Uvodničar: Miloš Urošević
Moderatorka: Ljiljana Radovanović
Prisutno: 11 osoba
24.12.2025. godine
Trideset godina ćutanja?
Publika u ŽUC-u je imala priliku da pogleda dokumentarni film Sarajevo safari iz 2022. godine, reditelja i scenariste Mirana Zupaniča. Film je trajao sat i 15 minuta, posle čega se o njemu diskutovalo.
Zupaničev film pokušava da obelodani i koliko-toliko rasvetli, indicije da su tokom opsade Sarajeva od 1992-1996, na položaje pripadnika Vojske Republike Srpske na brdima oko grada pored „redovnih“ snajperista vojnih i paravojnih formacija Srba, da bi pucali na stanovništvo opkoljenog grada, dolazili i strani državljani-ne kao dobrovoljci već kao neka vrsta „hedonista“ u ubijanju. Oni su za to, kako se sumnja, plaćali onima koji su im logistički pomagali i omogućavali da za novac i „ničim izazvani“ ubijaju nevine ljude, bez obzira na uzrast i pol, u zarobljenom gradu.
Logika rata ili „ratna logika“
U filmu je glavni „svedok“ anonimni Slovenac, nekadašnji pripadnik bezbednosnih službi SFRJ, a koji je u vreme opsade Sarajeva radio za neku od američkih bezbednosnih agencija. On kaže da je tada Sarajevo posetio 35 puta. Naširoko priča o svojoj karijeri-naravno ne pominjući nazive organizacija i imena svojih kontakata. U vezi sa „safarijem“ kaže da je u Sarajevu viđao osobe-strane državljane, kojima su uz Vojske RS, omogućavali da pucaju na nemoćne Sarajlije. Njemu je, manje-više, jasno da se radilo o snajperistima iz „hobija“ koji su plaćali za tu mogućnost. Najpogodnija za to, za snajperiste, kaže ovaj sagovornik, bila je Špicasta stena. On tvrdi da je i njemu nuđeno da lovi ljude po Sarajevu, ali da nije hteo „da ne bi prešao granicu“, implicirajući da je inače do nje već došao.
Reditelj je smatrao važnim i javno svedočenje ratnog pripadnika bezbednosnih struktura BiH, Edina Subašića. Subašić u svom dužem prilogu za ovaj film, objašnjava do kakvih saznanja je, u vezi sa slučajem, došao kao bezbednosni analitičar. Pominje kao važno saslušanje zarobljenog dobrovoljca iz Srbije koji mu je rekao da je sretao strance koje je na putu od Beograda do Sarajeva, obezbeđivala grupa pripadnika srpskih snaga. Subašić tvrdi da su u vezi sa tim indicijama, bezbednjaci BiH kontaktirali italijansku obaveštajnu službi SISMI, sa kojom su imali i sastanak. Kasnije su od njih dobili informaciju da se radilo o ilegalnim akcijama privatnih lica i da su italijanske institucije otkrile tu organizovanu grupu i zaustavili njihove aktivnosti. Bezbednosni analitičar Subašić smatra da je tada u Sarajevu procenjeno da nije prioritet baviti se ovom istragom, jer se radilo o maloj grupi lovaca na ljude-dok su mnogo više građani i građanke Sarajeva, ubijani od strane snajperista iz Vojske RS i dobrovoljaca.
Sumnje na sarajevski lov na ljude za novac, dolaze-kako se u filmu naglašava, i sa haškog suđenja kanadskom državljaninu Nikolasu Rebiću. Rebić je 2003. pred Tribunalom u Hagu osuđen na tri godine zatvora. Bio je dobrovoljac Vojske RS. Svedok na njegovom suđenju, Janko Šešlija, govorio je i o dobrovoljcima iz Rusije, Ukrajine i drugih zemalja. O onima koji su kao „vikend snajperisti“ dolazili iz Kanade, u filmu je pričao Emir Ramić iz kanadskog Instituta za istoriju genocida.
U Zupaničevom filmu govore i Florans Artman, strani ratni izveštači iz rata u BiH-kao i četnički vojvoda Slavko Aleksić-koji je komandovao sa položaja na brdu gde je Jevrejsko groblje.
Jedan od novinskih izveštača kaže da nije video strane „turiste“ već jedino Ruse koji su ratovali u Avganistanu... Pripadnici britanskih vojnih snaga u to vreme u Sarajevu, izjavili su za BBC, da nemaju nikakva saznanja o takvom safariju i da je priča o tome nešto nešto kao „urbana legenda“.
O svojim patnjama i okolnostima stradanja od snajperskih metaka govore i žrtve: Stana Ćišić i njen suprug, čija je jednogodišnja kćerka usmrćena iz snajpera sa brda – kao i Elvedin Suljić i Faruk Šabanović, preživeli...
Pravda opet dolazi spolja?
Gradonačelnik Istočnog Sarajeva tužio je reditelja ovog filma, a tadašnja gradonačelnica Sarajeva, Benjamina Karić, podnela je krivičnu prijavu protiv NN stranih državljana, nadležnom tužilaštvu u Sarajevu. Obaveštena je da je po njenoj krivičnoj prijavi, određen postupajući tužilac.
Novunar i pisac Eci Gavaceni podneo je krivičnu prijavu Tužilaštvu u Milanu. Kako se saznaje, u njoj se navodi da su tokom rata bogati pojedinci iz Italije, Nemačke, Francuske i Velike Britanije i drugih zapadnih zemalja, plaćali od osamdeset do sto hiljada današnjih evra kako bi vikendom sa srpskih položaja, pucali na Sarajlije. Gavaceni je Tužilaštvu predao dokumenta i druge rezultate svojih dugogodišnjih istraživanja.
U medijima se, u novembru, pojavila informacija da italijansko tužilaštvo pokreće istragu... Tužilaštvu u Milanu povodom istog slučaja i navodne umešanosti Aleksandra Vučića, tužbu protiv Vučića podneo je hrvatski novinar, Domagoj Margetić.
U medijima u Srbiji, regionu, ali i u nekim zapadnim, pojavili su se tekstovi koji podsećaju da je predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, boravio jedno vreme na području Jevrejskog groblja, kao dobrovoljac SRS. Ponovo su se pojavili i snimci iz tog vremena. Vučić je negirao da ima veze sa ovim slučajem.
Marinac Džim Džordan je svedočo na suđenju pred Haškim tribunalom u procesu jednom od kmandanata Sarajevsko-romanijskog korpusa, da je video strance u lovačkoj uniformi koji su se kretali od jednog do drugog snajperskog gnezda.
Na potezu je i Srbija
Miloš Urošević: I Lazar Stojanović je napravio film o opkoljenom Sarajevu i snajperistima.
Snežana Tabački: Pa to je taj film o kom sam govorila. Tu je i scena u kojoj je šekspirolog i potpredsednik RS, Nikola Koljević, kako u filmu priča jedan Britanac predstavljajući mu nekog, objasnio da se radi o osobi koja je u redu iako je Hrvat.
Miloš Urošević: To je film o Eduardu Limonovu.
Ljiljana Radovanović: On je pucao iz topa...
Dragomir Olujić: Jednom sam, tih godina, čekao neke ljude na autobuskoj stanici. Primetio sam grupu ljudi u uniformama. Prišao sam im i počeli smo razgovor. Rekli su mi da su oni plaćenici u Bosni i da su plaćeni sa po 10 000 maraka. Kažu mi da ima i drugih stranaca, ali da oni nisu na ratištu. Na ratištu su, tvrdili su, uglavnom Rusi. Ti se stranci samo povremeno pojave... Mene je ta njihova priča podsetila na vreme antikolonijalnih ratova, iz faze "crnog turizma". Ovi moji sagovornici nisu znali ništa preciznije da mi kažu.
Ljiljana Mijanović: Ne bi pričali ni da su znali...
Sanja Božović: U ovom filmu, najstrašniji je prizor sa početka filma, kada vidimo direktan snimak ranjenog ili već mrtvog jednog mladog para kojeg građani pokušavaju da stave u auto i odvezu do bolnice... Očekivala sam i više scena ratnih operacija. Za sve ove godine sam zaključila da oni koji rade sa oružjem i oni koji ne rade, imaju različit odnos prema svim tim zbivanjima u ratu.
Ljiljana Radovanović: Nisu ni oni radili sa oružjem. Oni su ga koristili...
Sanja Božović: Što se tiče tih ratnih priča u filmu, one su zaista tragične i to za Sarajevo jeste strašno... O toj opsadi znamo svi. Pa zašto onda nisu već istražili ko je sve to organizovao, taj takav „turizam“? To je strašno... Jer, takvih je pojava bilo i u drugim zemljama. Već se to drugde događalo... Organizovano se šalju plaćenici...
Ljiljana Radovanović: Ja se pitam zašto je film o ovome tek sada snimljen?
Ljiljana Mijanović: Htela sam da kažem da je film značajan jer je otvorio jednu posebnu temu. Znalo se da ima snajperista i da oni dolaze sa strane, ali ovde se radi o snajperistima koji su pucali iz zadovoljstva i plaćali za to „zadovoljstvo“. To predstavlja jednu posebnu dimenziju priče o ratu. I meni je čudno da se ta svedočenja javljaju tek posle toliko godina od prestanka rata. Meni je ovo bilo potpuno nepoznato. Naznake o ovome nisam nikada imala.
Dragomir Olujić: Bilo je novinskih reportaža.
Snežana Tabački: Ali je bilo pominjano. Limonov je isto došao da puca...
Ljiljana Mijanović: Priča o Limonovu je poznata. Ali, ovo je organizacija bogatih i kao što predstavnik analitike bezbednosnih službi BiH kaže u filmu, oni su tu imali svoja ratna zadovoljstva. Očigledno su to osbe koje su već uživale u raznim stvarima, ali ne i u ubijanju nemoćnih ljudi. To je ono što je ovde strašno. Mislim da je ta priča morala da bude pokrenuta mnogo ranije... Meni je posebno zanimljiv ovaj Slovenac, koji na kraju kaže nešto što je meni užasno, da su i njemu nudili da puca. Ali, eto, on je odbio jer ne bi da pređe granicu. Meni je to jezivo.
Ljiljana Radovanović: Pa šta to znači? On je bio tamo i gledao...
Ljiljana Mijanović: Pa on je, godinama, o tome znao. Mračan je čovek. To hoću da kažem... On govori o svom odbijanju da „pređe preko granice“. Pri tom, on odlazi tamo 35 puta. Dve godine odlazi... Znači, on ima ta saznanja.
Tanja Marković: Zanimljivo je da su ga tek sad našli...
Ljiljana Mijanović: Dobar je film zato što otvara tu priču. Ali, u filmu ima mnogo praznina, postavljaju se mnoga pitanja... Za mene je posebno pitanje kako te, za mene poremećene ličnosti, dolaze do opkoljenog Sarajeva iz Trsta. Oni iz Trsta prvo dolaze do Beograda. Pa dobro, ali ko njih tu onda organizuje?
Tanja Marković: To sam i ja htela da kažem...
Ljiljana Mijanović: Gde taj novac odlazi? Tu postoji toliko pitanja. I u tom smislu je film faličan. Ali je i dragocen jer otvara mnoga pitanja...
Branka Mihailović: Ne može film da odgovori na ta pitanja...
Ljiljana Mijanović: Nisam to ni mislila. To je sad za neka buduća istraživanja i istragu. Ova priča nam pokazuje da je to toliko prljav rat bio, u kome su učestvovali ama baš svi. I Srbi i Bosanci i sa raznih strana sveta... Oni su sve to znali. Sve obaveštajne službe, svi su znali i svi su učesnici toga.
Branka Mihailović: Ne bih tu bila tako sigurna...
Melanija Aleksić: Zna se ko je bio agresor.
Ljiljana Mijanović: Mislite da obaveštajne službe nisu znale za to? Pa znale su, sigurno...
Branka Mihailović: Dobro. Ali, ne možete izjednačavati te priče.
Ljiljana Mijanović: Ali, jasno je da postoji tolerancija prema tome. Zbog nekih strateških interesa. Ali, uvek je tako kada je rat u pitanju... Naravno da nemaju svi isti stepen odgovornosti. Ali, ono što mene najviše zanima, to je: Ko je iz Beograda obavljao te poslove? Da li je to samo Vojska, da li su i sve „bie“, da li su Miloševićevi generali?
Branka Mihailović: Htela sam da kažem da su Italijani to pokrenuli. To znamo. Ali, kako u Beogradu niko nije postavio pitanje logistike toga? I sad su se fokusirali na Vučića i onu pušku... Ali, niko nije postavio pitanje da li je to bila organizacija Vojske u Beogradu?
Nastasja Radović
