Uvodničar: Dragiša Ćalić
Moderatorka: Staša Zajović
Prisutno: 13 osoba
08.04.2026.godine
Borba za dah čovečanstva
Povod za ovaj razgovor je savetodavno mišljenje koje je Međunarodni sud pravde u Hagu izdao 23.jula 2025. godine, a koje se odnosi na pravne obaveze država u kontekstu klimtskih promena. O pravnim-a pre svega, moralnim posledicama i o značaju ove odluke Suda za očuvanje životne sredine govorio je Dragiša Ćalić, pravni savetnik i koordinator pravnih poslova u Komitetu pravnika za ljudska prava (JUKOM). On je, na početku svog izlaganja, rekao da je tekst sa sajta Ozelenjavanje pravde (koji je preneo nedeljnik Vreme), deo projekta JUKOM-a o ekološkom pravu , o njegovoj pravnoj primeni kao i o pravnim osnovama za kažnjavanje zagađivača životne sredine.
Istorijski presedan
„Međunarodni sud pravde u Hagu koji je osnovan u San Francisku 1945. godine i koji se bavi sporovima između država-donosi presude ili savetodavna mišljenja, objavio je 23.jula prošle godine, svoje savetodavno mišljenje koje se tiče prava iz oblasti ekologije i koje bi moglo biti od istorijskog značaja.“ Ćalić je objasnio da je je Generalna skupština UN rezolucijom 77/276 usvojenom 23. jula 2025. godine, formulisala dva pitanja koja su upućena Međunarodnom sudu pravde u Hagu-radi savetodavnog mišljenja. Prvo se odnosilo na smanjenje CO2 odnosno efekta staklene bašte i obaveza država sa tim u vezi. A drugo-na mišljenje Suda o posledicama koje bi snosile države koje svojim delovanjem ili nedelovanjem nanesu znatnu štetu klimi, posebno u odnosu na klimatskim promenama najugroženije zemlje-ali i na prava pojedinaca i naroda sadašnjih i budućih generacija. Rezoluciju su, naime, pokrenule tri ostrvske zemlje-Vanuatu, Tuvalu i Maldivi koje su -iako gotovo uopšte ne doprinose uvećavanju emisije štetnih gasova, dovedene do pitanja opstanka, jer usled klimatskih promena i porasta nivoa mora, postoji opasnost da budu „potopljene“. Sudsko savetodavno mišljenje štampano je, rekao je Ćalić, na 457 strana. „Sud je utvrdio da države imaju obavezu da zaštite životnu sredinu od klimatskih promena, uključujući tu i obavezu smanjenja emisije štetnih gasova i svođenje na maksimalno povećanje globalnog zagrevanja od 1,5 Celzijusa u odnosu na preindustrijski period. Ovim bi se sprečio efekat staklene bašte. Sud je u ovom svom dokumentu, pozvao države i na solidarnost u ispunjavanju obaveza koje imaju prema međunarodnom pravu, naglašavajući značaj Pariskog sporazuna o klimi. Naglasio je i moguću pravnu odgovornost, jer one države koje ne poštuju ova međunarodna dokumenta, mogu biti tužene od drugih država, uz mogućnost nadoknade štete.“
Sud je ovu mogućnost pravne –a ne samo moralne odgovornosti država čije činjenje ili nečinjenje ugrožava klimatske ulove života na Zemlji, povezao sa ljudskim pravima i međunarodnim običajnim pravom. Pozvao se na član 96 Univerzalne povelje o ljudskim pravima UN i član 65 Statuta Suda. „U odluci ovog Suda naglašeno je da je ljusko pravo i pitanje uslova života, a ukoliko dođe do ugrožavanja života pojedinaca od strane njihovih država koje to pravo ne poštuju, druge države bi bile u obavezi da ove „klimatske izbeglice“ prihvate i da im obezbede ekonomsku podršku.“ Ova značajna novina ima uporište-kako se navodi u savetodavnom mišljenju Međunarodnog suda u Hagu, u principu zabrane prinudnog vraćanja izbeglih, kada se radi o proceni da postoje ozbiljni razlozi za njihovo zadržavanje- jer bi im povratkom bila naneta nepopravljiva šteta po pravu na život. Sud se i tu pozvao na pravni osnov: povredu člana šest Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima (ICCPR), ako bi ti ugroženi pojedinci bili vraćeni u zemlje porekla. Generalni sekretar UN, Antonio Gutereš, uputio je neku vrstu čestitke na ovu savetodavnu odluku Suda, u izjavi: „Ovo je pobeda za našu planetu, za klimatsku pravdu i za snagu mladih da donesu promene.“
Neobavezujuće ali moćno
Dragiša Ćalić smatra da dokument o klimi Suda u Hagu, ima pored snažnog moralnog efekta i-perspektivno, uticaj na razvoj međunarodnog prava, jer će ubuduće predstavljati relevantan pravni osnov i neku vrstu putokaza za odluke međunarodnih i domaćih sudova. Trebalo bi da ovo savetodavno mišljenje-koje nema obavezujuću moć, pomogne u osnaživanju nacionalnih sudova-ali i regionalnih, kao što je Evropski sud za ljudska prava u Strazburu. Smatra se, rekao je Ćalić, da bi ono moglo uticati i u sporovima koje vode građani/ke , zajednice i organizacije protiv svojih vlada, tumačeći ga tako da države neaktivnošću krše njihova ustavna prava (pravo na život, zdravlje i zdravu životnu sredinu). Moglo bi se, dalje, očekivati da ovaj međunarodno relevantan dokument bude i sredstvo neke vrste političkog pritiska u jačanju „klimatske diplomatije“, a mogao bi poslužiti i kao argument u klimatskim pregovorima. „Ovo savetodavno mišljenje može imati snagu argumenta za zemlje-kao što su već spomenute tri male ostrvske države, koje bi se mogle pozivati na ovo mišljenje kao na međunarodnu potvrdu svojih prava. Moglo bi da ubrza i donošenje novih međunarodnih ugovora ili da bude dodatak već postojećim-kao što je Pariski sporazum. Možda čak i stvaranju stalnog međunarodnog tela koje bi doprinelo jačanju koncepta klimatske pravde.“
Dakle, savetodavno mišljenje Suda trebalo bi tek da ima političke i pravne konsekvence, ali je već jasno da prestavlja istorijski presedan i istorijsku šansu za prekretnicu u odnosima država prema uslovima životne sredine u kojoj njihovi građani/ke-ali i ostali živi svet, žive...
Rat-jedan od najvećih štetočina za životnu sredinu
Dragiša Ćalić se osvrnuo i na probleme koje za životnu sredinu-dugoročno, stvaraju zemlje koje danas ratuju. On kaže da poseban problem predstavljaju sagorevanja koja u tlo i atmosferu odlaze posle bombardovanja naftnih postrojenja. „U Gazi je ogromno zagađenje zbog šuta od srušenih objekata. To je dobar osnov za tužbu protiv gospodara rata. Šteta je naneta čitavom Bliskom istoku...U vreme bombardovanja Srbije 1999., veliko zagušenje je nastalo u Pančevu i Kragujevcu.“
Staša Zajović je navela problem Sirije u kojoj je pre Arapskog proleća u nekim delovima zemlje zavladala velika suša. Ljudi nisu imali hrane, pa su počele velike migracije stanovništva: „I onda je došlo do „eksplozije“...“ Ćalić se slaže da suša i glad često pokreću proteste i nemire, pa pominje nedavne decembarske proteste u Iranu koji su-smatra on, antirežimski radikalizovani i zbog velikih suša koje su-ranijih meseci, pogodile Iran. „ Kao da je rešavanje posledica suša zanemareno u korist rada na nuklearnom programu Irana...“ Zajović je podsetila da su građanke Švajcarske (Starije žene za zaštitu klime), 2024.godine dobile slučaj pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu. Građanke su se žalile da država nije preduzela mere da se ih zaštiti od visokih temperatura koje su pogodile i ovu planinsku zemlju i da ih je-u toj dobi, preminulo tri procenta više nego što se, statistički, moglo predviđati. Sud je utvrdio da je Švajcarska prekršila njihova prava nedovoljnim merama protiv klimatskih promena. Ta presuda, kaže Zajović, istorijska je i u praksi ovog suda...Ona smatra „tragičnim“ i to što su SAD izašle iz Pariskog sporazuma...
Ćalić kaže da se u ovoj odluci Trampove prve administracije-koja je ponovljena Trampovim povratkom na vlast 2025., vidi politički a ne pravni razlog. I kao uzrok pominje uticaj tajkuna na američku vladu koju, pri tom, u značajnoj meri čine i istaknuti predstavnici američke populističke desnice koji javno negiraju postojanje klimatskih promena. Ćalić kao “svež“ primer pominje spasavanje američkog pilota u Iranu-za šta je upotrebljeno 400 aviona, sa hiljadama preleta...Zajović ističe podršku američkog nobelovca i ekonomiste Jozefa Štiglica „novom zelenom ugovoru“ (Green New Deal)-koju je ponovio i prošle godine u Beogradu, na predavanju-povodom nagrade „Miladin Životić“. Predloženi Ugovor u američkom Kongresu-rešavanje problema održivog razvoja, video je u povezivanju problema klimatskih promena i ekonomske nejednakosti...
Rio Tinto nije jedini
U razgovoru koji je usledio, Ljiljana Radovanović je kao ovdašnji primer zagađenja podsetila na uništavanje solarnih panela, a Melanija Aleksić na odlaganje i uništavanje štedljivih sijalica-za šta su potrebni posebni uslovi. Ćalić kaže da je država-do ove godine. davala subvencije za te poslove, ali da sada toga nema. „To su poslovi reciklaže elektronskog otpada...Mi, inače, puno kasnimo sa propisima koji se odnose na to pitanje.“ Zajović je primetila da ni Srbija ni Ukrajina nisu potpisnice konvencije o zabrani kasetne municije. I da je Srbija-čiji su građani i građanke stradali od NATO upotrebe takvog oružja u bombardovanju, i dalje njegov proizvođač...Radovanović je pomenula i jedan novi fenomen kod nas: da ljudi iznajmljuju svoja dvorišta i imanja za skadištenje građevinskog šuta. Ćalić kaže da imamo mnogo otpada i da se nije znalo šta i gde sa velikim količinama građevinskog šuta. „Desilo se da je neko odložio taj otpad na nečiju parcelu. Vlasnik parcele je odlučio da to naplaćuje, pa je parcelu ogradio i postavio čuvara. Niko nije obraćao pažnju na to. Sem lokalnih ekoloških udruženja koje su alarmirale policiju. Vlasnik parcele je nakon toga procesuiran i oglašen krivim. Veliki problem u vezi sa ovim je zakonska nepreciznost dela. Govori se o krivičnom delu zagađenja životne sredine većeg obima. Kako u zakonu ne piše precizno šta je krivično delo, tužilac ne može da napiše krivičnu prijavu...U vreme Aleksandra Vulina formirana je i ekološka policija 2022. godinne. Kažu da je sada mnogo lakše...“
Zajović je kao primer uticaja politike i političara sa strane, na korisne projekte za zdravlje i zaštitu životne sredine, pomenula slučaj pobune protiv postavljanja kolektora za otpadnu vodu u okolini Podgorice: „Prosrpski političar Milan Knežević je organizovao tu besmislenu pobunu, verovatno pod uticajem Aleksandra Vučića.“
U Srbiji-smatra Ćalić, na predmetima zaštite životne sredine dobro radi nekoliko tužilaca/teljki, kao i par advokata. Kao bitne akcije pomenuo je zaštitu orlova belorepana koji je zamalo pobegao usled prevelikog zagađenja. „U Užicu je velika deponija koja curi i to ulazi u reku. Užički Zavod je utvrdio da zagađenja nema, ali se naknadno otkrilo da je Zavod zagađenost ispitivao i uzorke uzimao na sasvim drugom potoku. Problem je i Ministarstvo za zaštitu životne sredine koje uvek zastupa interes investitora...“
Moderatorka je navela da je protiv Rio Tinta bilo 99 protesta, a Ćalić kaže da advokati smatraju da se ništa bez protesta i ne može postići- jer ljudi iz Loznice samo brane svoje kuće i imanja, a aktivisti dolaze iz drugih sredina.
Govorilo se i o-po životnu sredinu, opasnim aktivnostima kineskih kompanija koje lokalci smatraju „okupacionim“, a Ćalić skreće pažnju da su međudržavni ugovori-na koje ne deluje čak ni Ustav, razlog ovog „kolonijalnog“ položaja Srbije. Kineske kompanije to ne rade samo u Srbiji, njihov loš uticaj širi se i Afrikom...
Zajović je kao značajne međunarodne figure u borbi za zdavu životnu sredinu, pomenula Vandanu Šivu i Gretu Tunberg. Ona je primetila da je i kod nas zelena politika-još devedesetih, postala značajan faktor u odmeravanju partijskih snaga: „Tako imamo i leve i desne „zelene“ političke stranke...“
Zvuk koji će trajati
Drugi deo ovog kružoka, posvećen je jednoj autorki i njenom dokumentarno- istraživačkom filmu Hear the Fear (Slušati strah), arhitektici i dokumentarno-filmskoj autorki, Neli Milić koja živi i radi u Londonu. I tema ovog filma-upotreba tzv. zvučnog topa tokom studentsko-građanskog protesta 15. marta prošle godine, na izvestan način je bila povezana i sa prethodnom temom. Neko je odlukom da protiv mirnog a izuzetno masivnog skupa, upotrebi-do danas precizno neidentifikovano zvučno oružje, ugrozio bezbednost više od tri stotine hiljada ljudi, učinivši tako njihovu životnu okolinu nesigurnom i opasnom, a štetu-po zdravlje mnogih od njih, evidentnom i možda i trajno prisutnom.
Dragiša Ćalić je rekao da je i JUKOM ( uz Građanske inicijative i Beogradski centar za ljudska prava)-a uz pomoć Defektološkog fakultata- čiji su im psiholozi pomagali, saslušao oko 4200 građana i građanki koji su prijavili različite fizičke i psihološke smetnje, izazvane napadom nepoznatog zvučnog oružja 15.marta 2025. godine. Ćalić kaže da je on sam obradio oko hiljadu tih svedočenja.
Nela Milić se prvo osvrnula na prethodno izlaganje i diskusiju, napominjući da je i sama učestvovala na jednoj londonskoj konferenciji o Rio Tintu, na kojoj je bilo reči o zaštiti Amazona. Ona je-u tom kontekstu, pomenula i značaj ekološke organizacije Client Earth, u kojoj radi i grupa sposobnih advokata, a podršku dobija i od strane globalno uticajnih i popularnih javnih ličnosti. Ona, kaže, zna da je u Srbiji jedna kineska aktivistkinja-Vana Van, kritikovala ponašanje kineskih kompanija, za koje je rekla da se tako ne bi mogle ponašati u Kini.
„Iskustva i posledice nisu isti u slučaju ljudi koji su doživeli napad zvukom. Možda se njihova svedočenja mogu obarati pred sudom, ali radi se o zaista velikom broju ljudi. Kao umetnici-bilo mi je važno da oni pokažu kako zvuči taj udar. Ali, oni to nisu umeli da artikulišu. Imala sam već jednan sličan pokušaj, kada sam učestvovala na Venecijanskom bijenalu, u okviru Hrvatskog paviljona. Na Bijenalu je umetnička organizacija Open group predstavila radove ukrajinskih izbrglica „Kako zvuči rat?“. Ljudi su to onomatepojom pokušali da pokažu. Učestvovala sam i u njihovom interaktivnom radu „Ponavljajte za mnom“. Na neki način sam podelila njihova iskustva.“
Film počinje scenama haotičnog kretanja u masi ljudi koji su bili koncentrisani na šesnaestominutno odavanje počasti stadalima u Novom Sadu. Bili su „u miru sa sobom i okolinom“.
Jedna od učesnica u filmu, kaže: „Bilo je strašno. Najveći strah je –u tom neočekivanom. Naša tela su bila opuštena u masi koja se ne čuje. Stajali smo u tišini. Ta tišina je bila nešto što menja ovo društvo...“ Druga svoje stanje opisuje detaljnije: „ Treperim iznutra. Kao da gubim tlo pod nogama. Kao da me je nešto odvuklo...“ Treća kaže da je to bio „zvuk iz pakla“: „ Moj doživljaj zvuka je kao da ide neka konjica.“ Četvrta: „Kvalitet nekog odlazećeg objekta, kao neki supersonični rotor. Glasovi koji su se kretali, završivši tutnjavom...Kao zvuk aviona. Tutnjava. Nije zvuk taj koji razdražuje, već nešto drugo...“ Peta: “Kao da voz prolazi ulicom. Strujanje vazduha mi je stvaralo osećaj najveće opasnosti.“ Šesta: „Prvi put u životu, doživljaj da mogu da umrem...“ Sedma: „Osetila sam da možda neću preživeti. Svi ostali su uspeli da pobegnu. Prišao je neki momak. Pali smo u neki kao poluzagrljaj. Okolo je bilo i provokatora. Palili su baklje...“ Osmi: „Imao sam sat sa pulsimetrom. Pet minuta nije radio.“ Deveti: „Na nama mogu da eksperimentišu. Razgolitila se esencija zla iz 90-tih.“
Ćalić napominje da je zajedničko svima koji su dali izjave da su „ zvuk opisali kroz doživljaj velike opasnosti koja dolazi“. Nekima su popucale bubne opne, nekima se pokvarili pesmejkeri, pored straha-ljudi su osećali i bes...Lekari, kaže on, u početku nisu verovali u svedočenja pacijenata. Ali, kaže autorka Milić, desili su se strahovi koji „nisu bili naučeni“: „ Snimali smo celo leto. Neki su mislili da će ljudi reprodukovati zvuk. Ali, bila je samo deskripcija. Interesovala me je i deskripcija telesne reakcije na taj zvuk. Formirale su se i traume. Saša, novinar iz Slovenije, popeo se-u tom momentu, na stub. Sve to mi je bilo fascinantno...“
Nastasja Radović
