pristao.“
Tamara Spaić: Praktično je izgubio.
Boris Popović: Šta je izgubio?
Tamara Spaić: Ne funkcioniše država. Prosveta mu ne funkcioniše.
Ljiljana Radovanović: A policija i vojska?
Tamara Spaić: On je izgubio kontrolu. Ako se poveća pritisak, u više struktura. To je ravno izborima. On više ne može da funkcioniše.
Ljiljana Radovanović: Njegovo je sudstvo.
Vesna Pešić: Kada bi ga Dačić napustio...
Boris Popović: Bilo koji tužilac može da pokrene istragu, a nijedan ne pokreće istragu. On može da pozove na saslušanje bilo koga.
Tamara Spaić: Zato što postoji hijerarhija. Tužilaštvo ne može da postupa dok se ne prihvati.
Boris Popović: To nije tačno. Oni rade onako kako im on kaže.
Tamara Spaić: Bojana Savović je uhapsila ljude, pa je to zaustavljeno. Ona nije uspela ništa da uradi.
Boris Popović: Ona je započela postupak.
Violeta Đikanović: Niko ništa ne započinje.
Tamara Spaić: Zato što nije delotvorno. Ne može jedan tužilac.
Boris Popović: Može. Kad oni procene da se vlast menja, kada bi namirisali tog koji će da bude na vlasti, oni bi njega slušali.
Dejan Atanacković: Tu su advokati.
Boris Popović: Advokati nisu važni. To je iz komunizma.
Dunja Hadžiomerspahić: Ja se plašim kako će se završiti ovo sa studentima. Ja ne vidim izlaza. Ja sam protestovala 1968. Sećam se kada je Tito izašao i rekao da su studenti u pravu i za dva dana je sve bilo gotovo.
Dejan Atanacković: Ja mislim da je put generalni štrajk, treba društvo da se mobiliše ka građanskoj neposlušnosti. Treba ključne institucije da se uruše iznutra. Ključne institucije su ipak u ovom trenutku načete. Sutra će da bude skup radnika RTS-a. To je možda i dalje skromno, ali to su ljudi koji izlaze, potpisuju nešto. Moj angažman je bio da se sa tim ljudima stupi u kontakt.
Tamara Spaić: Ključan je REM.
Vesna Pešić: Studenti su animirali veliki deo društva. Da li vi mislite da to mogu da budu glasači za opoziciju?
Gordana Radosavljević: Ti koji čekaju studente nisu glasali za Vučića.
Miloš Urošević: Ko je onda glasao za Vučića?
Neko je komentarisao da se ne zna da li su ljudi koji dočekuju studente i plaču, stari ili novi glasači opozicije. Ne postoji „politički plan“, a postoji nepoverenje u opoziciju. Građani čekaju „kredibilnu platformu“...
Na opasku da je utopija njen predlog da svih 250 kandidata na glasačkom listiću budu studentska imena, Spaić je rekla: „Mi sve vreme pričamo o utopiji...“
Boris Popović: Tužilaštvo se neće osloboditi dok ne bude kraj. Oni su posluga. Tu ne treba gajiti nikakve iluzije. Tu spadaju i policija i RTS.
Ljiljana Radovanović: U opoziciji ne postoji ime osim Đilasa. Niko se drugi ne pominje.
Dunja Hadžiomerspahić: Ja živim u Batajnici. Tamo stanuje Šešelj. Kada su studenti išli, cela je Batajnica izašla. To su isti oni koji su glasali za Šešelja. Ti isti su izašli da pozdrave studente.
Boris Popović: To su glasači SNS: Mladenovac, Aleksinac... Tu SNS ima preko 60 posto.
Vesna Pešić: Mora da se napravi neka politička alternativa. Ne može drugačije. To ne može da se reši bez politike.
Dejan Atanacković: Na šta mislite?
Vesna Pešić: Na političke stranke. Meni je najbliži PSG. Rekla sam Pavlu Grboviću da li oni mogu da iskoriste ovo vreme da se dogovore, da budu spremni da izađu na izbore. Da nije bio glupi bojkot, mi bi dobili Beograd. To je razbio Đilas.
Dejan Atanacković: Ja se tu ne slažem sa vama. Izlazak na izbore i slogan Biram borbu, mi smo znali da će izlaznost biti mala ako se ne promene uslovi za izbore. Nakon tog dogovora svih stranaka dođe ProGlas. Napravi se platforma za izborne uslove kojima se ruši vlast. Sutra izađe Radomir Lazović i kaže da se izađe na izbore. Dovoljno je bilo videti ishod te odluke.
Ljiljana Radovanović: Građani kažu da oni ne mogu međusobno da se dogovore.
Boris Popović: Vi jako grešite. Tu postoji jedan mit o pokradenim izborima. To je mit. Izbori su neravnopravni, ali oni nisu pokradeni-jer Vučić ima većinu. Ovde postoji ogroman broj ljudi koji vole autoritarnog vođu.
Dejan Atanacković: Ali imate krađu biračkih spiskova.
Boris Popović: Koji je broj toga? Proces nije čist, ali opozicija je uzela 900.000 glasova. On je dovozio ljude. Sa tim brojem ne može da se osvoji vlast. Nebitno koliko je on doveo glasača- 320.000 glasova je uzela opozicija u Beogradu. On nije oduzimao opoziciji glasove. On je sebi nešto dodao. Opozicija ima nedovoljno glasova. Opozicija nije pobedila jer nije imala dovoljan broj glasova. On će uvek da dovozi ljude. Nije bilo 40.000 u Beogradu. To nije tačno. Bolje uslove nećeš dobiti. Moraš da imaš 55 posto. To moramo da prihvatimo kao činjenicu.
Dejan Atanacković: Tokom leta smo obilazili gradove, govorili smo da se ne ide na izbore dok se ne ispune izborni uslovi. Stranke su preko noći promenile odluku, ja sam onda izašao iz stranke. Bila je kampanja koja je bila očajna. Ljudima se sve smučilo. Izbori su pokradeni u sasvim dovoljnom broju. Mi imamo situaciju da vodimo priču kao opozicija. Sada, teoretski studentski zahtevi ruše ovu vlast. Kao opozicija mi se nikada nismo oporavili od odluke da se izađe na izbore.
Boris Popović: Da li biste branili most da su predsednici opština iz opozicije?
Dejan Atanacković: Vi ste rekli da je Vučićevo biračko telo većinsko.
Tamara Spaić: Budimpešta je opoziciona.
Nastasja Radović: U okviru koalicije Srbija protiv nasilja se glasalo da se izađe. Ako je tako onda je trebalo svi da poštuju tu odluku. Ono što je nastalo posle toga je problem. Ja podržavam ljude iz ProGlasa, ali su oni napali deo opozicije koja je išla na izbore. Odlična je bila sednica Evropskog parlamenta posle izbora. Ali, iako su poslali te svoje odluke Evropskoj komisiji i Evropskom savetu, ništa nije izašlo kao reakcija.
Vesna Pešić: Na osnovu čega su oni koji su bili za bojkot, smatrali da će on da da izborne uslove u septembru? Mi to treba da zovemo demokratijom. Mi nismo mogli da dobijemo sve, ali smo mogli da dobijemo Beograd.
Tamara Spaić: Izgubio je Voždovac.
Vesna Pešić: Mi smo mogli da pobedimo u Beogradu.
Dejan Atanacković: Niko to nije obećavao.
Tamara Spaić: Mi ne možemo da se oslanjamo na EU.
Dejan Atanacković: Ja verujem da je propast neizbežna kada se prva stranka bude upecala i pristane. Onaj ko pristane, oni rade za režim.
Tamara Spaić: To nije tačno.
Boris Popović: Jedino rešenje je da izađemo na izbore i da ga pobedimo i da mu kažemo da je izgubio. Kao što nema dovoljno građana na mostu, pa nema dovoljno građana ni da se angažuju na izborima.
Dejan Atanacković: Nisam siguran da je to tako. Mi imamo političare koji građanima ne ulivaju poverenje.
Boris Popović: Mora da se napravi bolja politička organizacija. Moramo da tražimo vladavinu prava. Na vlast se dolazi izborima. To zavisi od nas. Da li smo mi na nekim izborima imali 20.000 kontrolora? Nismo.
Gordana Radosavljević: Ja sam do skroro radila u državnoj službi i mene niko nikada nije pozvao da podržim Vučića. Oni znaju da ja to neću i da ne bih htela. Nikada te šefovi ne teraju. Direktori su došli preko partije, a ne ljudi.
Boris Popović: Izbori su naš jedini izlaz. Mi smo to sami sebi zatvorili.
Nastasja Radović: Ovde ne postoji politička kultura. Šta sada sa tim narodom koji mi imamo a koji je većinom za Vučića? Šta bi bila okosnica te kampanje?
Dejan Atanacković: Postoji nova politička snaga koja vodi društvo. Tu ima mnogo studenata koji daju izjave. Svima je jasno da je to što oni rade jedan veliki politički proces. Nema dileme oko toga. Izanđale političke strukture su skrajnute.
Boris Popović: One su nesposobne i intelektualno su inferiorne.
Vesna Pešić: Ko može da bude manjinska stranka? Mora da postoji neko pravilo. Kada je Ruska stranka ovde postojala? Nikada. Opozicija ne postavlja pitanje samog političkog procesa. Ja sam bila u Skupštini kada je donet zakon o izborima. Ne može da bude proporcionalni sistem na lokalu. Milošević nikada ne bi ništa izgubio da je mogao da se iskombinuje sa nekim.
Boris Popović: U Francuskoj glasove broji MUP.
Nastasja Radović: Niko se od opozicije ne bavi izbornim uslovima.
Vesna Pešić: Gledala sam predsedničke izbore u Francuskoj. Sutradan sam kupila Mond i videla sam ko je koliko glasova dobio. To je posao države, a ne stranaka.
Dejan Atanacković: Da bi se došlo do nekih budućih izbora, mora nešto da se uredi.
Boris Popović: Izbori su jedan od poštenijih procesa. Teško je pokrasti glasačke listiće. To čak nije uspeo ni Milošević. Mi smo brojali u Višnjici. Izbori su bili kao u Norveškoj. To kažem kao kontrolor. Oni ne kradu glasove na izborima, nego na predizborima.
Nastasja Radović: Bila sam u izbornom štabu štabu GSS, 1996-1997. Sad kad analiziram, Koalicija Zajedno se bila ozbiljno pripremila za te izbore, uprkos trvenja koja su došla na videlo posle izbora. GSS je imao odličan pravni tim koji je-na metodičan način i dokumentacijom, dokazao izbornu krađi izaslaniku Gonzalesu.
Boris Popović: Teško je krasti na biračkom mestu.
Vesna Pešić: Mi smo imali jak pravni tim. Prikazali smo zapisnike sa svakog mesta. Tada su sve stranke imale jake ljude. Ko sada to radi? Lakše je bilo tada na neki način, jer su postojali birački spiskovi. Milošević nije bio takav uličarski kriminalac. On je bio ratni kriminalac. Mi nemamo danas ni jednu veću opozicionu partiju. Kao što je nekad bio SPO.
Gordana Radosavljević: Politika je postala nemoralna delatnost.
Vesna Pešić: Bez političkih stranaka nema izbora.
Ljiljana Radovanović: Penzioneri smatraju da im penziju daje Vučić.
Dejan Atanacković: Mi imamo sada studente bez lidera. Mi se suprodstavljamo politici koja se sprovodi kroz lidera. Taj autoritarni duh se ogleda i na ovoj strani.
Priredila: Nastasja Radović
