Razgovor je deo tematskog ciklusa „Feministička etika brige – kontroverze, zamke, (zlo)upotrebe...“
Uvodničarka i moderatorka: Staša Zajović
Prisutno: 13 osoba
23. april 2025. godine
OD DEVEDESETIH DO DANAS, ISTA DILEMA: OTIĆI ILI OSTATI
(Hoće li rezultat sadašnje pobune studenata biti njihov ostanak u zemlji)
Kao što u pozivu za ovaj razgovor piše, reč je o knjizi naučnice Ivane Bajić-Hajduković „ Može li se pobeći od tuge?“ koja je u izdanju banajučke Impramature izašla 2024. godine, a koja-kako se kaže, ispituje „impakt masovne emigracije mladih tokom 90-tih (zbog rata, mobilizacije) na porodične veze i odnose.“ Planirano je da ovaj razgovor obuhvati i podstakne zajedničko promišljanje o jednoj od ključnih poruka sadašnjeg studentskog protesta: „ Želimo da ostanemo u zemlji“.
Razgovor je planiran u dva dela: prvi-o pomenutoj knjizi i njenoj temi, a drugi o studentskoj devizi o odbijanju da emigriraju kao što su morale ranije generacije i šansama da njihove blokade i druge akcije stvore okolnosti za to.
ISTRAŽIVANJE-REPREZENTATIVNO SAMO ZA BEOGRAD
Naslov knjige, napomenula je Staša Zajović, uzet je od naslova pesme Branka Ćopića „A zar se od tuge može pobjeći?“ Tu je i posveta autorke: Svim majkama koje su dale sve što su imale da bi njihova deca živela u nekim drugim prostorima. Zajović je pomenula da je 90-tih godina između 380000 i pola miliona mladih napustilo zemlju-mnogi od njih zbog rata i mobilizacije. Ona je upitala-zašto nijedna vlast nije odgovorila na pitanje o tome koliko je muškaraca odbilo da ide u rat?
„Stotine mladih muškaraca je uvučeno u rat, čime su i oni postali saučesnici u zločinima...“ U knjizi se iznosi i teza-rekla je uvodničarka, da je oko 90% Beograđana odbilo da ratuje-ali smatra ona, da to nije tačno: „ Netačno je jer su se ljudi u okolini Beograda ponašali drugačije...Možda je tako bilo jedino u centru.“
Zajović nalazi nedostatkom istraživanja iznetog u knjizi Bajić-Hajduković, i to što ono nije obuhvatilo i stavove i iskustva i drugih članova porodica egzilanata-njihovih sestara i očeva, na primer. „Urađeno je 29 dubinskih intervjua, ali samo sa majkama koje žive na teritoriji Beograda-što može biti reprezentativno samo za Beograd. Autorka koja živi u Londonu, nije uspela da dobije intervjue od dezertera. Oni su je uputili na njihove majke...“ Napomenula je i to da su porodice dezertera pripadnici srednje klase urbanog stanovništva koja-iako osiromašena, pripada njegovom najobrazovanijem delu. Tako da se istraživanje, u stvari, odnosi na urbanu emigraciju...Njihove majke, dodala je, patile su od različitih psihosomatskih problema, nisu živele udobno ali su odbijale pomoć i sav novac (kako su rekle u istraživanju), su štedele-„da decu dočekaju kad dođu“.
HRANA-SIMBOL NERASKIDIVIH ILI ZANEMARENIH VEZA
„U istraživanju se vidi simbolički značaj hrane. To je majkama najvažniji način komuniciranja sa decom. Većina te dece su izgubila veze sa kućom i ambijentom-to pokazuje ova analiza. Majke su potpuno posvećene toj deci, one kao da svoj značaj ne vide izvan te uloge. Nekima od njih se dogodilo da taj motiv za očuvanje bliskosti-nekad poznate i omiljene majčine hrane, više ne funkcioniše. Deca su se, u međuvremenu, prilagodila novim kulturama ishrane... Zajović je rekla da ju je ovaj podatak donekle iznenadio, ali pokazuje da deca žele da budu prihvaćena u novoj sredini.
Zinaida Marjanović smatra da to nije fenomen specifičan za decu u emigraciji već da nije retko da deca kad odrastu i odu iz roditeljskog doma, menjaju navike i sklonosti u ishrani. Rekla je i da joj je pojam izbeglištva blizak i da se-po njoj, ne odnosi samo na odlazak iz zemlje već i na neku vrstu „unutrašnje emigracije“: „Moj otac je iz Banjaluke otišao u Sarajevu da bi radio na Univerzitetu. Tako sam i ja iz Sarajeva došla u Beograd...Meni je to slično kao iskustvo, manje-više isto...“
Gordana Radosavljević se, takođe, ne čudi promenama u navikama u ishrani onih koji su otišli: „ Ako neko 30 godina živi negde drugde, mora da se prilagodi. To je i moje iskustvo iz perioda koji sam provela u Australiji...“ Ljiljana Mijanović je zapazila da je neka vrsta isključivosti dece nešto što povređuje njihove majke. Zajović se sa tim slaže i to zove „traumom majki“. Violeta Đikanović ima drugačije iskustvo: „ Svaki put nosim med u Berlin. Moja kćerka ga voli, voli samo taj med...“
Staša Zajović je skrenula pažnju na specifičnost iskustva majki iz istraživanja koje se odnosi na odlazak mladih ljudi pod velikim pritiskom zbog rata i mobilizacije: „To su traume u intimi doma. Osećanje bola zbog odlaska i prinude na odlazak. Kao i teror institucija i društva koje su majke trpele zbog toga. To su drugačije okolnosti...“
Ona je naglasila da se ovde radi i o „nevidljivoj strani migracija“ o majkama koje su trpele različite pritiske-čak i zavist okoline, pored bola zbog rastanka. Ali i beleg „majki izdajnika“...U svom radu sa majkama dezertera (prvenstveno svedokinjama na Ženskom sudu) saznala je da je gotovo svaka od njih imala rak dojke. „Majke su imale snažnu želju da se liše svega da bi obradovale decu i unuke...“ Na pitanje o tome kakvi su sada odnosi tih majki i njihove izbegle dece (Nastasja Radović), Zajović kaže da nema u to tačniji uvid, ali da je poznato da dezerterima dugo nije bio dozvoljen povratak a da sve do izmene zakona 2006., nisu čak mogli ni da nasleđuju imovinu u zemlji. Melanija Aleksić misli da je takav zakon postojao posle 1980. i da joj je poznat primer nekog ko je bio na isti način kažnjen jer nije hteo da služi vojsku, a Đikanović smatra da se takav zakon mogao odnositi samo na one koji su tada odbili odlazak u vojsku i navela slučaj gde osoba koja je prekršila zakon i zatim otišla u Nemačku nije mogla da se vrati čitavih 20 godina-sve do zastarevanja sudskog postupka. Zajović je reagovala primedbom da diktature ne moraju da donose zakone jer uglavnom vladaju dekretima, kao Slobodan Milošević i Vladimir Putin: „U Putinovoj Rusiji dezerterima se oduzimaju stanovi kao kazna i prodaju se za male pare...“ Na pitanje o ruskim građanima/kama koji su došli u Srbiju nakon agresije Rusije na Ukrajinu i posledicama njihovog odlaska dok traje rat, Zajović je rekla da o tome nema podataka, ali da su ukrajinski dezerteri u Poljskoj u ne tako zavidnom položaju: „Oni često rade na udaljenim imanjima, kao jeftina radna snaga...“
Zinaida Marjanović je ispričala da je njen suprug otišao da radi u inostranstvo tokom 90-tih, a ovde je proglašen dezerterom i otpušten sa posla. Pomenula je i problem koji je sa služenjem vojnog roka imao njen sin-zbog dvostrukog državljanstva-BiH i Srbije. Zajović je tu podsetila da vojna obaveza u Srbiji nije ukinuta (kako se često smatra) već da je samo zamrznuta.
„Ovo je priča i o mojoj majci“ rekao je Nenad M. Kostić. „ Komšije su mi rekle da je ona kada je saznala da poslom dolazim u Evropu, sedela i čekala na prozoru...Emigrirao sam tražeći bolje uslove za život i rad...“
EMIGRACIJA DEVEDESETIH BILA JE BEG OD UBILAČKIH POLITIKA
Dunja Hadžiomerspahić je rekla da je-u prvi mah, razmišljala da li da dođe na ovaj razgovor. Njeni sinovi su-malo pre punoletstva i izvesne mobilizacije, emigrirali 1994-e i 1995. „ Otišli su u srednješkolskoj razmeni, za koju je tada trebalo platiti 3500 maraka. Iako smo pripadali srednjoj klasi, za drugog sina nismo imali dovoljno ušteđevine. Desila se srećna okolnost-novac nam je pozajmio vlasnik firme u kojoj sam tada radila. Razumeo je našu situaciju iako smo se slabo poznavali. Mnogo drugova mojih sinova ubrzo je bilo regrutovano. Smatrala sam odlazak sinova dobrom odlukom. Već sam imala tragično iskustvo u mojoj porodici u Bosni. Doživela sam njihovu mogućnost da izbegnu rat kao neku vrstu sreće. Danas me zovu svaki dan...Žive i sada u SAD...“
O svojoj porodičnoj odluci da 1990-tih da odu iz zemlje, govorila je i Tanja Kraus: „Kad je počela inflacija 1993., ja i moj suprug imali smo već troje prilično odrasle dece. Kćerka nije mogla da se zaposli, za sina smo hteli da izbegne mobilizaciju, a za najmlađe dete smo želeli da mu detinjstvo ne prolazi u slikama rata...Iako smo muž i ja imali posao, odlučili smo da decu odvedemo. Otišli smo u Izrael.Tada je to bila normalna zemlja. Posle izvesnog vremena, sva naša deca su se snašla. Kćerka se zaposlila u Institutu, mlađa kćerka je išla u srednju školu...To je bila za nas i jedna vrsta socijalne emigracije, ali i mentalno spasavanje. A onda smo rešili da se vratimo. Pretpostavljala sam da se deca neće lako vratiti ovde. Tako je i bilo. Kćerke žive sada u zemljama EU. Mlađa je tamo završila i studije. Neće da se vrate jer smatraju da ovde i dalje nema uslova za život. Žele da žive u civilizovanim zemljama. Vidimo se dvaput godišnje. Ja sam rodila troje dece, a desio mi se „sindrom napuštenog gnezda“, mada sin još živi ovde...“
Zajović smatra da do asimilacije dolazi i „zbog znanja“, ali i nove, kosmopolitiske orijentacije. Fahrudin Kladničanin je govorio o svojoj rođaci koja se u Nemačkoj-kako je rekao „potpuno asimilovala“ i udala za Nemca. On kaže da u Novom Pazaru nije bilo masovne mobilizacije Muslimana-Bošnjaka, dok Violeta Đikanović iznosi drugačija iskustva u Priboju: „U Priboju jeste. Oko 30% Muslimana je 1991. bilo je primoirano da napusti Priboj...“ Kladničanin procenjuje da je iz Sandžaka-u periodu od 1992 do1994 u Zapadnu Evropu emigriralo oko 90000 ljudi: „Vraćali su se tek od 2004.“. Zajović je dodala da je emigracija u Kanadi bila jugoslovenski orijentisana i da je bežala od rata: „ Oni su najbolji resursi za reformu u ovoj zemlji. Njihovim odlaskom sad nemamo kadrove za reforme...“ Ona se pozvala i na autorku knjige „Može li se pobeći od tuge?“ koja, takođe, ističe razliku izmešu ratne emigracije i one posle 2000-ite.
Na pitanje uvodničarke da li je nekima žao što im deca nisu emigrirala u zemlje sa boljim uslovima za život, Zinaida Marjanović je ispričala svoju ličnu priču, o sinu i kćerki koji su otišli na Zapad, ali i o svojoj želji da se iseli. „Bila je jača tendencija među Bošnjacima zbog haosa u Bosni. Htela sam i ja da se iselim. Mojim insistiranjem, moja deca su otišla. Kćerka je radila i školovala se u Italiji, udala se i otišla u SAD, kao i sin. Ali, on se vratio. Tamo nije bilo ni nedelju dana da je bio bez posla. Žao mi je što nije ostao...“ Nastasja Radović je rekla da joj je danas žao što joj sin nije otišao-po završetku studija, u neku od zapadnih zemalja...
U razgovoru se,ipak, napravila razlika između šansi koje su za dobar život u emigraciji imali ljudi tzv. tehničke inteligencije za razliku od humanističke-koja je u nepovoljnijem položaju. „Postoji veliki nedostatak socioloških istraživanja o motivaciji ljudi. Šta je različito u tome posle 2000-e? Da li je motiv samo novčani? Mnogo više od tog razloga su delovali neki drugi razlozi. Kao što je sistem vrednosti...“, smatra Ljiljana Mijanović. Ona kaže da je radeći u centrima za socijalni rad kao sociološkinja, shvatila da majke emigranata o kojima se govori u knjizi ne opterećuje samo samoća već i vrlo ozbiljni egzistencijalni problemi: „Ti su ljudi ostavljeni...“ Zajović procenjuje da su se Albanci sa Kosova vraćali u najvećem broju, a Nikola Krstić iznosi podatak iz svog iskustva: „Za poslednjih deset godina, preko desetoro ljudi iz moje okoline otišlo je u Kinu, Dubai...Nisu se ultra obogatili, ali nemaju nameru da se vrate.“
Zajović je skrenula pažnju na novi fenomen-„digitalne nomade“: „ To je otpor prema kapitalističkom konzumerizmu“, smatra ona.
„Svi ljudi imaju jedan život i imaju pravo da ga vode kao ostvareni ljudi“, zaključio je Nenad M. Kostić i pomenuo latinsku izreku „Ubi bene, ibi patria“.
STUDENTSKE BLOKADE, PROTESTI I BUDUĆNOST SRBIJE
Ovaj deo uvodničarka Staša Zajović je završila i započela završni deo razgovora o emigraciji i budućnsti u Srbiji: „ Da nema migracija ne bi bilo napretka čovječanstva. Ovdje je pitanje-da li je ona nametnuta? Da li je danas ostvarivo ono što kažu studenti u protestima? Možemo li od ove zemlje da napravimo mjesto dostojno za život? Da li je to ostvarivo?“
Zinaida Marjanović: Šta će biti ako se ovo nastavi?
Melanija Aleksić: Podrška protestima. Jedno su puste želje, a da li će nešto da se ostvari?
Dragomir Olujić: „Krik“ je fenomenalan. Ali, ono što rade neće dovesti do te situacije.
Ljiljana Radovanović: Vičemo samo „Studenti!“ A gde je ostalo društvo?Jačaju desničarski pokreti...Gde je podrška Srbiji? Sve zavisi od podrške EU...
Nikola Krstić: Ono što je u pozadini-to je kapitalizam. Biće sve manje novca i posla. Jedan procenat ljudi na planeti drži devedeset odsto kapitala. Lepe ideje, a da li će to biti ostvarivo?
Miloš Urošević: Ja verujem da protesti mogu da donesu promenu. Možda oni veruju da mogu nešto da promene. Pa i ja, verovatno, verujem...“
Staša Zajović: Kako će da se unaprijedi znanje o demokratskim procesima i situaciji u državi, kada je budžet za obrazovanje i nauku najniži u Evropi? U Srbiji ima samo šest procenata visoko obrazovanih...
Nenad M. Kostić: Još je i pola onih koji imaju trivijalne diplome...
Staša Zajović: Dešava se ubijanje intelektualne supstance.
Nenad M. Kostić: Ovde su plaćenici Rio Tinta pokušali da izvrše pritisak na ugledni međunarodno relevantan časopis, sa zahtevom da se povuče nuačni rad Dragane Đorđević i njenih saradnika, u vezi sa eksploatacijom jadarita...
Nikola Krstić: Pogledajte slučaj Pete gimnazije...Zbog protesta u vezi sa nametanjem nove direktorke, oni koji se protiv toga bune-obeleženi su kao „huligani i teroristi“...
Nastasja Radović
