Ciklus: (Ne)vidljiva SFRJ
Moderatorka: Staša Zajović
Prisutno: 19
15.10.2025. godine
Samrtno proleće 1972.godine
U prvom delu Kružoka sredom, prikazan je dugometražni dokumentarni film Mladena Kovačevića „Još jedno proleće“ iz 2022. godine, u trajanju od 90 minuta. Film se odnosi na 1972. godinu i epidemiju velikih boginja (Variola vera) u SFRJ. Ovaj dokumentarac sadrži dosta autentičnog dokumentarnog materijala iz ondašnjih medija i drugih izvora. Narator u filmu je epidemiolog dr Zoran Radovanović-koji je jedan od lekara koji su u vreme epidemije velikih boginja bili deo medicinskog bedema opasnoj bolesti. Posle gledanja filma, usledio je razgovor sa dr Radovanovićem.
Otkriće fatalne zarazne bolesti
Dr Radovanović je, na samom početku, istakao važnost ovog filma i njegov dobar prijem kod festivalske publike, i u Srbiji i u inostranstvu (prikazan je i na filmskom festivalu u Karlovim Varima). Film je više puta nagrađivan...
Zoran Radovanović je govorio o hronologiji događaja pojave i suzbijanja velikih boginja u SFRJ u proleće 1972. godine-za koje se, inače, smatralo da su iskorenjene. Sve počinje, kako je rekao Radovanović-a što se navodi i u filmu, povratkom kosovskog Albanca Ibrahima Hotija sa hodočašća po Bliskom istoku. Hoti je bio prenosilac Variole vere. I iako je i sam oboleo, ozdravio je. „Pretpostavlja se da se Hoti zarazio na bazaru u Bagdadu gde je kupio i dve frule kao suvenire. Irak je, izgleda, krio epidemiju velikih boginja. Skrivanje epidemije zaraznih bolesti praktikovale su, ponekad, i druge zemlje. Naime, prijavljivanje zaraze Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, povlačilo je zatvaranje granica-što je štetilo edonomskim interesima zemlje“, rekao je dr Radovanović.
Pretpostavlja se da je Hoti zarazio dosta ljudi iz svoje okoline u Đakovici, pre nego što su se pojavili znaci bolesti. Slučaj-kao i drugi koji su usledili, tretiran je kao Varičela- tzv. ovčije boginje. Jedan od obolelih sa Kosova, u teškom stanju, prevezen je u Beograd-gde je došlo do novog prenosa zaraze. To je početak februara 1972. A da se radi o velikim boginjama, lekari su zaključili sredinom marta. Došlo je do prvih smrtnih ishoda i novih oboljevanja u beogradskim bolnicama-ali i u nekim mestima u centralnoj Srbiji...“Nismo krili. Znali smo to 14. marta, a 15. marta je Politika objavila da je na Kosovu epidemija velikih boginja. Da je ona zahvatila i druga mesta u Srbiji, objavili smo 22. marta. Bojali smo se panike...“ U filmu se vidi đakovački epidemilog, Dermiš Celina, koji govori o tome da je reč o velikim boginjama...
Jedinstvenost države i društva u borbi protiv Variole vere
Radovanović je govorio i o svojoj ulozi u suzbijanju epidemije koja je brzo stigla do Maribora, ali je na granicama SFRJ dosta uspešno zaustavljena, tako da je samo jedan naš državljanin –zaražen, pronađen u Hamburgu. Dr Zoran Radovanović, tada mladi epidemiolog, prijavio se da učestvuje u detektovanju kontakata već dijagnostifikovanih pacijenata. Smatrao je da ga još uvek štiti vakcina koju je pre nešto manje od tri godine primio, radi putovanja..“U starim civilizacijama od velikih boginja se umiralo više ljudi nego od gladi i mača, zajedno. Samo u 20. veku od njih je preminulo oko pola milijarde svetske populacije...“
Bilo je i slučajeva da je zaraženi kontaktirao-pre pojave znakova bolesti, i sa tridesetak ljudi. Radovanović smatra da je država bila na usluzi medicinskim stručnjacima i osoblju i da bez dobre organizacije ne bi bilo konačne eradikacije Variole vere, koja je proglašena 1980. godine. Važnim smatra i obuku koju su dvojica naših asistenata još 1961. godine prošli u Bavarskoj-kada je jedan nemački fotograf oboleo od Variole: „Poslati su mladi, talentovani lekari, da bismo u narednih bar 20 godina imali stručnjake na koje smo mogli da se oslonimo...“
SFRJ je odmah prijavila epidemiju Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, tražeći pomoć u njenom suzbijanju. „Organizovano je osam karantina. Četiri bolnička i četiri u drugim objektima. SZO je pomagala oko vakcina, ali ne dovoljno. Tako da su utrčale i druge zemlje. Mi smo na Torlaku imali malo. Najbolje su bile one vakcine koje je proizvodio njujoški zavod za zaštitu zdravlja-kao i proizvođači iz Švajcarske i Velike Britanije. Predstavnici Torlaka su te vakcine danonoćno čekali na surčinskom aerodromu. Stav SZO je bio da vakcinacija bude obavezna, da je primi svako bez obzira na stanje zdravlja. Od Variole je preminulo 175 ljudi, a vakcinisano je-u kratkom roku, 18 miliona ljudi...“ On je napomenuo da je veliku pomoć u vakcinaciji pružio i tim lekara SAD koji su doneli i tzv. džek implementatore vakcina (za jedan sat se vakciniše hiljadu ljudi jednim aparatom)-kod nas nazvane zbog načina aplikacije „pištoljima“. Radovanović kaže da-kada se radilo o rizicima od primene ove žive vakcine, nisu se vakcinisale trudnice, tako da je osmoro odojčadi preminulo. Melanija Aleksić je pitala da li je bilo posledica-u smislu kasnijeg oboljevanja beba, a Radovanović je rekao da nije. Snežana Tabački je pitala doktora o pričama-koje su se tada širile i među medicinskim radnicima, da se kod nekih-posle primene vakcine, pojavio encefalitis. Radovanović kaže da jeste bilo toga, da je nekoliko stotina vakcinisanih dobilo encefalitis. „Bilo je tri tipa vakcina. Najbolja je bila ta njujorška, a zatim švajcarska i britanska. Posledica je bilo kod jedne osobe na 15-30000 ljudi. Svesno smo prihvarili rizik. Sin mog kolege lekara i profesora je preminuo od encefalitisa...“ Gordanu Radosavljević je interesovalo da li je to bila, inače, obavezna vakcina- i dobila je odgovor da je do tada bila obavezna i da je davana u trećoj godini života. Na sećanje Ljiljane Radovanović da su neki lekari tada trudnicama predlagali da zbog epidemije prekinu trudnoću, Radovanović je rekao da to nije bila direktiva i da se radi, verovatno, o lekarskoj nestručnosti u toj situaciji.
Ursula Rener se seća da je i ona tada-u Nemačkoj, primila ovu vakcinu. Pitala je Radovanovića da li je to, možda, bilo povezano sa slučajem obolelog Jugoslovena u Hamburgu? Radovanović smatra da je i u Nemačkoj ta vakcina bila obavezna.
Nenada M. Kostića je zanimalo kako se u slučaju Variole obavljaju eksperimentalne studije u laboratoriji. Radovanović kaže da nije isto kao u uobičajenoj laboratoraijskoj praksi-da se ovde prate slučajevi zaraženih i njihovih kontakata. U tome, napomenuo je, ima dosta rizika i za same lekare.
Savremene greške u svetu u identifikaciji novih i suzbijanju starih zaraznih bolesti
„Kraj zaražavanja u Evropi bio je u 1977-oj (kada je u Somaliji oboleo kuvar Ali Malik), ali se desio „laboratorijski slučaj“ u Birmingemu gde je tada bio jedan od četiri svetska centra gde se čuvao virus velikih boginja. Zarazila se i preminula jedna istraživačica, pretpostavlja se putem sistema za ventilaciju. O tada se virus Variole čuva u CDC-u u Atlanti i u jednom državno-istraživačkom centru kod Novosibirska. „Dr Donald Henderson je rekao da nikad nije naišao na takvu lekarsku saradnju i takav timski rad lekara i institucija-kao u vreme epidemije u SFRJ.“
Sa teme epidemije variole, u razgovoru se prelazilo i na slučaj poslednje velike epidemije u Srbiji i svetske pandemije COVID-a. Ivan Srdanović je pitao doktora da li su Kinezi mogli zaustaviti širenje COVID-a, da li su znali o čemu se radi pre njegovog širenja izvan Kine. „ Kina je, možda, mogla da zadrži SARS 2003. godine, koji se proširio čak do Kanade. Sa COVID-om su i oni bili iznenađeni. Ali su već 11. januara 2020., otkrili njegov genom, kada je i počeo rad na vakcini. Može se reći da su bili tada prilično otvoreni. Iako su u istraživanju porekla virusa učestvovali i američki naučnici, nije postalo jasno da li je virus došao iz laboratorije ili se odnekud pojavio na pijaci. Mi smo ovde u epidemiju COVID-a ušli sasvim nepripremljeni...“
Razgovaralo se i o sadašnjim iskustvima prenošenja zaraznih bolesti, posebno u Africi. Dr Radovanović smatra su transferi najčešći u siromašnim ruralnim zajednicama, ali i u nekontrolisanom turističkom biznisu. Ali i tu su se postavljaju prepreke epidemijama: „Mogli ste da odete u zemlje žute groznice, ali niste mogli da se vratite ako niste vakcinisani...“ Na pitanje o širenju straha od imigranata i u vezi sa ovakvim bolestima, Radovanović ukazuje da je to dosta dobro rešeno tamo gde postoji organizovan zdravstveni sistem, ali- ponegde kao u UAR, tretman stranih radnika je i što se toga tiče, dosta ponižavajući: „ Za radnike koji dolaze iz Pakistana, Indije, Filipina, pregledi se vrše u njihovim zemljama, ali imaju i stalne kontrole kada dođu u Emirate. U SFRJ smo primali ratne vojne invalide, i Egipta i Libije. Oni su stizali na vojni aerodom i tamo je odmah sprovođena medicinska trijaža...“ Lino Veljak je pitao zašto je tako teško danas iskoreniti koleru, a Variola je iskorenjena 1980. Radovanović kaže da je iskorenjivanje kolere „ozbiljan poduhvat“ koji zahteva i dobru organizaciju i novac. SZO je, rekao je, kao svoj prioritet stavila iskorenjivanje malarije-ali ni to nije uspela: „Morate imati efikasan lek ili vakcinu.“ Kao primer, pomenuo je otkriće efekata DDT-ija na suzbijanje tifusa, 1942. godine. „ Ali, javila se otpornost komaraca na DDT-i.“
Pomenut je i aktuelni fenomen „antivaksera“, a Snežana Tabački je primetila da je uspeh masovne vakcinacije protiv Variole, možda i u tome što tada ta „ideolgija“ kod nas nije bila rasprostranjena. Ljiljana Radovanović je aktuelizovala temu pitanjem o tome kakvo je doktorovo mišljenje o fami da vakcine protiv malih boginja (MMR) izazivaju autizam. Dr Radovanović kaže je takva antivakser priča bila rasprostranjena i u SAD, pa je najveća epidemija morbila buknula tamo 2016...“ A u Italiji je stvoren otpor kod dela stanovništva i vakcinaciji protiv COVID-a. On se posle objašnjavao velikim pritiskom države za izolaciju i vakcinaciju, kada je epidemija buknula na severu zemlje...“
Noru Janković je zanimao komentar stanovišta koje zastupaju i neki od njenih profesora, da je rešenje u lečenju raznih bolesti „kvantna medicina“. Radovanović-koji je i autor knjige „Naučna i alternativna medicina“, to odbacuje i kao teorijsku mogućnost: „Kvantna medicina je besmislica. Nije moguće da svi molekuli u jednoj ćeliji osciliraju u isto vreme...“
Staša Zajović je rekla da je zaista za pohvalu efikasnost koju je SFRJ pokazala u neverovatnoj brzini vakcinacije oko osamnaest miliona ljudi. Kao i da je to bio i rezultat rada te države na zdravstvenom prosvećivanju građanstva. Dr Radovanović se sa njom slaže: „Ono je bila ozbiljna država. Nije bila demokratska. Niste mogli da napadate i vređate Tita, to je tačno. Za to se odmah išlo u zatvor. Ali se verovalo državi i zdravstvenoj službi. Nije bilo-hoće da nas čipuju...“
Nastasja Radović je primetila da se u ovom dokumentarcu pominje albnsko-kosovski epidemilog koji je shvatio da se ne radi o Varičeli već o Varioli, a da toga nema u igranom filmu „Variola vera“ Gorana Markovića. Radovanović to i neke druge „improvizovane“ elemente Markovićevog filma objašnjava i činjenicom da Goran Marković početkom osamdesetih -kada se pripremao da radi na ovom svom igranom filmu, nije mogao da dobije dokumentaciju o epidemiji od državnih organa: „Ali, Goran Marković je morao da napravi filmsku priču. Najviše primedbi je bilo u vezi sa likom mlade medicinske sestre, ali ne tako i sa ličnošću direktora bolnice u karantinu...Njegov film je uvršten među sto najboljih filmova strave i užasa, ako se ne varam...“
Nastasja Radović
