Uvodničarka: Hristina Cvetinčanin Knežević
Moderator: Miloš Urošević
Prisutno: 16 osoba
04.03.2026. godine
Da li će Epstajnove mreže ostati „nepoderive“?
Hristina Cvetinčanin-Knežević (autorka bloga „Feminizam iz teretane“), sociološkinja je koja se bavi pravima žena, seksualnim nasiljem i ulogom savremenih medija, koristeći se feminističkim teorijama i praksom. Način na koji se izveštava o slučaju Džefrija Epstajna pokazuje kako sistemsko seksualno nasilje može da se pretvori u javni spektakl. Dok mlađe generacije od dokaza prave mimove, a starije se povlače u teorije zavere, fokus se pomera sa institucionalne odgovornosti na senzacionalizam i emocionalnu distancu. U takvom ambijentu nasilje se banalizuje, žrtve se relativizuju, a njihova svedočenja gube snagu da pokrenu empatiju-što je jedan od najsuptilnijih, ali i najopasnijih oblika normalizacije nasilja.
Epstajn, Aleksić i Marković-Palma
Cvetinčanin-Knežević je na početku svog uvodnog izlaganja o slučaju Džefrija Epstajna, skrenula pažnju da je Epstajn sve vreme dok je trajalo njegovo trgovanje maloletnim i mladim devojkama i mladićima, istovremeno razvijao i mrežu finansijskih i političkih veza.
„Sam Epstajn je bio visoko na pozicijama moći. To mu je omogućilo blagu kaznu 2008. godine, kada je bio optužen za podsticanje prostitucije i silovanje maloletne devojke.“ Pomenula je i smrt Epstajna u pritvoru, koja je zvanično proglažena samoubistvom, iako nije bilo ni snimka sa zatvorskih kamera...
Ona je skrenula pažnju na, po njenom mišljenju, nejednak pravosudni tretman Gislejn Maksvel-Epstajnove dugogdišnje partnerke i saradnice, koja je jedina osuđena na dugu zatvorsku kaznu. „To je i jedno od pravila patrijarhata: muškarci ne dožive osudu, a žene sve budu osuđene. Napravila je paralelu sa epilogom slučajeva Mihaila-Mike Aleksića i Dragana Markovića Palme u Srbiji, od kojih prvi nije doživeo kraj sudskog postupka i presudu, a drugi je preminuo bez pokretanja sudskog postupka. A u gradu Jagodini gde se sumnjalo da je koristio maloletne devojke za zabavu, dobio je spomenik....
Uvodničarka smatra posebno važnim kako o seksualnom nasilju izveštavaju mediji. Ona kaže da je to za današnje tabloide jedna od najspektakularnijih tema kojom se podstiče čitalačka publika da neprekidno traži nove aspekte priča o seksualnom nasilju, a da zaboravlja da se radi o zločinu i imperativu pravične istrage i odgovarajuće kazne za počinioce.
„U slučaju Epstajna i njegove mreže javno poznatih klijenata, stotine hiljada dokumenata su se pojavili na sajtu američkog Ministarstva pravde. Žrtve su označene inicijalima, što je dodatno podstaklo radoznalost medijskog auditorijuma u potrazi za njihovim identitetom.“
Ona kaže da su važna pitanja za ovaj slučaj - kako se razotkrivanje mreža povezanih osoba i razumevanje kako su se te mreže gradile, pretvorilo, uglavnom, u teorije zavere i ćutanje onih koji se u dokumentima pominju ili onih koji bi trebalo da sprovode neke istražne radnje. Umesto toga, javnosti je ponuđen spektakl, koji je došao i do „teorija“ o uzimanju krvi beba radi pravljenja „eliksira mladosti“... “Umesto analize i istrage Epstajnovih mreža moći i traženja odgovornosti, sve se svelo na institucionalno ćutanje, medijski spektakl, zloupotrebu digitalne kulture... Nasilje je pretvoreno u sadržaj.“
Ona smatra da se kroz ideju mreže, formira pogrešan medijski narativ koji funkcioniše tako što se sve fokusira na jednu osobu. Da bi se tako, kod publike, izazvale emocije. „Stvarnost nije takva. Izveštava se o nekom samo kao o izdvojenom nasilniku dok se tema organizacije i umreženih osoba potiskuje. Očigledno postojanje mreže se ne problematizuje. Mreža tako opstaje i njeni članovi se međusobno štite. Ona može da nastavi da funkcioniše. Da li u ovom slučaju mreža i dalje funkcioniše? Mislim da da...“
Refeririajući se na ideju panoptikuma Mišela Fukoa, Cvetinčanin-Knežević kaže da savremeno društvo ipak funkcioniše drugačije. I naglašava ulogu društvenih mreža i preplavljivanja informacijama. „Konstantno smo preplavljeni informacijama koje ne stižemo da obradimo. O Epstajnu i njegovoj mreži već su stigle dve ture informacija, u ogromnom obimu. A imamo i „fake news“.“
Kaže i to da ogroman broj dostupnih dokumenata deluje „super-transparentno“, ali da to građani ne mogu da obrade. Tako da se proklamovana transparentnost u slučaju Epstajn fajlova, svodi na bizarne detalje: „Standardno nasilje nam nije dovoljno jer ga ima svuda... Zaboravlja se da su žrtve stvarne osobe a ne likovi iz rijalitija.“ Smatra i da se radi o specifičnom načinu zataškavanja.
Ovakav način prezentacije istražnog materijala, eventualne čitaoce istog, umesto u formiranje kritičkog stava, vodi u emocionalno i moralno otupljivanje, zamor i zbunjenost, formira se distanca prema traumatizujućem sadržaju, prorade odbrambeni mehanizmi. „Nasilje je gejmifikovano. Kao i u slučajevima femicida.“ Ona to naziva, prema Hani Arent, banalnošću zla. „Nasilje je banalizovano i normalizovano, ne reagujemo više ni na femicid. Femicid je čak i lajvstrimovan. Stvara se buka oko događaja, gubi se impuls da je potreban društveni odgovor na nasilje.“
Ne bavimo se time kako je do nasilja došlo, kaže ona dalje, već stvaramo simulakrume stvarnosti. Postali smo „društvo simulakruma“, dostigavši Žan Bodrijarovu tezu. Život u stvarnosti u kojoj „caruju algoritmi“, društvene mreže i sve složenije digitalno okruženje, postao je mesto gde se ne ceni pravda... Seksualno nasilje se u tom digitalnom svetu posmatra kroz viralne videe, mimove, koji teže da ga prikažu smešnim ili teorije zavere.
Nasilje kao „društveni eliksir“
„Trebalo bi imati rezumevanja za one koji veruju u teorije zavere, jer je život postao obeležen nasiljem bez sankcija“, kaže Cvetinčanin-Knežević. Depolitizacijom nasilja dodaje, pomera se fokus traženja odgovornosti sa centara moći. Sa druge strane, društvo kao da ne može da funkcioniše bez političkog i medijskog nasilja...
U Srbiji situaciju sa tretmanom nasilja, uvodničarka vidi kao deo trenda, kao sličnu. „I kada su imena nasilnika poznata, ali iako se imenuju, oni ne snose posledice. To je slična logika.“
Sanja Božović je pomenula dokumentarni serijal o bivšem princu Endruju, čije je ime među nekoliko najfrekventnijih u objavljenoj dokumentaciji o Epstajnu. „To me podseća na slučajeve zatvrorenih grupa koje su i ranije postojale. Kao ona Džima Džonsa. Meni ovo liči na zajednicu ljudi koji imaju neki cilj. Na nešto kao sektu. Praktikovali su i neke rituale... Bili su zaštićeni jer su imali puno javnih ličnosti, svima poznatog sveta. Ali su i njih snimali...“
Uvodničarka kaže da Epstajnov slučaj ne bi trebalo posmatrati kao izolovan. Pomenula je i slučaj Pi Di Dija i drugih. „Ključno je pitanje: Zar nam nije dovoljno što su hiljade devojčica bile zlostavljane? Imamo svedočenja žena žrtava. Neke od njih su i ranije tražile od Ministarstva pravde da nešto učini. Da li će neko biti sankcionisan? Koliko pravda u ovom slučaju može daleko da ide?“
Staša Zajović smatra da su nasilje i mržnja prema ženama već normalizovani, da to pokazuje i način na koji su te žene bile otimane. „U Srbiji postoji kultura mržnje prema ženama.“ Zajović je pomenula i film Jasmile Žbanić „Za one koji ne mogu da govore“ i logoru za žene Vilina Vlas kod Višegrada, u kojem je silovano više od dve stotine bošnjačkih devojčica i žena, na 47. Međunarodnom sajmu turizma u Beogradu reklamira se Vilina Vlas kao turistička destinacija – kontinuitet seksualnih zločina u ratu i u miru... Podsetila je da je Srbija jedina zemlja u regionu koja nije priznala ratni zločin silovanja. Ona kaže da je postratno seksualno nasilje samo nastavak ratnog terora nad ženama i ratnih zločina. I da se to videlo i kroz sudjenje Miki Aleksiću. „Potvrdilo se da je postojalo saučesništvo političke, ekonomske i kulturne elite kojih nije bilo na suđenju. A zločin se upravo dogodio u prisustvu elita. Nikog nije bilo ni sa FDU. Mika Aleksić je umro nekažnjen, da bi se te elite sačuvale. Lako je pričati o globalnom nasilju, dok ovde postoji nekažnjivo lokalno. Ogromna je mržnja prema ženama, to je zlo banalnosti. I Mosad i KGB i CIA su sarađivali i znali šta se dešava u vezi sa Epstajnom...“
Nastasja Radović smatra da je za slučaj Epstajn važno kakvi će biti epilozi istraga protiv „bivšeg“ princa Endruja i visokog funkcionera Laburističke partije, Pitera Mendelsona.
Ljiljana Radovanović se prisetila da je u Jugoslaviji i kasnije, bilo priča o trgovini decom i raznih teorija zavere u vezi sa tim.
Uvodničarka i teorije zavere vidi kao deo potrebe da nasilje bude što brutalnije: „Gradi se narativ ravnodušnosti prema nasiju. A žene žrtve nisu anonimne... Tu dolazi do neke vrste „cepanja“ kod ljudi. To je indikativno. Izgleda da to uvek radimo kada je reč o nasilju nad ženama. Kada na to gledamo iz neke makro perspektive, vidi se i veza ekonomije nasilja i ratnih osvajanja.
Dublji razlozi umrežavanja nasilja-društveni kontekst
Ljijana Mijanović kao ključni aspekt ove teme vidi stvaranje mreže. Kako se ona stvarala i kako se održava. Ona kaže da se tu radi i o socijalnim i društvenim pitanjima: „Ovde je važno razumeti način na koji se strukturira društvo. I kako ovakvo društvo restrukturirati. Ovde izgleda da je taj čovek bio toliko sposoban da poveže tolike ljude. Korišćenjem moći je organizovano nasilje nad ženama. Radi se i o vrsti društvenih odnosa. U Jagodini je slična struktura moći. Nasilje je i na drugim mestima, u domovima za stare, u organizacijama i pojedincima koji se bave trafikovanjem dece... I u Srbiji i van nje.“
Cvetinčanin-Knežević taj pristup smatra veoma važnim: „To je jako važno. Epstajn nije bio nikakav genije, on je bio diler. Zašto mislimo da te mreže više ne funkcionišu? Pukla je samo jedna njihova karika...“
Miloš Urošević je podsetio na najpoznatiju Epstajnovu žrtvu Virdžiniju Dufre koja je princa Endrjua optužila za seksualno zlostavljanje. Dufre je izvršila samoubistvo kratko vreme pošto je na njujorškom sudu dogovorila novčano poravnanje sa Endrjuom. Objavljena je i njena knjiga sećanja „Ničija devojka“, podsetio nas je Urošević. U knjizi, rekao je on, Dufre tvrdi da je Ministarstvo pravde sa Epstajnom sklopilo tajni dogovor 2008. godine. On je pomenuo i istoričarku i feminističku istraživačicu iz SAD, Maksin Hamond Dašu, koja je kritički pisala o vezi Epsajna i filozofa Noama Čomskog.
Melanija Aleksić je govorila o zlouopotrebama jugoslovenske tajne službe, kada se radilo o društveno angažovanim ženama i funkcionerkama koje su imale i državno etablirane partnere. Kao najpoznatiji, navela je slučaj Stanke Munćan-Veselinov. Dragomir Olujić na to kaže da je reč, pre svega, o političkom slučaju, a ne o sistemskoj pojavi. Aleksić se ne slaže, kaže da je učešće UDB-e, znak reagovanja sistema... Pomenuti su još neki slučajevi smišljenog zavođenja žena radi proizvodnje političkih afera i smene njihovih muževa. Poseban je slučaj pritisak na supruge Golootočana i seksualna zloupotreba njihove „nepodobnosti“.
Nikola Krstić, kaže da je nasilje nad ženama u kontinuitetu „od pamtiveka“: „U ovom kontekstu Epstajnova mreža dolazi na koncentraciji kapitala i spoju kapitalizma i patrijarhata. Tako da sve to može da radi i posle njegove smrti. Ta struktura će ih štititi. Ona traje već dva veka. Institucije su svuda podređene vladajućoj klasi.“
Staša Zajović: Postoji potreba da se moć muškosti potvrđuje i plaćanjem seksa...
Lino Veljak: Nije ključno plaćanje, već to imati. Plaćanje je samo nužno zlo. Knez Miloš je bio preteča Palme.
Džana Tepavac: Postoji predanje da je imao mnogo ljubavnica. U jednom filmu Mira Furlan igra seosku devojku koja je rodila dete iz veze sa Knezom Milošem. Gorica Popović igra kneginju Ljubicu koja ju je ubila...
Nastasja Radović
