Uvodničarka: Ursula Rener, aktivistkinja, Berlin
Moderatorka: Staša Zajović
Prisutno: 21 osoba
22. oktobar 2025. godine
Da li je nespoznata prošlost-nesigurna budućnost?
Ursula Rener kaže da je proces denacifikacije u Nemačkoj ostao nezavršen –da je prekinut zbog početka Hladnog rata...
Staša Zajović je zatim naglasila da je odgovornost Nemačke za zločine nacionalsocijalizma-posebno Holokaust, opterećujuća toliko da se danas u nemačkoj politici mnogo manje govori o onome što izraelska država sprovodi nad Palestincima i Gazi nego o strahu od antisemitizma. Citirala je grčkog levičara Janisa Varufakisa koji je-u jednom svom tekstu pitao: koliko bi Izrael trebalo da ubije ljudi da bi se skinula krivica Nemačke za Holokaust. Zajović smatra da postoji „neprekinuta nit“ zločina: Aušvic-Srebrenica-Gaza. „U sred Evrope ljudi danas ne smeju da kažu šta misle“. Ona je, zatim, pitala koje su posledice nezavršenog procesa denacifikacije i „da li se to odnosi na sve žrtve ili samo na Holokaust“.
Ursula Rener ne vidi neku direktnu vezu između nedovršenog procesa denacifikacije i onoga što se danas događa u Nemačkoj. Ona napominje da je denacifikacija sprovođena i u Zapadnoj i u Istočnoj Nemačkoj. „U Nirnbergu je osuđeno trideset troje, veoma mali broj. Ostali su prošli jedan blag proces. Mogli su da dobiju „persil paper“-kako smo zvali dokaze za pranje biografija. To se odnosi na period od 1045. do 1951. godine u Zapadnoj Nemačkoj. To su bile posledice za one iz „srednjeg ešalona“. Oni su, uglavnom, ostali na funkcijama. Ali, ostao je i ceo taj način mišljenja-rasistički, antisemitski, autoritaran.“
Za proces denacifikacije u Istočnoj Nemačkoj, Rener kaže da je bio stroži- bilo je više osuda na smrt ili progonstva u Sibir. „Ostali su bili deklarisani kao antistaljinisti. SSSR je više insistirao na zločinima prema komunistima nego prema Jevrejima, u periodu od 1945-1949. U Istočnoj Nemačkoj se puno ljudi javno deklarisalo kao antifašisti...“ Ona je pomenula izjavu nemačkog tužioca Frica Bauera u slučaju Adolfa Ajhmana, koji je prvi saznao gde se Ajhman nalazi i ponudio informacije nemačkom pravosuđu-koje se pokazalo nezainteresovanim. Onda se obratio Mosadu...
“Fric Bauer (nemački Jevrejin) je jednom rekao da je svestan da je u neprijateljskoj zemlji-čim izađe iz svoje kancelarije...“
Decenije suočavanja: strah, sram i čuđenje
Dalji tok denacifikacije u 1960-tim, počeo je procesima logorskim stražarima i činovnicima koje su logoraši prepoznavali: „Tako je javnost saznala više toga o logorima. Znalo se i ranije ali je sistem bio zasnovan na zastrašivanju, u totalitarnom sistemu nema opozicije i otpora, postoji samo asimilacija u takav sistem...Moj deda 1933. nije hteo da glasa za naciste. Smatrao ih je razbojnicima. Ali se, vremenom, prilagodio- pa je postao i član Partije. Ne znam, možda je to uradio zbog karijere...“ Rener smatra da se prvi put o zločinima nacista otvoreno počelo govoriti šezdesetih godina, a da je 1967. počeo studentski otpor, kada je formirana i vanparlamentarna opozicija. Došao je i veliki podstrek iz Francuske, u maju 1968.: „Nemački studenti su onda krenuli sa svojim sadržajima-antinacionalizam, antiautoritarizam...“
Zajović je dodala da je za istinu o nacionalsocijalizmu, možda najzaslužniji reditelj Rajner Verner Fazbinder. Rener ne spori njegov uticaj, ali kaže da je on svoje filmove koncipirao i na već urađenom: „Ali, on se oslanjao na ono što su drugi ljudi radili i pisali. Studentski pokret je bio velik, širok...Pojavila se u njemu i ekstremna grupa „Bader-Majnhof“. Oni su bili razočarani onim što je postignuto. Većina Nemaca nije podržavala njihovo delovanje. Kad su studenti završili studije, krenuli su u „marš kroz institucije“, društvo se menjalo...“ Uvodničarka kaže da je istraživanje Holokausta u Nemačkoj počelo sedamdesetih godina: „SS je sve sačuvao. Pojavila se hrpa literature, filmovi...Veliki značaj je imala američka serija o Holokaustu. Ta reč-do tada, nije korišćena u Nemačkoj. Govorilo se o „proganjanju Jevreja“. Ova serija je za Nemce bila šokantna. Rezultat ovih istraživanja bilo je i saznanje o odgovornosti Vermahta za zločine. Dotle je Vermaht smatran „čistim“. Ali, u Vermahtu je bilo i uticaja SS-a. Osuđeno je ponašanje Vermahta u Rusiji, Belorusiji, Srbiji i Poljskoj. Gledala sam film o tome devedesetih. U sali je bilo dosta starijih muškaraca- možda i pripadnika Vermahta, koji su negodovali...“
Rener je kao važnu stvar za denacifikaciju, pomenula velike profite koje su ostvarivale nemačke firme tokom vlasti nacionalsocijalista i njihovo izbegavanje da prinudnim radnicima (od kojih su neki završili u logorima), ponude reparacije. Postupci u vezi sa tim su pokrenuti tek krajem osamdesetih godina i neki su doživeli da dobiju nadoknade-ali simbolične. „To je bilo sramotno malo. Firme su bile nezainteresovane da se suoče sa ovim istraživanjima o svom ponašanju“, rekla je.
Staša Zajović je to prokomentarisala-da je Hitler samo ogolio ono što je radila većina kolonijalista Evrope, podržavajući stav mađarskog Nobelovca Imre Kerteša da ’Holokaust nije samo istorijski događaj već vitalno pitanje evropske svesti. Jevreji su bili najveći Evropljani...Sem Danske, svi su učestvovali u najdublje ukorenjenom antisemitizmu...“
„Spoticanje“ Nemačke: krah multikulturalizma i uspon ultradesnice
Ursula Rener je govorila i o svom iskustvu sa velikom umetničko-aktivističkom kampanjom „kamenja spoticanja“, koju je ona sprovodila u svom berlinskom kvartu. Primetila je da u njenom kvartu ima puno kuća u kojima su nekad živeli Jevreji. Ali-kojih više nema, a koje su naselili Nemci. Tamo sada stoje mesingane pločice koje je osmislio jedan umetnik-kao „kamenje spoticanja“, na kojima su urezana imena nekadašnjih stanovnika, sa datutima hapšenja, deportovanja i smrti. „Ova akcija se proširila na Holandiju, Francusku, Švedsku...Autor ove ideje mi je rekao da se po broju poručenog „kamenja“, može meriti koliko je neko društvo napredovalo...“
Nastasja Radović je pitala za način raspodele jevrejske imovine koja-posle Holokausta, više nije imala naslednika, a što je u Srbiji-u skorije vreme, rešeno podelom između države i jevrejskih organizacija...
Zajović vidi da je-na neki način, „kamenje spoticanja“ nastavljeno i akcijama izraelskih Jevrejki-među kojima i Žena u crnom, koje nose fotografije palestinske dece ubijene u Gazi, na mestima kao što su vojni aerodoromi...Podsetila je i na paradoksalnu akciju Svepalestinskog kongresa u Nemačkoj koji je izbacio Varufakisa...
Ona je onda pitala kako je moguće da antisemitska ultradesnica u Evropi podržava državu Izrael: „To je prvi put u istoriji čovečanstva...“ Rener kaže da je od sedamdesetih godina, Nemačka postajala islamofobična, posle atentata na izraelske sportiste na Olimijadi u Minhenu 1972. godine. Došao je i veliki broj izbeglica Muslimana-oko dvesta hiljada. „Jedan deo Muslimana se sada islamizirao. Žene nose hidžabe...Turci se nisu dobro integrisali kao drugi. Mnogo ih je, odjednom, došlo...Potez Angele Merkel 2015. je bio jedan human odgovor: „Mi ćemo to moći“. Ali nije bilo organizacije, bilo je teškoća sa dobijanjem azila, neki su otišli u kriminal...“ Zajović kaže da se stvara nova generacija antisemita u Evropi koja je opsednuta imigracionom politikom. Ursula Rener objašnjava dileme koje je nekima doneo napad Hamasa 7. oktobra 2023.: „Tog dana i narednih dana bili smo u velikom šoku. Neki moni prijatelji su bili baš u velikoj dilemi: vidi se da Palestincima nije dobro, ali Hamas je teroristička organizacija, ubili su dosta ljudi. A Izrael kao država reaguje preterano...Kada se desila 1948., mi smo zatvorili oči. Moja generacija je bila užasnuta. Malo toga smo mogli da saznamo od roditelja. Oni su bili paralizovani od straha i srama. Ali, moja generacija je reagovala: neki su bili u protestima, neki su otišli u Izrael. Što smo više otkrivali o Holokaustu, sve ostalo je padalo u senku...“
Biti protiv „svojih“
Zajović je onda podsetila na slučaj rusko-američke novinarke Maše Gesen-jevrejskog porekla, koja je rekla da ni sama Hana Arent ne bi mogla dobiti nagradu sa svojim imenom, u današnjoj Nemačkoj. Naime, Fondacija Hajnrih Bel, pokrajina i grad Bremen, povukli su svoje učešće na dodeli nagrade „Hana Arent“ Maši Gesen, posle njenih kritika na račun Hamasa ali i države Izrael. „Ali, ipak ju je na kraju dobila. Pod pritiskom...“, dodala je Rener. Zajović kaže da se španski premijer Pedro Sančez uspešno odupire istorijskom grehu španske države i inkvizicije koje su proterivale Jevreje. Rener objašnjava kako je to u Nemačkoj: „Do početka osamdesetih kod većine Nemaca je to bilo sakrosanktno-to da jedan Jevrejin bude protiv svojih. Naše društvo je jako podeljeno. Ima islamofoba-ali ima i Palestinaca koji su ekstremisti. Vlada se plaši: kako štititi Jevreje? Jer, bilo je nekoliko napada na Jevreje u Berlinu. To je ono što se sada dešava. Moje mišljenje je da će zbog svega toga, ultradesnica AFD, imati velike šanse da dođe na vlast-posle drugog izbornog ciklusa.
Staša Zajović vidi opasnom aktuelnu militarizaciju u Nemačkoj koja će izdvojiti stotine milijardi evra za naoružanje, što se može smatrati i kao uspeh AFD-a. Rener to razume i kao posledicu lošeg iskustva pripadnika nemačkih snaga u Avganistanu-koji su tada u rat protiv Talibana krenuli sa zastarelim naoružanjem.
Uvodničarka iz Berlina je govorila i o obrazovanju mladih i programima po kojima oni sada uče i o procesima nastanka izraelske države, ali i o Nakbi-izgonu Palestinaca 1948. godine. Govorila je i o svojim ličnim iskustvima iz Sirije i Libana-gde je učestvovala u raznim misijama pomoći.
Aleksandar Kraus: U Švedskoj sada dele knjižice o budućem ratu. U Kelnu postoji muzej nacionalsocijalizma. Ja sam čitao Ranickog-koji je Jevrejin i najbolji poznavalac nemačke književnosti...Mi smo živeli u socijalizmu, tokom kojeg je Jugoslavija prekinula diplomatske odnose sa Izraelom, ali je to bila jedna socijalistička zemlja. Ova kriza se dešava unutar jednog podivljalog kapitalizma. Ukoliko levica ne pronađe odgovor, srljamo...
Ursula Rener: Izbegavam da mislim o tome. Carpe diem. Ljudi su sve više svesni tih problema, ali ne vidim da se formira neki masovan pokret...
Lino Veljak: Da li u školama deca uče o Holokaustu?
Ursula Rener: Uče.
Ljiljana Radovanović: Da li je u zadnje vreme opalo interesovanje za to?
Staša Zajović: Aušvic sam doživela komercijalizovan je-za razliku od Mauthauzena. Tamo sam-u društvu žena Srebrenice, doživela pročišćenje. Ono što se može videti u jevrejskoj četvrti u Krakovu činilo mi se važnijim. Vidi se život koji je im je oduzet...
Ursula Rener: To je rekla i moja snaha.
Violeta Đikanović: Kada sam ja bila u Aušvicu 1976., bilo je drugačije. Nije bilo turista. Meni je ta poseta obeležila život.
Ursula Rener: Važno je shvatiti da mi –zbog Holokausta, nosimo odgovornost za sadašnjost i budućnost.
Sanja Božović (uvodničarki): Kako ste doživeli ujedinjenje Nemačke?
Ursula Rener: Tada sam živela u Nirnbergu. Kada sam čula nisam mogla da verujem...
Staša Zajović: Kod nas je stav nekih „građanista“ prema ratu u Gazi, prikrivena islamofobija.
Ivan Srdanović: Nismo svi naučili da prepoznamo današnji fašizam.
Nastasja Radović
