Uvodničar: Miloš Urošević
Moderatorka: Ljiljana Radovanović
Prisutno: 12
24.09.2025. godine
„Dirakova jednačina“ –autorke Jelene Lengold (izdanje Arhipelag, 2025-e). Knjiga se sastoji od dvanaest priča o ljubavi i svakodnevnici, o porodici, odrastanju, razumevanju i nerazumevanju, o iskustvu zrelog života, gubitka i smrti, o značaju i nesigurnosti sećanja...U okviru ovog čitalačkog kružoka učesnice/i su komentarisali prethodno distribuirane priče.
Miloš (o autorki i delu):
Jelena Lengold, pesnikinja, pripovedačica, romansijerka.
Knjige pesama: Raspad botanike (1982), Vreteno (1984), Podneblje maka (1986), Prolazak anđela (1989), Sličice iz života kapelmajstora (1991), Bunar teških reči (2011), Izaberi jedno mesto (2016) i Mutni nagoveštaj kiše (2020).
Knjige priča: Pokisli lavovi (1994), Lift (1999), Vašarski mađioničar (2008, 2009, 2012), Pretesteriši me (2009), U tri kod Kandinskog (2013, 2014) i Raščarani svet (2016, 2018).
Romani: Baltimor (2003, 2011) i Odustajanje (2018).
Knjige Jelene Lengold prevedene su na engleski, nemački, španski, italijanski, danski, bugarski, makedonski, poljski, grčki, češki, slovenački, mađarski i albanski jezik.
Priče Jelene Lengold zastupljene su u više antologija i panorama savremene srpske književnosti objavljenih u Srbiji i svetu.
Jelena Lengold je desetak godina radila kao novinarka i urednica u redakciji kulture Radio Beograda. Potom je do septembra 2011. radila kao projekt-koordinatorka Nansenskolen Humanističke akademije iz Lilehamera u Norveškoj, na predmetu konflikt menadžment. Živi u Beogradu kao profesionalna spisateljica.
Dirakova jednačina: Dvanaest priča o ljubavi i svakodnevici, o običnim i neobičnim životima, o sećanjima na svet koji je minuo, o svetu koji nam je pred očima i o svetu koji dolazi, o porodici i odrastanju, o razumevanju i nerazumevanju, o iskustvu zrelog života koji polako izmiče.
Dirakovu jednačinu je otkrio britanski fizičar Pol Dirak i objavljena je 1928. godine.
Ovo je Dirakova jednačina i najlepša je od svih u fizici. Ona opisuje fenomen kvantne zapletenosti, koji kaže:
"Ako dva sistema međusobno deluju tokom određenog vremenskog razdoblja, a zatim se međusobno razdvoje, možemo ih opisati kao dva različita sastava, ali oni već postoje kao drugačiji jedinstveni sastav. Ono što se događa jednom nastavlja uticati na drugo, čak i miljama ili svetlosnim godinama daleko".
Ovo je kvantno preplitanje ili kvantno sprezanje. Dve čestice koje su se u nekom trenutku povezale uvek su povezane. Uprkos udaljenosti između njih, čak i ako se nalaze na suprotnim krajevima Svemira, veza između njih je trenutna. Ista stvar događa se između dvoje ljudi kada ih povezuje nešto što samo živa bića mogu doživeti. Možda niste znali ... ovo nazivamo ljubav.
Snežana-Barči: Ove priče je teško prepričavati jer govore o osećanjima. U priči „Senke na Severu“, autorka Lengold pripoveda o porodici jedne mlađe žene-koja je osetljivija od svog okruženja i-na neki način, traumatizovana. Od detinjstva. Ona je i umetnica. Njeni roditelji-proslavljajući godišnjicu braka, organizuju porodični ručak. Pored kćerke, očekuju i sina koji bi trebalo da dođe iz inostranstva...On je u ovoj priči suprotnost sestri-racionalan je, amortizuje porodične svađe. Na neki način, neprepričljivo je to nerazumevanje između kćerke i ostale familije. Nije jasno šta ju je traumatizovalo. Samo je nagovešteno da se nešto dogodilo -nešto na severu, u Norveškoj. Ali se ne pominje šta...Kćerka od tada oseća otuđenje u svom roditeljskom domu, jasno je da je nešto muči, da trpi duševnu bol. Reakcija brata je-da joj nudi tablete. Priča postavlja pitanje o uzroku sestrinog bola, za koji njen brat može da ponudi-samo tablete.
Drugi prizor je sa njene izložbe. Ali, ni tu nije prihvaćena. Roditelji je, očigledno, ne smatraju talentovanom. Umetnost je ovde intimni prostor koji svedoči o njenoj patnji...Priča je istančano pripovedana, ima dosta psihoanalize i psihologije. Pročitala sam prethodnu zbirku Jelene Lengold „Vašarski mađioničar“ iz 2009. To su slične priče...
Dragomir-Oluja: Teško je govoriti o ovom tekstu „Nisi tamo gde pripadaš“. Tekst ne opravdava naslov. Moja asocijacija je da je trebalo napraviti tekst o položaju izbeglica, sa nazivom „Ovde nisam a tamo me nema“...Tekst se ne slaže sa naslovom, mada Milošev uvod to, donekle, objašnjava. Mislim da autorka uopšte nije razumela jednačinu-šta je jednačina...
Melanija: Razumela sam priču u smislu ličnih doživljaja. Ako si sa nekim blizak i imate uspostavljen način razmišljanja-kad niste zajedno, povezani ste mislima. Tako je i posle smrti. Ova njena priča „malo usporeno“, obuhvata jedan kratak period braka para, sa odraslom decom u inostranstvu. To je-sa druge strane, „čitav roman“, u braku su dugo, u scenama na koje se priča odnosi, njih dvoje šetaju, razgovaraju...Ali, žena zaostaje jer je bolesna i trebalo bi da ide na operaciju. Ona želi da se operiše tamo gde joj žive deca...Tu se vidi taj odnos dece prema roditeljima-kao prema deci. Tako se nekada ponaša i moj sin: Jesi li popila lek, vitamine?
Žena odlazi na operaciju na drugi kontinent, u drugu vremensku zonu. Muž se vraća sa posla i očekuje njen poziv...Šeta putem kuda su išli zajedno. On, odjednom, predoseća da je ona umrla na operaciji, da će mu deca to javiti. Toliko su oni bili bliski, osetio je neku hladnoću...To je „Dirakova jednačina“...
Ljilja: Čitala sam priču „Mračna mesta“...Radi se o književnici koja je često boravila na nekim „mračnim mestima“. Istražujući sudbine drugih, shvatila je da su neki od tih ljudi, imali više tih „mračnih mesta“ od nje. Kad ovo piše, ona ima 78 godina i bavi se i temom starosti, iako je i dalje interesuju i druge stvari-kao ubistva žena...Govori o dostojanstvu starosti, kako je užasno teško sačuvati dostojanstvo-starost je bez dostojanstva...Onda govori o sebi, opisuje jedan skup gde je imala različite doživljaje. Ona sada želi da se seća samo lepih mesta i prizora. Kao što je čekanje na prozoru i strast koju je posle toga doživela. Seća se mnogih detalja: predigre-dok je gola čekala, dok je on prao ruke...Tu je i njen opis vođenja ljubavi po hostelima...Sada ima samo uspomene na ljubav, ali misli da svako dobije ono što je želeo i što traži...
Sanja: U priči „Anhedonija“, autorka se najviše bavila odnosima ljudi koji su bliski, gubitkom bliskog saputnika, nostalgijom...I iz naziva knjige, naslućuje se njeno interesovanje za veze koje ostaju da traju i posle fizičkog rastanka ili nestanka. Zato je „Diramova jednačina“. I kad se rastanu ostanu povezani u sećanju-kao dve čestice u kosmosu. Anhedonija je nemogućnost osećaja zadovoljstva u aktivnostima koje su, inače, prijatne. U slučaju o kome piše u ovoj priči, to je gubitak životnog partnera. Glavnom junaku umire žena, ali se u njegovom životu nametljivo brižno pojavljuje komšinica. Ona ga tetoši i istovremeno, latentno uvererava da njegov odnos sa ženom nije bio onakav kako ga se on seća i kako ga je doživljavao. Komšinica mu čak priča kako je sanjala njegovu ženu i da je ona-u tom snu, nosila tablu sa natpisom „anhedonija“. I kaže mu da je u tom snu bilo jasno da se anhedonija odnosi na njega a ne na njegovu preminulu ženu...Što, kako tvrdi, znači da on nije bio zadovoljan tim brakom. Muž pada u depresiju, zapušta se, rutinski obavlja poslove. Sumnja da je njegov brak bio neka vrsta neistine, sumnja u ljubav. Ostaje nejasan odnos komšinice i udovca. Priča je interesanta, mnogi imaju iskustvo preispitivanja i kajanja u odnosu na blisku osobu koje više nema. Ostaju sumnje: šta su naš partner/ka zapravo mislili?
Nastasja: Pročitala sam dve priče-Crne oči komorana i Čokolada. Obe govore o ljubavi i smrti, u različitim kontekstima i manje ili više metaforično ili alegorijski. Prva priča je,upravo, primer stilizacije ali i književnih referenci. Recimo na Edgara Alana Poa. Sa jedne strane-ona prikazuje duševno i emotivno stanje muške osobe koja je imala težak i komplikovan razgovor-sa nekom ženom. On se, sedeći u automobilu pored neke močvarne reke, priseća delova mučnog i „otrežnjujućeg“ razgovora i-njenih reči, tadašnjih i nekadašnjih. Zapravo je-pre toga, nakratko zadremao i probudila ga je-tišina. Traži cigarete i upaljač...A onda se u priču uvodi ptica komoran koja je tu negde, u šipražju. Junak priče oseća da ta ptica tu nije slučajno, da to ima veze sa njim. Nakon nekog vremena, on kreće dalje i u malom usnulom mestu gde se zaustavlja, ponovo vidi tu crnu pticu-sa crnim očima. Odatle počinje alegorijsko-metaforički deo priče. Jer, ptica se kreće i vodi ga ka reci-gde su dva čamca privezana za obalu. On je sledi „kao sudbinu“, ulazi u jedan od čamaca i vesla ka nekim obrisima vrlo starog grada...Potpuno se predaje zovu kormorana, negde svestan da je „tako moralo biti“. Nema više nikakve realistične eksplikacije-sve u njegovom životu (koji nekako kao da ide ka kraju), preuzima crna ptica kormoran...
Druga priča-Čokolada, koristi se realističnim prikazivanjem događaja i emocija u jednoj porodici. Velika čokolada koju stric- od njenog ranog detinjstva uvek donosi nećaki, ima u daljem toku pripovedanja, i jedan momenat u kojem se glavni motiv priče i stričeve sudbine, sažimaju i fokusiraju. Naime, posle nekog perioda stric nestaje iz života devojčice. Roditelji joj objašnjavaju da on želi da živi izvan grada, u šumskoj vikendici. Posle nekoliko godina, ona sa roditeljima posećuje strica u nekoj vrsti njegovog egzila, ne shvatajući potpuno razloge stričevog usamljivanja...Druži se sa njim u njegovom samoodrživom ambijentu, ali čuje i delove razgovora između strica i njenog oca. Iz tih odlomaka moglo bi se zaključiti da strica muči osećaj krivice i da je nekoj porodici naneo veliki bol. Ubeđivanja brata i snahe da on u stvari za to nije bio kriv, ne ostavljaju utisak na njega. Oni se vraćaju i prolazi još nekoliko godina-za koje vreme ona odrasta i pomalo zaboravlja strica i njihov ritual sa velikom čokoladom, brižljivo odmotavanom iz belog papira. I stričeve suze, dok ona čeka svoj veliki komad...
Dramatičan razgovor roditelja i majčin plač u drugoj sobi, teraju je da se umeša i pita šta se tako strašno dogodilo. I saznaje: stric se ubio. To je momenat i početka njenog pravog sazrevanja i –u priči nejasnog nagoveštaja da je njena čokolada bila namenjena i nekom drugom detetu...Autorka u ovim pričama nagoveštava osećaj krivice i razrešenje u okončanju vlastitog života. Sve to je, međutim, samo vešto nagovešteno i ostavljeno onom ko čita da se sam opredeli i „reši zagonetku“ ovih sudbina. U prvoj je to dato u vidu alegorije- dok je u drugoj, priča ispričana kao sećanje koje traži odgovor. Čokolada je tu metafora razumevanja i nerazumevanja...
Miloš: Nisam ja izabrao priču „Nešto banalno, nešto preterano i nešto što zvuči lažno“. Ona je pronašla mene. A pronašla me zato što sam čitajući, ja pronašao sebe. U iskustvu junakinje ove priče, prepoznao sam sopstveno. Ovo je priča o jednoj vezi koja je trajala desetak godina i koja se završila. Priča o jednom muškarcu i jednoj ženi koji su se viđali nekad, i koji se više ne viđaju. Oni često čekaju jedno drugo. Ponekad im se učini da vide jedno drugo.
“Možda smo se voleli, ali na način onih ljudi koji ozbiljnu ljubav kao mogućnost odbacuju.” (autorka/junakinja)
- Banalno bi bilo da ti stalno govorim da te volim.
- Preterano bi bilo da kažem kako ne mogu bez tebe.
- Lažno bi bilo to da mi nikada nije bilo lepše.
(junak)
“Iz nekog razloga, svaki put kad bi smo bili zajedno, neko od nas dvoje nije imao previše vremena i žurili smo da to malo vremena provedemo nagi i slepljeni.” (junakinja)
- Majke su uvek ključ za količinu ljubavi koju smo sposobni da damo.
“Prvo dođe vatra, pa tek posle pepeo. Pepeo je ono što ostaje, ono što vredi… Ako je život dovoljno jako goreo, ostaće im mnogo pepela… Ja već odavno ne tragam ni za kakvim pepelom. Još manje za vatrom. Ako za nečim tragam, to je sećanje…” (junakinja)
O sebi: Više puta sam se video sa jednim muškarcem. Delili smo seks i usamljenost. Nije bilo puno izgovorenog među nama. Često sam ga čekao. Još češće sam obilazio njegov kraj. Posebno u jesen 2021. Napisao sam dve priče o tom iskustvu: Gračanička kao terra incognita i Gračanička kao beyond (dalje od).
Ako bih najkraće opisao odnos sa njim, rekao bih: Strah od bliskosti i bekstvo od intimnosti u ogoljenoj svedenosti i svedenoj ogoljenosti.
Jednog dana (leto 2021.), sedeo sam na klupi u parku na Topličinom vencu i čekao da se javi. Čitao sam Josifa Brodskog, koji je rekao: „Jer ako išta može da zameni ljubav – to je sećanje. Pamtiti – znači ponovo uspostavljati bliskost.“
Nastasja Radović
