Ljubljansko suđenje
26. februar 2025.
Prisutno: 20 osoba
Lino Veljak – svedočenje o događaju
U jesen 1974. godine, pred Višim sudom u Ljubljani smo nas šestorica, Miša Stojanović, za koga sam upravo doznao da je pred godinu ili dvije umro, Zoran Đinđić, koji je ubijen prije 12 godina, Vinko Zalar i Darko Štrajn iz Ljubljane, Mario Rubi iz Pule odnosno Zagreba, te ja osuđeni na po 10 mjeseci zatvora. Vrhovni sud Slovenije je na temelju žalbe koju smo podnijeli pretvorio kaznu u osam mjeseci za mene, i po šest mjeseci za sve ostale, uvjetno na dvije godine. Prije nego što kažem nešto o samom tom suđenju, treba nešto reći i o kontekstu u kome se to dogodilo, a to je kontekst postšezdesetosmaškog. studentskog pokreta, na tragu '68. o kojoj smo pred 14 dana ovdje razgovarali. 1968. je završena u Beogradu Kozaračkim kolom, ali s jednom, kasnije će se pokazati, vrlo zlokobnom Titovom napomenom, da treba odvojiti žito od kukolja, odnosno da je većina omladine dobra, ali ima nekih koji kvare omladinu, što je onda rezultiralo pojačanom represijom, pa je bilo i nekoliko hapšenja, te par suđenja. Najpoznatije je suđenje Vladi Mijanoviću, jednom od predvodnika ili glavnom predvodniku '68. u Beogradu. Bio je osuđen na zatvorsku kaznu koju je izdržao. No, Tito nije zadovoljan represijom nad studentima, nego zahtijeva glavu idejnih inspiratora. Pronađena su osmorica nastavnika i suradnika na odjeljenju za sociologiju i filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, koji su zaista bili dijelom idejne inspriracije studentskog pokreta, s jedinom iznimkom Trive Inđića, za koga neki od preostalih pripadnika grupe osmorice, kažu da je slučajno dospio na tu listu nepoćudnih.
Oni su proglašeni nepodobnima za rad sa studentima i traženo je od univerzitetskih vlasti da ih u skladu s time udalje sa nastave. Univerzitet u Beogradu je pokazao vrlo visok stupanj solidarnosti sa svojim kolegama i nije bilo nikakvog načina da se Titova volja izvrši, nego da se donese lex specialis, kojim se uvodi status stavljanja nastavnika na raspolaganje, pa su osmorica udaljena iz nastave sa zatečenom plaćom. Ta je plaća bila fiksna, a inflacija je rasla, tako da je ona vrlo brzo izgubila na svojoj vrijednosti. Nije se podizala. Podizalo se drugima, ali ne i njima. Oni plaću nisu ni uzimali u znak odbijanja te odredbe. Konačno je čitav problem riješen tako što je osnovan Centar za filozofiju i društvenu teoriju, u kojem su oni nastavili istraživački rad. To je današnji Institut za filozofiju i društvenu teoriju, koji nastavlja tradiciju tog centra. Paralelno s time, studentski pokret na tragu '68. u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani, sa manjim odjecima u Sarajevu, nastavlja svoju aktivnost. Konkretno u Beogradu, u prvom redu, u smislu podrške progonjenim profesorima. A u Zagrebu, 1971. u smislu uspostavljanja lijeve antiteze, tada dominantnom „pokretu hrvatskih sveučilištaraca“, odnosno nacionalnističkom dijelu takozvanog MASPOKa. U Beogradu, studenti na tragu '68. čvrsto drže u svojim rukama Savez studenata Filozofskog fakulteta. Ta grupacija kontrolira i još neke fakultetske odbore. Na skupštini saveza studenata u Beogradu je tijesnom većinom glasova pobjedio oficijelni kandidat Nenad Pejić (usput rečeno, kasnije dugogodišnji direktor, sada u penziji, Radija Slobodna Evropa za Evropu, sa sjedištem u Pragu). Protukandidat je bio Vlado Mijanović, koji je upravo bio izašao iz zatvora. Tijesnom većinom glasova pobijedio je Nenad Pejić. To se događalo na Mašinskom fakultetu u Beogradu. Ja sam bio prisutan na toj skupštini, pa sam pod potpisom Vladimir Zorić objavio skandalozan članak, u stilu Kurira i Informera, o manipulacijama oficijelnih krugova na toj skupštini, zbog čega je pismeno žestoko protestirao Nenad Pejić. Važnije od toga jest da je Savez studenata, u sve većoj mjeri, posebno u Zagrebu, generalno u Hrvatskoj, prelazio pod našu kontrolu, tako da držimo ne samo Savet studenata Filozofskog fakulteta i još neke fakultete poput PMF, FPN, nego i Savez studenata Zagreba, te u dobrom dijelu kontroliramo i Savet studenata Hrvatske, pa i Savez studenata Jugoslavije, čiji je tadašnji predsjednik Dragan Kalinić, student medicine iz Sarajeva. Bio sam prisutan kada je polagao ispit iz pete godine na studijama medicine iz svog kabineta u Beogradu, na predmetu ginekologija, a polagao je preko telefona. To je bila preteča online nastave. Kasnije je on završio kao predsjednik Skupštine Republike Srpske u vrijeme Karadžića. U to vrijeme dolazi do onoga što zovem konzervativnim zaokretom u politici Saveza komunista Jugoslavije, koji je započeo u otvorenom obliku pismom druga Tita i izvršnog biroa Saveza komunista Jugoslavije, na čelu sa Stanetom Dolancom, a neposredno je rezultirao smjenom takozvanih liberala u Srbiji, odnosno Marka Nikezića i Latinke Perović i drugih te sječom (vjerovatno više stotina) „tehnomenadžera“, odnosno najsposobnijih privrednih rukovodilaca u Srbiji.
U to vrijeme se intenzivira tendencija da se sve strukture društva stave pod kontrolu centra, odnosno pod partijsku kontrolu. Na razini centralnih vlasti odlučeno je da se Savez omladine i Savez studenata ujedinjuju u jedinstvenu organizaciju pod imenom Savez socijalističke omladine Jugoslavije. Na našim fakultetima naravno raste otpor takvom objedinjavanju, odnosno stavljanju studentske organizacije pod partijsku kontrolu, te je konačan rezultat tih nastojanja sastanak u Ljubljani 30. i 31. 1. 1974. , gdje se osniva Nezavisni savez studenata filozofskih fakulteta Jugoslavije. Na Skopje i Prištinu, gdje je stupanj represije viši, ne može se računati, a u Sarajevu, pod određenim pritiscima, tamošnje rukovodstvo Saveza studenata, na kraju zaključuje da neće sudjelovati na toj osnivačkoj skupštini. Istovremeno, stiže iz Beograda, od naših prijatelja, nacrt rezolucije koju bi trebalo pripremiti i koja bi trebalo da bude usvojena na toj skupštini Saveza studenata filozofskih fakulteta Jugoslavije. A ta rezolucija se manje više poklapa sa zaključcima sastanka Saveza studenata Filozofskog fakulteta u Beogradu od 18.2.1974., te se uglavnom odnosi na osudu birokratske kampanje, koja se tobože u ime naroda, vodi protiv grupe nastavnika na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Osuđuju se administrativne mjere i podržavaju se odluke Fakultetskog vijeća i ostalih fakultetskih tijela o odbijanju zahtjeva da se dotični nastavnici udalje iz nastavnog procesa. Međutim, kada je ovaj nacrt stigao u Zagreb, dva dana pre početka te skupštine u Ljubljani, nekoliko nas je zaključilo da je to preblago i da treba napraviti jednu integralniju verziju rezolucije. Rezolucija je bila i neposredni povod za suđenje koje je održano iste jeseni u Ljubljani.Ona je drugog dana osnivačkog sastanka skupštine usvojena uz protivljenje tadašnjeg predsednika Saveza studenata Slovenije Borisa Muževića, koga se stariji među nama sjećaju kao izvršnog sekretara Predsedništva Saveza komunista Jugoslavije koji je dobio batine od policije 1988., u vrijeme tzv. AB revolucije. U toj rezoluciji koja je prihvaćena na osnivačkoj skupštini, te odmah prevedena i na slovenski jezik, govorimo krizi koja se zlokobno nadvija nad zemljom, naglašavamo da smatramo svojom dužnošću javno iskazati svoja uvjerenja na kojima se temelje naše sadašnje i buduće akcije i nadalje naglašavamo kako radnička klasa, poluproletezirana socijalistička inteligencija i omladina ne uspijevaju da se sa svojim zahtjevima i programom suprotstave privilegiranim klasama. Zbog toga kriza mijenja smjer, uvlači se u organizam ekonomske političke vlasti i počinje ga rastakati na frakcije i grupe koje se međusobno bore i koje oblikuju u tom svom međusobnom suprodstavljanju različite neprincipijelne saveze. Ta kriza se, naglasli smo, ne može riješiti raščišćavanjem javne političke sfere. Onda navodimo čitav niz problema: radnička klasa nema odlučujući uticaj u ekonomsko političkoj sferi, društvena moć koncentrirana u je rukama političke elite, raspodjela dohotka se i pored programiranih načela zasniva na kapitalu a ne na radu, socijalne razlike su u stalnom porastu i predstavljaju goruću opasnost po tekovine revolucije, nezaposlenost raste do velikih razmjera, monopolizam u ekonomiji i politici rađa monopole i u obrazovanju, znanosti i kulturi, guši se marksistička kritika društvenih proturječja, sloboda stvaralaštva često zavisi od dobronamjernosti političkih foruma, nema kreiranja slobodnog javnog mnjenja, nego je sve podređeno potrebama dnevne politike, itd. Na kraju se zalažemo za to da samoupravni socijalizam mora biti takav da kroz radničku organizaciju razbija sve oblike eksploatacije, monopole i privilegije. Mi smo za jačanje fronte svih društvenih snaga koje su za socijalizam. Ta fronta treba biti realizator ciljeva socijalističke revolucije. Marksističku teoriju treba dovesti u takvu poziciju kojom će se omogućiti realizacija njene povijesne funkcije. Zalažemo se za slobodu stvaralaštva u polju znanosti i kulture, što je preduvjet za njihovu jasnu socijalističku orijentaciju, čime one postaju važan faktor dosljedne i beskompromisne izgradnje samoupravnog socijalizma. Rezoluciju potpisuje radna grupa, a u radnoj grupi smo nas šestorica koji ćemo kasnije biti optuženi.
Tri dana nakon završetka skupštine, policija mi oduzima pasoš. Paralelno oduzima pasoše i svima ostalima s te liste šestorice. A par mjeseci kasnije započinje i krivični postupak, konačno se podiže optužnica u Ljubljani i odlazimo na suđenje. Suđenje traje osam dana, odnosno dva puta po jedan dan. Prvi puta se čita optužnica i iznosi obrane. Bilo je nekoliko advokata koji su nas branili. Konkretno mene su branili Srđa Popović i Savo Strugar, brat narodnog heroja Đure Strugara, koji se u svojoj biografiji može pohvaliti da je prije Drugog svetskog rata, pred sudom za zaštitu države, dakle specijalnim sudom protiv komunista, branio čitav niz komunista, kasnije rukovodilaca, od Edvarda Kardelja, pa sve do ne znam koga. Na tom suđenju ja uspijevam da na svaku inkriminaciju odgovorim s jednim ili dva citata tada vodećih partijskih i državnih rukovodilaca, od Veselina Đuranovića, pa do Vladimira Bakarića, u kojima de facto stoji isto što piše i u inkriminirajućim rečenicama, a koje su u cjelini označene kao neprijateljska propaganda usmjerena na rušenje vlasti radničke klase, samoupravnog socijalizma, itd. Predsjedavajući suda, Žužek (kasnije sam saznao specijalist za politička suđenja u Sloveniji, kojem je nakon 1990. već kao penzioneru trebalo da se sudi zbog zloupotrebe sudstva, međutim, psihički je oboleo i umro u psihijatrijskoj ustanovi, što sam saznao od njegovog poznanika, koji je došao u posjet svom kumu, u zgradi u Zemunu u kojoj stanujem) je vrlo precizno vodio bilješke nakon čega me je zamolio da izdiktiram daktilografkinji sve to što sam rekao, što sam uspio učiniti, uključujući i datume i izvore iz kojih sam to našao, što je dovelo do određenog zaprepaštenja. A kada je advokat Savo Strugar u svojoj završnoj riječi rekao da je on prije Drugog svjetskog rata branio ovakve kao što smo mi, a da se nada da mi kada dođemo na vlast nećemo dati njegovim nasljednicima priliku da brane one koje ćemo mi proganjati, odnosno da mi više nećemo proganjati nikoga. Rezultat je taj da su se sudski porotnici, jedan penzioner i jedna penzionerka rasplakali. Sve skupa, proces je završio gotovo u komičnoj atmosferi. Drugi nastavak suđenja imao je jednu neugodnu epizodu. Kada smo dan uoči suđenja nas 30 ili 40, što iz Beograda, što iz Zagreba, došli u Ljubljanu, i otišli da odspavamo do jutra u jednoj komuni iz van grada, taman kada smo pozaspali, došle su jake policijske snage. Neki tvrde da su imali oružje sa dugim cijevima. Ja to ne mogu tvrditi niti negirati. Odvedeni smo u policijsku stanicu u neku nedođiju, gdje smo čekali dva sata, nakon čega smo pušteni da odemo u Ljubljanu pješice. Prijevoza nije bilo. Došli smo umorni. U Zagrebu bi dobili po dvije godine, u Beogradu tri godine, u Sarajevu pet godina, u Prištini osam, a u Skopju možda čak i cijelih deset godina. Maksimalna kazna za to djelo je bila 12 godina. Sve je završilo tako što su Vili Brant i Enriko Berlinguer obećali Titu Nobelovu nagradu za mir, a za uzvrat tražili da ne idemo u zatvor, što je onda i realizirano, a Nobelova nagrada je ostala na nivou nadanja, neostvarenih nada.
Diskusija, komentari...
Dragomir Olujić. Pokret posle '68. nije bio zaustavljen samo na ljudima koji su bili žrtve represije, prema studentima i profesorima. Mi smo im radili posao. Neko je u Londonu bio organizovao susret svih tzv. vođa, međutim upad SSSR-a u Čehoslovačku je to sprečio. Uništavanje Studenta u nekoliko navrata. Štrajk glađu kao znak podrške rudarima Kaknja koji su štrajkovali. Onda obeležavanje godišnjice '68., kada je Studentski grad bio opkoljen policijom, pa smo mi bili onemogućeni da napravimo tu malu proslavu. Pavluško i ja smo recimo dok smo dolazili u Studenjak u žbunju videli Branka Pribićevića i Vukašina Pavlovića, koji su radili u sindikatu i komitetu SKJ. Pokrenuli smo časopis Frontesterion, političko satirični časopis, onda ozbiljnan filozofski časopis Krugovi, onda smo pravili demonstracije povodom pokolja studenata u Atini, na trgu Sintagma. To je jedan deo priče. Drugi deo priče se tiče rezolucije. Ja sam doneo rezoluciju iz Beograda u Zagreb, ali nisam bio za nju. Kada je 1972. godine došlo do spajanja Saveza omladine i Saveza studenata u Savez socijalističke omladine, mi smo tada došli na ideju da se prijavljujemo u SK. Pavle Rak, Zoran Đinđić, ja sam već bio isključen, tako da nisam imao pravo da se vraćam. Naravno, niko od nas nije bio primljen. Plan nam je bio da mi uđemo u SK i radimo protiv njega. U izradi rezolucije su se pojavile dve struje. Jedna je tražila radikalniju. Đinđić je bio za tu blažu varijantu. Mi smo bili bili za to da može svako da prisustvuje, ali smo odluke donosili glasanjem. Opšte raspoloženje i prvo glasanje je bilo za radikalnije rešenje. Uvek smo u tim prethodnim raspravama dobijali sa 6 prema 5. Na poslednjoj sednici je Zoran Đinđić, koji je imao pravo da kooptira dvoje članova Fakultetskog odbora, kooptirao Oliveru Petrović i Snežanu Bogdanović. Na kraju su dobili tu varijantu rezoluciju koju sam vam doneo, i vi ste je popravili. Ono što je važno, kada smo pravili, kako se ispostavilo, poslednju skupštinu Saveza studenata, onda je Vladimir Palančanin pročitao presudu o zabrani rezolucije i on je posle toga dobio godinu dana zatvora. Običaj je bio tada, kada bude neko uhapšen da se odmah stupa u štrajk fakulteta. Mi smo to tražili. Đinđić je to odbio i opet je pobedio. Kada smo odlučili da ne idemo u štrajk, izlazimo napolje i naiđemo na Mihajla Markovića. Pitao je u čemu je problem. Mi mu pričamo. Pita on Zorana zašto je protiv. Rekao je da nema dovoljno ljudi. Pita ga koliko mu treba. On kaže 2.000. Ja sam rekao da sam ja imao 2.000 ljudi ja bih otišao u šumu i vratio se kao oslobodilac. Kasnije smo otišli na Kolarac.
Miloš Urošević: Da li možeš da nam kažeš za te druge aktere tog sudskog procesa, pored tebe i Đinđića, koje znamo, ko su oni bili, ukratko.
Lino: Miodrag Stojanović je bio profesor u jednoj gimnaziji na Novom Beogradu a prošle godine je umro. Mario Rubi je proveo radni vijek u jednoj srednjoj školi u Rovinju, i još uvijek živi u Puli, odakle je rodom. Darko Štrajn je profesor pedagogije na Ljubljanskom univerzitetu, sada je u penziji. Vinko Zalar, koji je bio najskloniji onome što se zove ekološko zeleno, godinama je živio u jednoj komuni blizu Kopra, vratio se s takozvanim demokratskim promenama u Ljubljanu te je bio osnivač i vlasnik novina Slovenec. To je najkonzervativniji dnevni list u Sloveniji. On je radikalno promijenio svoje stavove.
Aleksandar Kraus: Kad god dođem ovde, imam utisak da se radi o antifašizmu i antititoizmu i da ja taj problem moram da peglam kada sam prisutan. Sada se postavlja pitanje šta vas dvojica mislite o vašem političkom aktivizmu tada. Jugoslavija je bila jedina zemlja koja je imala samoupravni socijalizma. Realan socijalizam nije bio svuda isti. Da li je taj mladalački angažman koji je prirodan, protiv jedne revolucije. Revoluciju su izveli neki konkretni ljudi. Moša Pijade je robijao 14 godina. Da li je ta situacija koju smo mi imali zasluživala da bude toliko kritikovana, u tom kontekstu. Naša ikona Latinka je konvertirala do daske. Mihajlo Marković, Ljuba Tadić, Sveta Stojanović isto tako.
Oluja: Mi nismo bili protiv sistema, nego protiv režima. Mi smo hteli drugačiji socijalizam, a ne više socijalizma. Mi smo hteli direktnu demokratiju i radničke savete. Jugoslavija je učinila mnogo na više polja. Kada bi me neko pitao da li bih to radio ponovo, naravno da bih.
Lino: Jugoslavija nije propala zbog pada Berlinskog zida. Dapače, moglo bi se reći da samoupravljanje kao sistem nije propalo zbog urušavanja pravog realnog socijalizma u Istočnoj Evropi, nego da se i jedno i drugo se urušilo iznutra. Ono što smo mi radili tih godina je bio pokušaj da se prevenira to rušenje iznutra, a to znači pretvaranje ideja i koncepata u prazne floskule u koje više nitko ne vjeruje i gdje se nosioci funkcija i nosioci moći ponašaju (u statističkoj relevantnoj mjeri, znači ne svi) isključivo u skladu sa svojim egoističnim interesima, što dovodi do nepovjerenja radnih slojeva u proklamacije i otvara prostor da se, kada ideja samoupravnog socijalizma postane prazna riječ, ponudi nešto čime bi se stare elite prikazale kao spasitelje od propasti, ovog puta kao nacionalne spasitelje, što se dogodilo svim rukovodstvima SK, najvidljivije u Srbiji i Sloveniji, a u Hrvatskoj malo drugačije, jer je jedna radikalnija frakcija Saveza komunista u sprezi sa Katoličkom crkvom i emigracijom, preuzela dominantnu ulogu od propadajućeg nesnalažljivog Saveza komunista Hrvatske. Ukratko rečeno, nismo mi doprinijeli propasti Jugoslavije i socijalizma, nego smo, u veoma ograničenoj mjeri koja je u preventivnim akcijama vlasti bila onemogućena da dođe do nekih većih dosega, pokušavali spriječiti neumitnu buduću katastrofu do koje je došlo 15 godina kasnije. Nije riječ o antititoizmu, nego je riječ o kritici nedosljednosti i promašaja tadašnjeg režima kojega je inkarnirao a dobrim dijelom i vodio dotični Tito.
Dragan Stojković: Ja sam '72. upisao sociologiju i bio sam prisutan tim dešavanjima. Ja sam 1968. kada sam upisivao prvi razred gimnazije, bio kod podvožnjaka. Ja sam bio zadojen tim idejama. Ja sam '71. godine rešio da odem na radnu akciju, da pobegnem od roditelja od kuće. Bio sam na Tjentištu. Ambijent je bio poluvojni. Mene tamo prime u Savez komunista. Imam člansku knjižicu iz Foče. Bio sam u Poljskoj, u Varšavi, na radnoj akciji. Video sam očajne Poljake i pijane Ruse. Ja sam bio prosečan đak. Bio sam urednik omladinskih novina. Istinitost, pravednost i humanost su principi koji bi trebali da budu ideali u našem društvu. To sam napisao. Tu su bili beskrajni partijski sastanci vezani za proterivanje profesora. Slovenci su bili orijentisani na kapital, na ekonomiju, Zagrebčani su anarhisti, Sarajlije su... Na fakultetu je postojala atmosfera nepoverenja. Meni je Zoran rekao pred svima da ću ja njima da mašem iz crnog mercedesa. To je mene strašno uvredilo. Ja sam njemu rekao da se to neće desiti. Ali ako se slučajno desi, ja bih njemu dao resor policije. On je bio elitistički zatvoren i jakobinski zaverenik, koji nije imao nikakav kontakt sa fabričkim radnicima. To je bilo onemogućeno. Naoružane patrole su čuvale fabrike. Bila je opasnost da dođe do spoja studenata i radnika. Nenad Daković mi je rekao da je video Zorana u crnoj limuzini u lister odelu devedesetih godina i rekao mu kako izgleda pravi filozof. Ja sam kada je došlo do proterivanja profesora, napustio tu partijsku organizaciju. Oluja i ja smo se sreli 1981. Tada sma radio u štampariju, hteli smo da štampamo plakate za IRU koja je štrajkovala glađu. Levica je bila najopasnija za tadašnji režim. Nacionalisti su imali prolaz i za vreme Latinke, i za vreme tog liberalnog rukovodstva, oni su imali kontinuitet.
Oluja: U Zagrebu se sa studentima obračunavaju braća Veselica, koji su tada bili funkcioneri. U Ljubljani isto tako.
Dragan: Masa njih je posle bila za Miloševića.
Ivan Srdanović. Kakva je vaša percepcija današnje stvarnosti? Kako vam se čine socijalne razlike tada i sada? One su suština problema. One su danas kakvo god zlo i naopako bilo, da je Kosovo danas manje loše nego što je bilo tada. Razlika je između Slovenije i Kosova mnogo manja.
Lino: Moramo imati u vidu socijalne razlike unutar jedne konkretne zajednice. Ne socijalne razlike između Slovenije i Kosova. Mora se reći da su one bile izrazito manje u odnosu na današnje. Tada je to bilo u suprotnosti sa vladajućim idejama. Danas je vladajuća ideja ta da tko je sposobniji ima pravo da zarađuje više, i u tom smislu, socijalne razlike ne mogu biti predmetom bilo kakve diskusije. Ako nisi dirktno ukrao, tvoje je pravo da uživaš, a moje je pravo da zavidim.
Snežana Tabački: Veće su nego u razvijenim zemljama zapada.
Melanija Aleksić: Je li je u Finskoj kapitalizam ili samoupravni socijalizam?
Zinaida Marjanović: Sa mnom je u razred išla ćerka Radeta Dugonjića, koja se ni po čemu razlikovala od nas ostalih.
Ivan: U vreme kada je Lazar Stojanović snimio film Plastični Isus, tu se vidi Gazela. U to vreme, dve trećine Crne Gore nije imalo struju. Ja sam išao u Petu gimnaziju, išao sam na Filozofski fakultet. Mi smo svi bili privilegovani. Ja govorim o ogromnim razlikama.
Zinaida: Mi to ne znamo.
Ljiljana: Ja sam išla u gimnaziju u Veliku Planu iz Lozovika. Nije bilo osvetljenja, nije bilo struje, nije bilo asfalta. Moje selo je 75km od Beograda, na Carigradskom drumu.
Ivan: To je bila doktrina koja te uči da ne primećuješ razlike.
Dragan Stojković: Postojala su Prištinska Dedinja. Ja sam u Preševu bio da radim neko istraživanje. Ljudi su na zemlji spavali.
Snežana: Postojao je fond za nerazvijene i razvijene zemlje su ulagali. Beda je bila nasleđena.
Dunja: 1963. sam primljena u partiju, 1968. sam bila četvrta godina studija. Bila sam na PMF, koji nije bio nosilac protesta. Imala sam prijatelje među studentima protestantima. Meni se ne sviđa ta priča koja Titovo vrijeme stavlja u minus fazu. Moj otac je završio fakultet pre Drugog svetskog rata. Da nije bilo Tita, Jugoslavije, većina ne bi završila fakultet.
Snežana: I ja mislim da ovde ima antititoizma. Zašto danas pričamo o toj državi koju smo ubili, a imamo ovu koja nas sigurno mnogo više muči danas od te koje se sećamo.
Tamara: Normalno je da imaš kritički stav. Ne možeš sve da idealizuješ. Tito je pozitivan lik, ali u odnosu na leve ideje koje je on zagovarao, oni su bili u krivu. To ne znači da ja kažem da Jugoslavija nije valjala. On je ustanovio autokratiju, omogućio je socijalno raslojavanje.
Snežana: Tada su direktori imali samo vikendice, a sada imaju milijarde.
Tamara: Modernizacija celog sveta je pojava koja nema veze sa socijalnim raslojavanjem. Moramo da uzmemo neke kriterijume. Ako ti imaš princip koji se sprovodi u društvu, a to je da je škola jednako dostupna svima, i zdravstvo, i osnovni resursi, onda u odnosu na te kriterijume odlučuješ da li je socijalno raslojavanje veće sada nego tada.
Melanija: Ja sam radila u Loli i gledala sam šta se radi. Oni koji su lenji i neobrazovani su gurnuti u radnički savet. Nije bilo konkurencije. Da je bio višepartijski sistem, onda bi druga priča bila.
Sanja: Niste mogli da budete direktor, a da niste bili u partiji.
Ivan: Moj otac je bio na Golom otoku.
Ljiljana: Moj muž nije mogao da bude šef grupe zato što nije bio u partiji.
Sanja: Postojao je kult ličnosti.
Zinaida: Odnos prema Titu je drugačiji u republikama. U BiH ga svi poštuju. Mi smo završavali fakultete, zapošljavali se, dobijali stanove.
Aleksandar: Pokušavam da pohvalim ovo što ŽUC radi. Taj antititoizam on je u Srbiji, zajedno sa pričom o kultu ličnosti, razvijen više u Srbiji. To ima veze sa četnicima i Dražom Mihailovićem. Samo u mojoj biblioteci ima pedesetak naslova o Titu. Sa svim njegovim greškama, ocena je pozitivna. Tito je bio kišobran. On nikada nije razvijao sistem. Postojao je fond za razvoj i najveće pare su išle na Kosovo. Niko nije kontrolisao kako se te pare dole troše. Samoupravljanje je bila jedina alternativa koja nije razrađivana dalje. Studenti pominju zborove i plenume, a to je vraćanje na temu samoupravljanja. Nema alternativa za levicu osim samoupravljanja.
Ivan: Ne moramo da veličamo Tita samo zato što nije bio nacionalista. Između republika je postojao ne samo problem siromaštva. Crnu Goru i taj narod je upropastilo to što je umesto da ima slobodu, ona je dobila finansiranje, da bude parija. To je formiralo Crnu Goru kao neku poluretardiranu državu.
Snežana: Što se nije suprotstavila?
Ivan: Što se vi niste ovde suprotstavili? Slovenija je imala više u vreme kada u Srbiji nije bilo dozvoljene neke stvari, u BiH, takođe, u Hrvatskoj na kašičici. Poslednje koje je dobilo slobodu je Kosovo. To je bio policijski protektorat. Blizu Kosova je bila Crna Gora. Ja sam živeo tamo.
Dragan Stojković: Samoupravljanje postoji teorijski i praktično. Posle raskida sa Staljinom, ovo rukovodstvo je tražilo izlaz. To je razvijanje društva, a ne države. To je bio zamišljen projekat odumiranja države, a razvoja društva. To je bila nova ideja, nepostojeća do tada. Nije se razumela suština pa je napravljena nakarada od toga. U visokostručnim firmama čistačica je imala ista prava kao i doktor nauka. Ne može se suditi o samoupravljanju kao o ćorsokaku nego kao o jednom projektu koji nije uspeo sam da se razvija i ide u pravcima demokratije. Na zapadu su krali elemente samoupravljanja.
Ivan: Ja sam bio godinu dana u Sloveniji. Oni su zapošljavali ljude iz drugih republika.
Tamara: Skrenuli smo priču sa Đinđića. Ja sam veliki đinđićevac otkako je poginuo pogotovo.
Aleksandar: Prva stvar mu je bilo da skine zvezdu.
Tamara: On je izneverio levičarske ideje. To je sve bilo pod devizom pragmatizma.
Oluja: Uvek je bio oportunista sa pozerskim stavom.
Tamara: On je išao za tim kapitalom. On je bio prosvetitelj. Vukao je zemlju ka modernizmu.
Ljiljana: Njega pamtimo. Ko za tebe zna, Oluja.
Tamara: Ja sam se sa njim sukobljavala u odnosu na medije. Činjenica je da je Pink ostao tamo gde jeste. Ta imperija se učvrstila. U sukobu Mitrovića i Čupića, stao na stranu Pinka, a za B92 koja je nastavila da gaji kritički stav prema vlasti, govorio da se za zasluge dobija ordenje, ali im nije dao zgradu, ni nacionalnu frekfenciju.
Oluja: Đinđić je privatizacijom našu industriju i ekonomiju predao strancima, ukidanjem četiri najveće banke, koje su bile među najvećim bankama na svetu, finansijski sistem je predao strancima, doveo je prestolonaslednika, uveo je veronauku u škole, uništio je univerzitet uvođenjem Bolonje.
(Transkript: Miloš Urošević)
